Анђелијина песма
| Анђелијина песма Писац: Лаза Костић |
Еј, пусто море! Еј, пусти вали!
Поносни бељци, срчани ждрали!
Ви ми сву моју радост пренесте,
И опет зато уморни несте!
Који је од вас блажени ђога
Што ј' одн'о морем драгана мога?
Ил' није један толико сретан?
Пена вас бела све подузела,
Сви сте га ваљда трком пренели;
Зато сте бесни, коњици бели!
Ал' да вас пустим на плећа гојна
Тугу кад драга изгуби војна,
Тај терет не би пренети прегли,
Сви би к'о јањци морем полегли,
Туга би моја у море пала –
Ал' би и мене собом одзвала!
Извор
уреди- Гавриловић Зоран, Антологија српског љубавног песништва, „Рад“ Београд, 1967, стр 81
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Лаза Костић, умро 1910, пре 114 година.
|