Аутобиографија/ПОГОВОР
| ◄ НЕИСПИСАНА ГЛАВА | ПОГОВОР | Садржај ► |
ПОГОВОР
Jа сам у ствари завршио своју аутобиографију, али је л' те да вам изгледа као да нешто недостаје, као да није прави крај? Онако отприлике као што у позоришту има комада тако некако недовршених да публика, и кад се последњи пут спусти завеса, још увек седи и чека наставак.
Ја не бих желео да своје читаоце ставим у тај положај да чекају наставак. Написаћу још и ову последњу главу. Уосталом, ја сам се некако већ измирио са оним што треба у последњој глави једне биографије написати. Можда на мало чудан начин, али сам се ипак измирио.
У последње време, један млади подузетник некога новог погребног предузећа, којега и не познајем, почео је необично срдачно да ми се јавља. Колико год пута прођем крај његове радње, па ма то било и по неколико пута дневно, он увек љубазно скида капу и срдачно ме поздравља: „Добар дан желим!“ Само што ми не каже: „Извол'те, молим вас, извол'те свратите. Имам робу особитог квалитета и вама ћу, верујте, учинити нарочите цене!“
У почетку ме је бунила та његова љубазност и дошло ми је више пута, кад ме тако љубазно поздрави, да га брутално нападнем, али сам се полако, полако почео да навикавам. И почео сам да се мирим, тако да сам најзад узео да застајем, при проласку, пред његовим излогом и да меркам мртвачке сандуке. Затим је то бивало све чешће и чешће, готово свакодневно, све док ми то није постала права навика.
И не само што сам застајао пред излогом, већ сам почео да се упуштам и у пријатељске разговоре са младим подузетником, који је увек стајао на вратима своје радње.
— Шта мислите, — рекао бих му стојећи тако пред излогом — шта мислите ви о овоме сандуку?
— Ох, господине, тај бих вам могао нарочито препоручити! — одговорио би усхићено млади подузетник.
— Није ли нешто мали?
— Молим, дозволите, — рекао би он и измакао би се од мене три-четири корака, те ме премерио од главе до пете — уверавам вас, господине, да ће вам тај тако добро стајати као да је мера на вама узимана.
— Не мислите да је мало тесан?
— Можда нешто пасент, али то само у почетку, као на пример нова ципела, али доцније, верујте, осећаћете се сасвим комотни.
— Да, вероватно... а што се тиче квалитета?
— О, молим! — пресекао би ми он реч. — Што се тога тиче, могу вам дати писмену гарантију за пет година.
Разуме се, кад смо се ближе упознали, упустили смо се и у детаљније разговоре, и он ми је чак, пун одушевљења и поноса, изложио једног дана и свој нацрт програма за погреб. На челу пратње јастуче са орденима, па онда венци, па рипиде, па певачка друштва, итд., и, разуме се, одмах ме је увео у дућан, да ми покаже јастуче за ордење и пешкире за чланове певачких друштава.
— Само, молим — додао би уз то — ствар треба тако удесити да умрете лети, кад је дужи дан, те да се цео програм може извести.
Као што видите, дакле, благодарећи једној тако срећној случајности, ја сам се не само измирио са садржином ове последње главе моје биографије, већ сам унеколико учинио и све потребне припреме. Сад остаје још само да умрем, како би публика, која чека крај представе, могла ићи кући. Ја ћу већ и у том погледу учинити све што зависи од мене.
Али када се буде чуло да сам умро, ви ћете видети, свет ми то неће веровати. Ја сам толико пута терао шалу са овим светом да ће, вероватно, и том приликом многи мислити да је то само нека нова шала. Нешто слично ономе што се десило Таљерану, чији су политички трикови тако чести били да се свет и приликом његове смрти питао: „Шта ли је хтео с тим“?
Зато при објављивању моје смрти треба бити обазрив. Првога дана треба донети у новинама белешку: „Као што се чује, г. Нушић је јуче умро“. Другога дана већ би се могла донети оваква белешка: „Све више и више се потврђује наша јучерашња вест да је г. Нушић умро“. Па тек трећега дана рећи: „Као што из врло поузданих извора сазнајемо, г. Нушић је одиста умро“.
Да би се код публике одагнао и последњи траг сумње, могао би, том приликом, доћи к мени и ко од новинара да ме интервјуише. А како би се могло врло лако десити да му ја том приликом не бих могао на постављена питања одговорити, то је, мислим, најбоље да ја још сад спремим тај интервју.
То уосталом није тако необична појава — интервју са једним мртвацем. Напротив, у политици се то врло често дешава да баш они који су мртви пишу интервјуе са собом и нуде их разним редакцијама.
Тај интервју, у овом случају, ограничиће се само на то да утврди факат да сам ја умро, без икаквих других амбиција или претензија. Тај би интервју овако отприлике изгледао:
Новинар: Послат сам од директора „Светлости“ и молим вас да будете добри рећи ми коју реч о вашој смрти?
+ Ја (ћутим, као што је и ред да мртав човек ћути).
Новинар: Могу ли дакле очекивати?
+ Ја (ћутим и даље, не би ли се новинар, на тај начин, уверио да сам одиста мртав).
Новинар: Мислио сам да могу рачунати на вашу предусретљивост?
+ Ја (најзад и мртав пролајем): Сасвим, као што сам и ја рачунао на новинарску насртљивост, који ни мртвом човеку не дају мира. Дакле, шта сте ради?
Новинар: Напољу се говори да сте ви умрли?
+ Ја: Не треба, знате, никад полагати много на те уличне гласове, премда, у овоме случају, има у њима и доста истине.
Новинар: Може се, дакле, сматрати да сте мртви?
+ Ја: Рачунајте с тим као са једним фактом, који вам може служити као полазна тачка за интервју.
Новинар: Могу ли знати побуде које су вас руководиле на тај корак?
+ Ја: Одавна се носим мишљу да се повучем из живота.
Новинар: Јесте ли имали какав нарочити разлог што сте изабрали баш овај моменат да умрете?
+ Ја: Могу вам рећи да сам ја у ствари помишљао на то да целу ствар одложим на дуже време, али ствар се, и против моје воље, другаче свршила.
Новинар: Занима ме јако тај детаљ. Би ли били тако љубазни да ми га испричате?
+ Ја: Зашто не! Ствар се, видите, овако десила. Лекари, који су се пре неки дан искупили око моје постеље, донели су, на латинском језику, одлуку да ја треба да умрем. Како сам ја још из ране младости познат као врло рђав латинац, то сам се овом приликом користио том својом лепом особином и просто их нисам разумео. Сутрадан, када су понова дошли, изненадили су се кад су ме затекли жива. „То просто није могуће!“ — узвикивали су они. Почеше понова да ме куцају, пипају, ослушкују и онда се поделише у два табора; мој домаћи лекар био је мишљења да ја морам у року од двадесет и четири сата умрети, док је други, његов колега и иначе мој добар пријатељ узбуђено узвикивао: „Тај је кадар још месец и два да се вуче овако!“ Ја сам покушавао, али без сваког успеха, да измирим њихова гледишта, али су они падали у све већу ватру. Најзад почеше да сецују на мене: мој домаћи лекар положи нову новцату хиљадарку, тврдећи да ћу ја умрети за двадесет и четири сата; онај други положио је на то своју хиљадарку, тврдећи да ћу се ја „вући тако још дуже времена“. Опкладили су се, пружили једно другом руке и замолили ме да ја пресечем. Сутрадан изјутра дође ми домаћи лекар сам и већ из првих речи које је изменио са мном увиде да сам ја присталица онога другога. „Ах, то није лепо од вас! — пребацивао ми је он. — Ви у овоме случају треба да сте потпуно неутрални или, ако већ налазите да треба симпатисати чијем мишљењу, онда сам вам ја ваљда пречи и ближи!“ Правдао сам му се да ја никако не желим да будем пристрасан и да немам никаквих нарочитих разлога ради којих бих пристао уз мишљење онога другога лекара, до једино тај што ми он допушта да нешто дуже живим. То нарочито увреди мога лекара, он плану и рече ми отворено да је онај његов колега једна озбиљна незналица, да је он такво тврђење поставио само зато да демантује њега као кућњега лекара. „Али, господине, — додао је он узбуђен — не дам се ја демантовати; не могу ја дозволити да будем тако олако демантован. Ви треба да умрете, господине, још у току данашњега дана!“ Покушавао сам да му изнесем извесне противразлоге, али је он остао при своме, тврдећи како то није лепо од мене, као културнога човека, што очевидно идем на то да омаловажим медицинску науку, која је у овоме веку начинила већи прогрес но све остале позитивне науке. Најзад, примакао је столицу, сео је крај моје постеље, узео ме за руку и почео сасвим пријатељски да разговара! „Значи, ви претпостављате да животарите тако још месец и два дана, а у ствари ви сте већ измирени с тим да ћете умрети!“ — „Да!“ — „Ја велим, драги пријатељу, — настави доктор пријатељски — што ће бити јесенас, нека буде вечерас. Наш народ је мудар и његова философија је здрава, па је треба послушати!“ И на крају крајева, пошто је апеловао и на моје добро срце, морао сам му попустити, и тако је, ето, дошло до тога да сам сад умро.
Новинар: То је одиста занимљиво! (Бележи).
+ Ја: Да, врло је занимљиво.
Новинар: А смем ли вас замолити да ми кажете још и ваше мишљење о смрти?
+ Ја: Одговорићу вам врло радо и на то, али могу вам рећи да сам променио своје мишљење. Све док нисам умро, имао сам сасвим друго мишљење о смрти; отприлике онако као што људи, све док се не ожене, имају другаче мишљење о браку.
Новинар: Мене интересује нарочито ваше мишљење, јер би се оно могло сматрати као аутентично?
+ Ја: Одиста је тако, и ви сте пали на врло сретну мисао: да мртвог човека питате шта мисли о смрти. То је једини начин да се дође до аутентичног мишљења о тој појави.
Новинар (вади нов лист хартије).
+ Ја: Ви знате врло добро да има разноликих мишљења о смрти, али су сва та мишљења живих људи, која они, додуше, кад умиру, подвргавају извесној контроли, само нам, на жалост, та своја контролисана мишљења не објављују. Према најстаријем мишљењу, које се провлачи готово кроз све религије, постоје два живота: један је земаљски, а други ваљда иноземни, и, према томе, ја бих сад требао да сам у иноземству; међутим, ја имам предосећање да ћу тек сада бити у земљи. То застарело мишљење препарирано је доцније тврдњом да постоје два живота, од којих је један телесни а други духовни. Према томе, кад човек умре телесно, живи духовно, и онда вероватно и обратно: кад умре духовно, он живи телесно. Овај је други случај у свету много чешћи, и могу вам рећи да се тај телесни живот претпоставља духовном, вероватно и зато што је духовни живот, мислим онај после смрти, страшно монотон. Дух човечји после смрти ужасно беспосличи и једина му је забава да посећује своје драге на сну и да се јавља женама на спиритистичким седницама. Иначе, могу вам рећи да је моје дубоко уверење: да је и смрт навика. Штавише, човек се брже и лакше навикава на смрт но на живот. И верујте да је та навика тако упорна да мртав човек више и не мисли на живот, обратно живом човеку, који увек мисли на смрт. Жив човек чак и одузима себи живот, док мртав човек не одузима себи никад смрт. Да уђеш у живот, треба ти безброј припрема: мораш учити да 'одиш, да говориш, па онда, доцније, мораш стећи извесне квалификације; док смрт све то не тражи, не тражи вам ни да ходате, ни да говорите, нити вам тражи каквих квалификација. Оно што општина дели гробнице на гробнице прве, друге и треће класе, то мртви не узимају у обзир, они сви сматрају себе за мртваце прве класе. О смрти и њеним лепим странама постоји врло много фраза, које су изрекли они философи који су волели да живе. Тако по њима: смрт је прибежиште мира; тихи одмор после животних бура; смрт је философија живота, резултанта свих напора, крајњи циљ свих путева, и ваздан још лепих речи, које се обично употребљавају у посмртним беседама. Једна од тих фраза је и она: да је боље бити мртав лав но жив магарац, коју реч мртви лавови признају, али је не признају живи магарци, а кад већина нешто не признаје, онда то остаје само мртва књишка мудрост. Што се мог личног мишљења тиче, могу вам рећи да ја о смрти имам необично добро мишљење, као о једној од најпоузданијих ситуација коју човек може постићи, и према томе: уверавам вас да бих ја волео да сам још жив.
Новинар: Шта би се још дало забележити о вашој смрти?
+ Ја: Ја мислим да је за вас, као и за мене, главна ствар да сам умро; све остало је од спореднијег значаја.
Новинар: Па ипак, радо бих хтео знати: које су биле ваше последње речи?
+ Ја: Какве последње речи?
Новинар: Па знате, ред је кад човек умре, да каже неку последњу реч, која се после згодно да употребити у биографији.
+ Ја: Ах, да, сећам се. Ја сам пред смрт питао жену: пошто су диње на пијаци?
Новинар: Али, забога, то се тек не може забележити као последња реч једног књижевника. Ви знате добро да је, на пример, Торквато Тасо узвикнуо: „У твоје руке, Господе!“ Вилијам Скот је рекао: „Тако ми је као да сам се поново родио!“ Бајрон је рекао: „Хајде да се спава!“ Рабле: „Спустите завесу, комедија је свршена!“ а Гете: „Више светлости!“ Дакле, јесте ли и ви тако што узвикнули умирући?
+ Ја: Нисам, а не верујем ни ти честити људи, које сте ви цитирали, да су што слично казали. Све су то биографи измислили, или бар дотерали. Ја знам, на пример, једног мог пријатеља, глумца, који је пред смрт рекао: „Ја тропа!“ и направио лице као да је у ајнцу на седамнаест извукао десетицу. У новинама сам после читао да су му последње речи биле: „Ја сршавам!“
Новинар: Но, па да, то се мора мало дотерати. Ја сам, на пример, ту скоро, описивао смрт једнога нашег политичара, који је при самртним мукама стењао као магарац, али сам ја у опису рекао да је дубоко уздахнуо и на самртничком челу му се исписала брига за отаџбином.
+ Ја: Е, ако пристајете да ствар тако дотерате, онда ћу вам признати да су моје последње речи биле у ствари један дијалог, измеђ' мене и доктора који ме је лечио. „Реците ми, докторе, — питао сам га кад су већ настали последњи часови — реците ми, шта ће ме отприлике коштати смрт?“
— Мислите ли: заједно са трошковима око сахране?
— Не, не за те трошкове имам већ предрачун. Но рад сам да знам шта ћете ме ви коштати. Ваше посете?
— Па, имао сам десет посета по педесет динара и један конзилијум, свега шест стотина динара.
— Јефтино, одиста јефтино. Мог пријатеља, покојног Андрију Јанковића, коштала је смрт пет хиљада динара, а ништа боље није прошао но што ћу ја проћи.
— То је, знате, зато тако јефтино што је мој принцип у раду: мала зарада, али што већи обрт. Јер, најзад, лекар који је лечио вашег пријатеља, покојног Андрију, заради на његовој смрти пет хиљада динара, а за то време ја на десеторици покојника зарадим ту исту суму!
— Одиста, одиста диван принцип: што већи обрт, макар и мања зарада. А овај... ја ћу скоро, је л' те!
— Да, да, ту сте...
— Онда, молим вас, испуните меницу на шест стотина динара, колико вам дугујем, да вам је потпишем.
Ето, то су отприлике биле моје последње речи. Као што сам пре толико година, после преживљенога детињства а ступајући у живот, рекао: „Испуните ми меницу да је потпишем!“ тако сам, ето, и завршавајући живот, изрекао исту мисао. То би, разуме се, у биографији могло гласити: „Дајте ми живота, ја још нисам казао последњу реч!“
Новинар: Па хоћу ли то забележити као ваше последње речи?
+ Ја: Немојте. Напишите: „Збогом и хвала на пажњи!“
Новинар: Зашто то?
+ Ја: Јер сам тим речима рад и ову књигу да завршим. Збогом и хвала на пажњи!
|