Аутобиографија (Е. Н. Милаш) 1
| АУТОБИОГРАФИЈА Писац: епископ Никодим Милаш |
даље→ |
У историји српске историографије Никодиму Милашу припада важна улога једног од првих писаца историјских дела међу Србима у Далмацији. Милаш се није образовао као професионални историчар, нити је то био по свом основном животном опредељењу. Међутим, то не умањује значај и вредност његовог историографског дела. Историја је за њега средство помоћу кога утврђује место и улогу српског живља у друштвеној и политичкој структури Далмације у XIX веку. Овим питањима он је посветио знатан део својих радова.
Милаш није могао да нађе ослонац својих истраживања у литератури. Историја Срба у Далмацији је до њега помињана само узгредно и, најчешће, с намером да се њихова улога и значај у укупном развитку Далмације умањи. Зато је он предузео темељна истраживања у задарском, дубровачком и млетачком архиву. Прикупио је грађу од прворазредног значаја и довољну да утврди основне токове развитка Срба у Далмацији, њиховог политичког положаја, односа са другим народима у Далмацији, њихове културе и писмености, вере и веровања и, најзад, њихове економске снаге.
Милашева дела историјске садржине стављају га на веома високо место у српској историографији и кад се она посматра и кад се она посматра у целини. Као ђак Илариона Руварца, његов савременик и пријатељ, он је и у својим делима у великој мери потпао под његов утицај. Стога се Милаш може сматрати првим историчарем који је прихватио строге Руварчеве методе критике извора и историјских чињеница. Очигледно, под Руварчевим утицајем, са којим се редовно консултовао при писању својих дела, Милаш је прво издавао оригинална документа, па тек онда вршио синтетичку анализу. Тако је, на пример, прво издао оригинална архивска документа,[1] а затим приступио писању свог опсежног дела „Православна Далмација", зако је је, већ у поодмаклим годинама, написао да му је „понос и дика".[2]
Једно од битних обележја Милашевог укупног рада јесте и његов политички и друштвени рад. Важно је, чини се, истаћи чињеницу да се Милаш на политичком пољу ангажовао одмах по повратку из Русије 1872. године. То је разумљиво ако се узме у обзир чињеница да је Аустро-Угарска у то време израженије заоштравала свој став према Србима у Далмацији. Српска интелигенција је на овај притисак одговорила оснивањем Српске странке на Приморју. Један од њених оснивача био је и Никодим Милаш. Тада је он објавио десетак расправа у новосадској „Застави" и цетињском „Гласу Црногораца",[3] у којима је бранио право српског народа у Далмацији на сопствену верску и националну индивидуалност, истичући при томе да Срби у Далмацији представљају интегрални део целокупног српског народа. Имајући у виду овакав његов став, влада Србије му је поверила да изврши реорганизацију београдске богословије, а 1906. године понудила му и високи црквени положај да буде митрополит Србије.
Пошто се Милашево поимање српског народа и његове цркве у Далмацији разликовало од оног које је у „Српском листу" (касније „Српски глас") износио Сава Бјелановић и људи окупљени око „Српског гласа", он се дистанцирао и од Српске странке и политичког ангажовања уопште. Међутим, баш те прве године његовог политичког рада утиснуле су дубок печат на његова историјска дела. Многа његова интересовања као историчара настала су из његових политичких потреба. То, наравно, не умањује њихову научну вредност, али је ту чињеницу потребно утврдити да би се схватио кључ за тумачење његовог дела.
За боље разумевање Милашевог списатељског рада и дубљег познавања историјске прошлости Срба у Далмацији од великог значаја је, сумње нема, Милашева аутобиографија. Овај спис је прво чуван у кругу Милашеве уже породице, а затим у Архиву Српске академије наука и уметности у Београду, где се и сада налази.[4] У њој је Милаш посебну пажњу посветио оном раздобљу свога живота које се сматра кључним за разумевање положаја српског народа у Далмацији у другој половини XIX века до првог светског рата. Његово стваралаштво је донекле одраз стремљења далматинских Срба тога времена, што се у аутобиографији лако уочава. О свом послу историчара Милаш мало говори у својој аутобиографији, али се кроз читаву аутобиографију осећа утицај управо тог његовог рада.
Желећи да му аутобиографија буде што потпунија, Милаш је стално допуњавао, тако да она на моменте добија и мемоарски карактер. Он је у више наврата говорио о истим догађајима, па је то најчешће понављање онога што је већ речено. Међутим, у сваком поновном казивању има понешто што није казао у претходном. С друге стране, пак, присећајући се нових детаља, он је изостављао нека места из претходног текста. На тај начин, поред основног аутобиографског текста, Милаш је написао и пет прилога за употпуњавање аутобиографије. Очигледно је да је аутор имао намеру да напише целовити текст аутобиографије, али га је у томе смрт спречила.
Припремајући аутобиографију Никодима Милаша за штампу, основни аутобиографски текст употпунио сам ауторовим прилозима аутобиографији, с тим што је текст прилога стављен у заграде, а у напоменама назначено из ког прилога је текст узет. На тај начин се дошло до потпунијег текста аутобиографије. Текст је припремљен према оригиналу, без правописних интервенција.
Објављивањем Милашеве аутобиографије добија се значајан извор за историју Срба у Далмацији у XIX и почетком XX века. Осим тога, аутобиографија ће бити од велике користи свим истраживачима који буду проучавали свеукупни рад Никодима Милаша. До сада је у нашој историографији о њему писано углавном као црквеном великодостојнику,[5] а сасвим занемарљиво као канонисти, историчару и организатору српског школства у Далмацији и Београду. О једном делу Милашевог списатељског рада приказана је и одбрањена докторска дисертација на Папском оријенталном институту у Риму 26. VI 1942. године.[6]
Никодим Милаш је умро 20. марта 1915. године у Дубровнику, као пензионисани епископ. Сахрањен је био на дубровачком гробљу. Старањем највиших државних и црквених форума његови посмртни остаци су пренесени из Дубровника у Шибеник и сахрањени у спомен гробници на Успенском гробљу 5. X 1930. године.[7]
- ↑ Списи о историји православне цркве у далматинско-историјском владичанству од XV до XIX вијека, Задар 1899.
- ↑ Православна Далмација, Нови Сад 1901.
- ↑ Податке о овим радовима Милаш даје у својој аутобиографији.
- ↑ Архив Српске академије наука и уметности у Београду, Заоставштина Никодима Милаша.
- ↑ Симеон Станковић, др Никодим Милаш, епископ далматинско-истријски, Богословље 5, Београд 1930, 259-271. Васо Ивошевић, др Никодим Милаш епископ далматински, у књизи: Алманах. Срби и православље у Далмацији и Дубровнику, Загреб 1971, 35-37; Душан Кашић, Светли гробови православних Шибенчана, Шибеник 1975,18-23.
- ↑ Marić Georgius, Doctrina Nicodemi Milaš de Primatu Romani Pontificis. Ова дисертација није штампана.
- ↑ Архив САНУ, Заоставштина Никодима Милаша; Политика од 31. октобра 1927. и 5, 7. и 10. октобра 1930; Време од 4. октобра 1930; Шибенске Новости од 4. октобра 1930; Југословенски Гласник од 4. октобра 1930; Сплитско Ново Доба од 4. и 5. октобра 1930; Загребачке Новости од 7. октобра 1930.