Атлагића Хана
Запросио Заим Осман беже
На Загорју Атлагића Хану,
Запросио, па је испросио.
Осман беже говорио мајци:
„Ја ћу ићи до Стамбола града 5
На хануму кројити хаљине;
Немој ми се оглушити Хане,
Опремај јој, моја мила мајко,
Сваког љета по три литре злата,
Сваке зиме по три литре свиле, 10
На мјесеце по мискал бисера;
На недјеље бејзан антерије,
На годину дибу а робињу,
Сваког петка халву и баклаву."
У то доба дари од дјевојке: 15
Дошли бегу у бошчи хаљине,
И сувише јуз-јастучић златни;
Дошла мајци свилена кошуља
Милој секи крмзли аспурлија.
У то доба Осман бег на врата, 20
Те говори својој милој мајци:
„Шта је мати дара од дјевојке."
Говорила остарјела мајка:
„Теби, сине, у бошчи хаљине
И на њима јуз-јастук од злата 25
Ни видио, нит је дочекао!
Мени, сине, танана кошуља,
Жалосна је за тобом дерала!
Твојој секи крмзли аспурлија,
У црну је за тобом носила. 30
Хеј, Осман бег, моје ненадање,
И данашње твоје нестимање,
Ја како ће, кад ми у двор дође!"
У петак га међу салом клела,
У суботу здрав и млад бијаше, 35
У недјељу болан освануо;
Боловао годиницу дана.
Књигу пише Атлагића Хана,
Па је шаље Заим Осман бегу:
„Жарко сунце, Заим Осман беже! 40
Јал’ ме води, јал' ми одговори,
Јал' ми кажи за кога ћу поћи."
А Осман бег њојзи отписује:
„Чекај, Хано, још годину дана!"
Чека Хана и двије године. 45
Опет Хана ситну књигу пише:
„Жарко сунце, Заим Осман беже.
Јал' ме води свом бијелу двору,
Јал’ ми кажи за кога ћу поћи;
Од сваког ми корба додијала, 50
Од матере, као од маћехе,
А од оца, кано од очуха.
Братова ме дјеца прећускују:
„Удаји се, наша мила Хано.
Ако желиш Заим Осман бега, 55
Давно ти је бего премнуо."
Онда беже гајрет учинио,
Па написа књигу шаровиту,
Па је шаље побратиму своме,
Побратиму аги Хасан аги; 60
У књизи му беже говорио:
„Купи свате, побро Хасан ага,
Купи свате, хајде по дјевојку,
На поклон ти Атлагића Хана!"
Хасан ага скупио сватове, 65
Сто бајрака, хдљаду јунака
И тридесет под печом јенђија,
Па одоше Атагића двору.
Туде били три бијела дана,
Кад ујутру данак освануо, 70
Чауш викну, дабулхана цикну:
„Хазур ала кита и сватови!
Је ли хазур лијепа дјевојка?
Пред двор благо, а на коња злато,
Далеко је нама путовати." 75
Па сватове добро дочекали,
Дароваше што за кога бјеше:
На јунаке везене доламе,
На бајраке од злата јабуке,
Бајрактарим' танке бошчалуке, 80
Старом свату коња оседлана.
И пођоше кићени сватови,
Кад су били Осман бега двору,
Молила је лијепа дјевојка:
„Мој дјевере, злато Мухамеде! 85
Да униђем Заим Осман бегу,
Што год имам руха у сандуцим',
Све бегово и свила и злато,
Ја да платим, јал' да ми халали."
Турчин бјеше, за бога хајаше, 90
Сјаха снаху с коња на сокаку:
През изуна у авлију уђе,
През селама у високу кулу;
Дође, прође, сједе му виш' главе,
Па му диже јорган од кумаша. 95
Отисну се суза од очију,
Па је бегу на образ панула.
Бег Осман бег тихо проговара:
„Чујеш ли ме, моја мила мајко,
Зар је тако киша ударила, 100
Да је моја прокиснула кула?
Покиснуће Ханини сватови!"
Њему вели Атлагића Хата:
„Није, беже, киша ударила,
Није твоја прокиснула кула, 105
Већ су сузе Атлагића Хане!"
Па извади риду позлаћену:
„Нај то теби, Заим Осман беже!
Кад сам везла — теби нијетила,
Прво јутро да је теби дадем." 110
Бег извади ћесу из њедара
И у њојзи хиљаду дуката:
„Нај то теби, Атлагића Хано!
Ја сам теби и то намјенио,
Да ти, душо, прво јутро дадем«. 115
Испрати је Заим Осман беже
Својим очим’ до бојали врата.
Колико је беже уздаихнуо,
Одмах се је с душом раставио.
Кад то чула Атлагића Хана, 120
Одмах паде на мермер авлију,
Како паде, више не устаде!
Сакупише хоџе и хаџије,
Сакупише, па их закопаше,
Разиђе се кита и сватови. 125
