Аустро-Угарска на Балкану

АУСТРО-УГАРСКА НА БАЛКАНУ Писац: Димитрије Туцовић

Овај врло значајни чланак против аустроугарске империјалистичке политике на Балкану, настао за време Туцовићевог боравка у Берлину, писан је за немачке читаоце. Задатак му је био да упозна немачке другове са приликама на Балкану, о којима нису били добро обавештени. Првобитно је био предат часопису Немачке социјалдемократске странке, који је одбио да га објави. Руководство Немачке социјалдемократске странке водило је борбу против руског царизма а пружало подршку балканској спољној политици Аустро-Угарске (коју су подржавали и лидери Аустријске социјалдемократске странке, познати као аустромарксисти), губећи из вида жеље и права балканских народа. Да би се схватио историјски контекст чланка, треба подсетити да је, месец дана раније, у „Радничким новинама" објављен чланак Ота Бауера, "Аустријска спољна политика и социјална демократија" („Радничке новине", 10, 12, 15. и 17. I 1908), у коме овај истакнути аустромарксиста заступа сасвим супротне ставове. Оперишући са напредном, квази-опозиционом фразеологијом, он брани спољну политику Аустро-Угарске. Тако, на пример, говорећи о спољној политици Аустро-Угарске, он каже: „Не само политика мира већ и наша привредна политика упућује нас на Балкан." „Савез са Немачком јак је ослонац целокупне спољне политике монархије. Са гледишта радничке класе велика је заслуга овога савеза што осигурава мир у Средњој Европи..." Српски социјалисти настојали су да популаризују овај Туцовићев чланак у иностранству, водећи тиме борбу не само против аустро-угарске балканске политике, већ и протип аустромарксиста који су подржавали ту политику.

„Аустро-Угарска је једна мирна сила, неће ништа да осваја, у том погледу напустила је одавна сваку амбицију ... Ми смо најбеспрекорнија од свих великих сила."

У овом евангелском тону одговара Нова Слободна Преса, најсвеснији заступник буржоаско-капиталистичких интереса Аустрије, на нападе који су са свих страна уперени против новог курса аустријске политике на Балкану. Тај тон у третирању овога питања дао је сам руководилац аустријске спољашње политике, маршал Ф. Ерентал, у своме експозеу у коме је 27. јануара пред угарским делегацијама развио свој нови програм за грађење балканских железница. Он је у експозеу изјавио да је аустро-угарска политика на Балкану политика „благодети за све народе", политика „поштовања и унапређења балканских држава", политика „заштите хришћанског становништва", као што је то некада говорила покојна царица Катарина. „Верни нашој балканској политици ми тамо не идемо ни за каквим територијалним освајањем."

Како стоји у ствари са том политиком, коју би бечка штампа хтела да представи тако безазленом? Је ли Аустрија Богом изабрана земља да мале државе и народе на Балкану учини срећнима и слободнима, као што се то и ван заинтересованих буржоаских кругова више или мање верује? Је ли то капиталистичка освајачка политика, или нека аустријска „мирна политика", за какву до сада наше гледиште није знало?

Чињенице утерују у лаж све ове дипломатске ујдурме, којима је смер само да сакрију прави циљ. Нове концесије за грађење железница у Турској јесу почетак продужавања освајања и поробљавања на Балкану, које је Аустрија, „верна својој балканској политици", са окупацијом Босне и Херцеговине отпочела. Када је 1875. године устала херцеговачка раја да стресе турски јарам као што су то њени саплеменици у Србији раније учинили, Аустро-Угарска је добила мандат од Берлинског конгреса да обе провинције, Босну и Херцеговину, окупира. Турски јарам би замењен туђом владавином; крв устаничка би проливена за туђина. Олако и без жртава, у име мира, Аустро-Угарска задоби силан престиж на Балкану. Западне силе са Енглеском на челу поклонише тада ове српске области Аустрији, јер су у националном ослобођавању балканских народа гледале јачање руског утицања и рашћење опасности од панславизма. (Аустриска штампа говори и сада о „великосрпској" опасности за светски мир!)

„Сад, преко Босне, и ми смо постали балканска сила и наш је задатак да време разумемо и искористимо." Тако говори Ерентал у експозеу. А то значи: ранија освајања дају нам право за нова освајања. Последице овакве „мирне политике" најтеже је осетила на својој кожи мала краљевина Србија, чији је једини грех што се налази на путу аустријске освајачке политике на Балкану. Аустријска дипломатија није пропустила ниједно средство којим би Србију онеспособила за јачање ма у ком погледу. Србији је не само требало одузети сваку привлачну моћ за српски народ у Угарској, Босни и Херцеговини и Турској, већ је и самосталности сасвим лишити. Аустријска је дипломатија знала стећи пресудан утицај на стару српску династију и преко ње упућивати унутрашњу и спољашњу политику земље противно вољи народа. Исту арију она свира сада у Црној Гори, где кнез Никола нема друга посла до да ствара процесе против Србије и црногорске опозиције. Свршетак старе српске династије није га опаметио. Исто је тако и спољашњи углед Србије био у рукама Беча. Србија је земља са свима слабостима и изненађењима, једна бирократско сељачка земља. Али што је она данас у очима целога света црна као ђаво мимо цео други свет, то је успех бечке журналистике и њених најамника. И двогодишњи царински рат, којим је Аустро-Угарска одговорила на спремљену царинску унију измећу Србије и Бугарске, био је њен најновији покушај да преко Србије отвори пут ка Солуну. То је „политика поштовања и унапређења балканских држава!"

Али после пада Голуховскога, који је према Србији водио отворену политику насиља, дошао је Ерентал са лозинком: ако не преко Србије, онда око Србије. То се има постићи новим железничким линијама у Новопазарском Санџаку и Црној Гори, које би довеле Аустро-Угарску у непосредну везу са Егејским и Средоземним морем.

Шта циља Аустрија са овим железничким програмом?

Данас грађење свих великих железничких линија на туђем земљишту има карактер задобијања политичке владавине. То је ван дискусије за сваког човека који је посвећен у методе колонијалног освајања. То, пак, највише вреди за подизање линија у Турској, где кроз то немирно становништво не може проћи ни један воз без заштите гарнизона. И грађење ове новопазарске железнице значи окупацију ове области; спајање ове линије са босанским железницама значи спајање ове области са окупираним земљама. Војнички значај те пруге оценио је један стручњак у бечком листу Цајту овако: „Кад се пројектована пруга Увац — Митровица сагради, тада ће се моћи избацити у правцу Солуна не само један корпус већ цела војска. Аустро-Угарска ће тада бити она европска војничка сила која ће моћи најбрже упасти са значајном снагом у срце Балкана. Сем тога, та нас пруга у свакој војничкој акцији чини потпуно независним од Србије."

Ове су напомене довољне да се види да нове железнице безусловно воде новим територијалним освајањима и припремају несумњиво господарство на Балкану. Према овом политичком циљу трговачки је значај ове пруге без значаја. Какви трговачки интереси могу изискивати једну нову везу са Солуном, која је 300 километара дужа од данашње пруге: Беч — Пешта — Београд — Солун? Секретар бечке трговачке и привредне коморе, Рихард Рил, доказао је „да ће данашња пруга Пешта — Београд — Солун остати са овом вароши увек далеко повољнија... На скретање аустро-угарског саобраћаја за Солун и Егејско море на босанску или далматинско-албанску пругу не може се ни мислити, ако се неће прибећи тарифским принудним мерама“ (Нова Слободна Преса, од 31. јануара).

Али исти г. Рил показао је не само привредну неупотребљивост већ прави политички значај нових железница. „Значај овог узаног парченцета земље (Новопазарског Санџака), вели он, које се увукло измећу Србије и Црне Горе, за нас је искључиво у томе што ове две земље раздваја." Само један поглед на карту показује шта ове пруге заиста за Србију и Црну Гору значе. Обе пројектоване пруге јесу продужење данашња два крака босанских железница. Прва се навезује на постојећу пругу код Котора, води до црногорске обале према Скадру и опасује Црну Гору са морске стране; друга почиње од садашње крајње тачке босанске источне пруге на турско-српској граници па води до Митровице и раздваја Црну Гору и Србију. У овоме чврстом гвозденом загрљају Аустро-Угарске, Црна ће Гора са својом самосталношћу морати дубоко заспати; Србија је потпуно ограђена и онеспособљена ма за какав самосталан развитак. Енглески парламентарац Линч казао је врло тачно: „Знаци мирног дављења ових младих народа постоје већ." Онај који их дави није нико други до „најбеспрекорнија сила" господина Ф. Ерентала.

Бура протеста, коју је овај аустријски железнички план изазвао код свих великих сила изузимајући Немачку, показује како су се времена од Берлинског конгреса силно променила. Уображени страх од панславизма, страх из кога је Европа 1878. отворила Аустрији врата Балкана, не постоји више. Овај панславистички сан није никада имао у себи стварне снаге. Данае пак о томе говоре само поједини реакционари у Русији, који немају другог посла, и аустријска штампа, која би хтела да употреби надувану панславистичку опасност, сад као и 1878, као одскочну даску за ново освајање на Балкану. Млади балкански народи показали су да не желе бити сатрапије ни руске ни аустријске.

Из страха од превласти руске на Балкану западне су силе 1878. поклониле праву превласт Аустрији. Из истих разлога равнотеже потекли су ови протести против даљег продирања те исте Аустрије. Као накнада за аустријске железничке концесије истиче се трансбалканска железница која би везала Радујевац на Дунаву са Јадранским морем. Преко ове пруге Русија би добила везу са овим областима. Али њен прави значај био би у томе што би се Србија отела из канџе Аустрије. У политичком погледу трансбалканска железница није никаква накнада за аустријску новопазарску железницу. У том погледу не сме се никада губити из вида да Русија није у положају да мало-помало, парче по парче турске области на Балкану гута, као што је то могуће Аустро-Угарској после окупације Босне и Херцеговине.

Тако је постала ова железничка борба. Више свега интересантно је груписање великих сила. На једној страни Немачка, Аустрија и Турска, на другој страни Енглеска, Француска и Русија; на једној Виљем, Јосиф и султан Абдул Хамид, на другој Едуард, Клемансо и цар Никола. Ово чудновато груписање, које предочава наше старо гледиште на мотиве спољашње политике капиталистичких држава, показује у исто време да је суревњивост саможивих капиталистичких сила крива што се још одржава „Bête rouge" [црвена звер] на Босфору и беспримерно ропство балканског становништва.

Извор: „Радничке новине", бр. 22, 19. фебруар 1908.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Димитрије Туцовић, умро 1908, пре 116 година.