Антоније и Клеопатра

Антоније и Клеопатра Писац: Виљем Шекспир

Превели: БОРИВОЈЕ НЕДИЋ И ВЕЛИМИР ЖИВОЈИНОВИЋ; Напомене: БОРИВОЈА НЕДИЋА

ЛИЦА:

МАРКО АНТОНИЈЕ
ОКТАВИЈЕ ЦЕЗАР
М. ЕМИЛИЈЕ ЛЕПИД
СЕКСТ ПОМПЕЈ
ДОМИЦИЈЕ ЕНОБАРБ, Антонијев пријатељ
ВЕНТИДИЈЕ, Антонијев пријатељ
ЕРОС, Антонијев пријатељ
СКАР, Антонијев пријатељ
ДЕРЦЕТАС, Антонијев пријатељ
ДЕМЕТРИЈЕ, Антонијев пријатељ
ФИЛОН, Антонијев пријатељ
МЕЦЕНА, Цезаров пријатељ
АГРИПА, Цезаров пријатељ
ДОЛАБЕЛА, Цезаров пријатељ
ПРОКУЛЕЈ, Цезаров пријатељ
ТИРЕЈ, Цезаров пријатељ
ГАЛ, Цезаров пријатељ
МЕНА, Помпејев пријатељ
МЕНЕКРАТ, Помпејев пријатељ
ВАРИЈЕ, Помпејев пријатељ
ТАУР, војсковођа Цезаров
КАНИДИЈЕ, војсковода Антонијев
СИЛИЈЕ, официр у Вентидијевој војсци
ЕУФРОНИЈЕ, Антонијев посланик Цезару
АЛЕКСАС, Клеопатрин пратилац
МАРДИЈАН, Клеопатрин пратилац
СЕЛЕУК, Клеопаатрин пратилац
ДИОМЕД, Клеопатрин пратилац
ПРОРОК
ЗАНОВЕТАЛО
КЛЕОПАТРА, краљица Мисира
ОКТАВИЈА, сестра Цезарова и супруга Марка Антонија
КАРМИЈАН, Клеопатрина дворкиња
ИРА, Клеопатрина дворкиња
ОФИЦИРИ
ВОЈНИЦИ
ГЛАСНИЦИ
ДРУГИ ПРАТИОЦИ.

Место радње РАЗНЕ ПОКРАЈИНЕ РИМСКОГ ЦАРСТВА

ПРВИ ЧИН

СЦЕНА ПРВА

Александрија. Одаја у Клеопатриној палати

(Улазе ДЕМЕТРИЈЕ и ФИЛОН)

ФИЛОН
'Ма залуђеност^[1] нашег генерала
Превршила је меру; оне дивне
Његове очи, што су, кад би смотру
Над стројем бојним одржавао,
Севале као оклопљени Марс,
Окрећу сада и привијају
Погледа својих ревност и покорност
Уз један мрки лик^[2] ; а јуначко
Његово срце, што у окршају
Љутога боја пуцад кидало је
На прсима му, сад је врсност своју
Сву оповргло, па је постало
Мех и лепеза да се њима хлади
Пожуда једне Циганке.
Ал', гле! Долазе амо.
(Фанфаре. Улазе АНТОНИЈЕ, КЛЕОПАТРА са својим ДВОРКИЊАМА и ПРАТЊОМ; ЕВНУСИ је хладе)
Само пажљиво
Осмотри, па ћес њега, трећи стуб^[3]
Овога света, видети у луду
Блуднице једне преобраћенога.
Посматрај и обрати само пажњу.
КЛЕОПАТРА
Кол'ка је, дај ми реци, љубав та,
Ако је збиља љубав то.
АНТОНИЈЕ
Где рачун
У љубави(4) се ухватити може,
Просјаштво она ту је.
КЛЕОПАТРА
Воља ми је
Границу да установим до које
Имам да будем вољена.
АНТОНИЈЕ
Тад ваља
Да нађеш ново небо, нову земљу;
Друге ти нема.
(Улази један од ПРАТИЛАЦА)
ПРАТИЛАЦ
Добри господару,
Вести из Рима.
АНТОНИЈЕ
Досадан си; кратко.
КЛЕОПАТРА
Не, почуј њих, Антоније;
Расрдила се можда Фулвија(5);
ИИ' ти, ко зна, голобради тај Цезар(6)
Свој моћни налог шаље: ,,То и то
Да свршиш; да ми краљевину ону
Освојиш, ову да ослободиш;
То да ми свршиш, или авај теби."
АНТОНИЈЕ
Шта велиш, мила?
КЛЕОПАТРА
Можда! ама не,
Већ врло вероватно'; овде даље
Остати не смеш; отпушта те Цезар;
Па зато, налог чуј, Антоније.
Где је то наређење Фулвијино?
Хтела сам рећи Цезарево? или
Једно и друго? Гласнике дозови.
Не била ја Мисиру владарка,
Ако ли ниси поцрвенео;
А ова твоја крв, Антоније,
Цезару пошту одаје; ил' тако
Твој образ стидом плаћа данак свој
Кад оштри јездк Фулвијин(7) ти звоца.
Гласнике амо!
(4) Љубав која није безмерна, незнатна је.
(5) Супруга Марка Антонија (он јој је био трећи муж); умрла 40. пре н. е.
(6) Октавијан, рођен 63. пре н. е., имао је тада 23 године.
(7) „. . . Оженио се Фулвијом, Клодијевом удовицом, која није била тако скромне нарави да би проводила време у предењу
вуне и домаћим пословима нити се задовољавала тиме што би господарила своме мужу само код куче, но је хтела да влада
њиме и у његовом звању изван куће, и да заповеда њему који је заповедао
легијама и великим армијама . . . Она је била жена нешто опоре и наопаке нарави." (Плутарх, „Живот Антонијев", по преводу
Томаса Норта, Лондон 1579.) — Сви остали наводи из Плутарха који следе, уколико нису друкчије означени, преведени су из
овог Нортовог превода, и убудуће овде ће бити означени кратко — „Норт".
АНТОНИЈЕ
Нек' се истопи
У Тибру Рим, и сруши свод широки
Римскога Царства! Овде је мој свемир.
Краљевства нису друго^ до прашина;
А гнојна наша земља исто тако
Звериње храни к'о и људе; само
На овај начин живи се господски:
Кад двоие као ја и ти овако (Гтии је)
Могу да чине, узајамно присни;
Свету, под претњом казне, налажем
Да прими знању да нам равних нема.
КЛЕОПАТРА
Да дивне варалице! Зашто узе
Фулвију, кад је ндси волео?
Макар да нисам, правићу се луда(8);
Антоније ће бити Антоније.
АНТОНИЈЕ
Само уз подстрек Клеопатрин. Али,
О, љубави ти бога Амора
И преумилних његових часова,
Немој да време упропашћуиемо
У осорноме таквом разговору.
Не треба сад ни трен живота нашег
Да прође без уживања ма каквог.
Цим ћемо ноћас да се забавимо?
(8) Клеопатра хоће да покаже Антонију ђа не поклања много вере његовим речима; она ће се правити луда иако то није, и
тобож ће му веровати, а Антоније ће бити — Антоније. Ово последње је двосмислено: он ће бити онај племенити и ћастан
човек каквим га сви сматрају; он ће се показати несталан и оставиће своју нову драгану, као што је и Фулвији био неверан.
КЛЕОПАТРА Саслушај изасланике!
АНТОНИЈЕ
Их, ти, Краљице свађалице! којој све
Прикладно стоји: грдња, смех и плач;
У које свака страст извојшти посве
Да буде, кад је поседујеш ти,
Прикладна и примарнљива. Сем твојих,
Посланици ми други не требају;
А ноћас, посве сами, лутаћемо
По улицама, да уочавамо
Црте и ћуди народне. Па, хајд'мо,
Краљице моја; ви сте прошле ноћи
Желели то: да чујем ништа нећу.
(Излазе АНТОНИЈЕ И КЛЕОПАТРА са својим ПРАТЊАМА)
ДЕМЕТРИЈЕ
Зар Антоније Цезара овако
Ниподаштава?
ФИЛОН
У њ, господине,
Покаткад, када није оно што је,
Премало има оне величине
Која би вазда требало да прати
Једнога Антонија.
ДЕМЕТРИЈЕ
Жалим врло
Што оним злобним лажљивцима, који
О њему тако говоре у Риму,
Даје за право; ал’ за потоње
Бољем се надам. Здраво остајте!
(Излазе)

СЦЕНА ДРУГА

На истоме месту. Друга одаја

(Улазе КАРМИЈАН, ИРА, АЛЕКСАС и ПРОРОК)

КАРМИЈАН
Господару Алексас, слатки Алексас, нада‐све‐и‐‐сва‐Алексас, безмало свемоћни Алексас, где је тај пророк којега сте толико
хвалили пред краљицом? О, да ми је да знам тог мужа, који има, како сте рекли, да окити венцима своје рогове!(9)
АЛЕКСАС
Пророче!
ПРОРОК
Желели сте?
КАРМИЈАН
Је ли то тај човек? Јесте ли ви то, господине, посвећени у свашта?
ПРОРОК
Понешто мало ја у природиној
Бескрајној књизи тајни разбирам.
АЛЕКСАС
Покажите му длан на својој руци.
(Улази ЕНОБАРБ)
ЕНОБАРБ
Трпезу брзо амо; и донес'те
Подоста вдна, да се напија
У здравље Клеопатре.
КАРМИЈАН
Добри господине, подарите ми срећну судбину.
ПРОРОК
Ја је не творим, већ је само проричем.
КАРМИЈАН
Онда ми, молим вас, прореците такву.
ПРОРОК
Бићете далеко лепши него што сте.
КАРМИЈАН
Хоће да каже да ћу то бити телом.
ИРА
Не, већ да ћете се белити кад остарите.
КАРМИЈАН
Сачувај ме, боже, бора.
АЛЕКСАС
Не буните његово пророчко господство; обратите пажњу.
КАРМИЈАН
Пст!
ПРОРОК
Више ћете волети но
Што ћете бити вољени.
КАРМИЈАН
Већма бих волела да распаљујем своју јетру
пићем.(10)
АЛЕКСАС Ама, слушајте човека.
КАРМИЈАН
Ну, лепо, дед' сад какву срећу прве врсте! Извиди да се удам за три краља у једно преподне, и да иза
свију њих останем удовица; извиди да у педесетој добијем дете коме ће Ирод јудејски(11) да чини подворење; ишчепркај да
ћу се удати за Октавија Цезара, и да ћу бити на равној нози са својом госпођом.(12 )
(9) Преварени супружник одавно се назива „рогоњом", а рогови животиња које су‐ приношене на жртву обично су били украшени
вен‐цима; венце су носили на глави и младенци приликом венчања. Мо‐гуће је, пак, као што указују неки, да је овде реч
цхарге штам‐парска грешка, и да треба да гласи цханге, па би онда смисао био овај: да замени венцима своје рогове, тј.
знаке брачног неверства симболом верности.
(10) Веровало се да је јетра седиште љубавне страсти. а исто тако осетљива је и на дејство вина.
(11) Сатирична алузија на библијску причу о рођењу Христовом. „Јев. по Матеју", ИИ, 8: „Идите и распитајте добро за дијете, па
кад га нађете, јавите ми да и ја идем да му се поклоним." ,.Три краља" су „мудраци са Истока", а ако Кармијан има 18
година, њој ће у време Христова рођења бити тачно педесет. По мишљењу неких, Шекспир се овде подсмева темама
црквених приказања (миракула), која су често приказивала легенду о ,,три краља" и рођењу Христову, коме Ирод чини
подворење.
(12) Ако би се Кармијан удала за Октавијана, била би исто што и Клеопатра, јер би обе биле супруге тријумвира
ПРОРОК
Наџивећете госпођу у чијој сте служби.
КАРМИЈАН
О, сјајно! Волим вам дуг живот ваше него смокве.(13)
ПРОРОК
Вид'ли сте пре и окусили срећу
Лепшу од оне што вас чека.
КАРМИЈАН
Према томе, изгледа да ће моја деца остати безимена(14); молим те, колико ми је суђено да имам мушкарчића, а колико
цура?
ПРОРОК
Кад би вам свака жеља имала
Утробу, па да свака жеља зачне,
Имаии бисте ви милион њих.
КАРМИЈАН
Иди, будало! Опраштам ти што си врач.(15)
АЛЕКСАС
Ви мислите да нико други сем вашег покривача није
посвећен у ваше жеље.
КАРМИЈАН
Ну, хајде, реци сад какву ће судбину имати Ира.
АЛЕКСАС
Сви хоћемо да знамо своју судбину.
ЕНОБАРБ
Моја судбина, а и судбина већине од нас, има но‐
ћас да буде — да одеш пијан у постељу.
ИРА
Ево длана који баир предсказује чедност, аколи ништа
друго.
КАРМИЈАН
Таман онако како изливање Нила предсказује глад,(16)
ИРА
Хајте тамо, похотљива суложнице, откуд ви знате да проричете!
(13) Неки држе да је овај израз пословичан. Међутим Крејз, уредник „Арден"‐издања, наводи неколико могућих објашњења:
смоква симболише плодност: веровало се да она има моћ подмлађивања; у Шпанији су се, отровне, употребљавале да скрате
дуг живот; и, најзад, можђа овде има и прикривена алузија на кобну котарицу смокава с отровницама. Проф. Довер Вилсон
мисли да је ово „вероватно нека фаличка алузија".
(14) То јест — биће „незаконито" рођена.
(15) Повлашћен си зато да говориш слободније него обични људи, па чак и онда кад су у питању ствари које су немиле и
непријатне.
(16) То јест — не чини то ни најмање, јер поплава Нила проузрокује обилну жетву.
КАРМИЈАН
Па ако влажан длан не предсказује плодност, онда ја не знам да обришем нос. Да јој предскажеш, мо‐лим те, неку
најсвакодневнију судбину.
ПРОРОК
Судбине су вам сличне.
ИРА
Али како? али како? Дај ми појединости.
ПРОРОК
Рекао сам.
ИРА
Па зар да моја срећа ни за палац није већа но њена?
КАРМИЈАН
Ну, а да је за палац већа него моја, где бисте најволели. да та срећа буде?
ИРА
Па тек не у носу мојега мужа.
КАРМИЈАН
Не дао бог да имамо што грђе на уму! Алексас — деде, да чујемо шта је њему писано, шта је њему пи‐сано. О! слатка
Изидо(17) досуди да узме жену незајажљиву, тако ти свега; па онда и њу пошаљи на онај свет, а њему дај другу још гору;
и тако све гору за гором докле га најгора од свију не отпрати у гроб смејући се, као педесетоструког рогоњу. Добра
Изидо, услиши ми ову молбу, па ма ми одрекла љубав и у нечем важнијем; добра Изидо, на колендма те молим.
ИРА
Амин. Премила богињо, услиши ову молитву народну! јер као што се човеку срце цепа кад види прикладна човека у браку с
распусном женом, тако те до смрти растужи кад видиш да некој подлој хуљи нису натучени ноигови: зато, мила Изидо, пази на
ред, и усрећи га према заслузи.
КАРМИЈАН
Амин!
АЛЕКСАС
Ну, види! да је у њиховим рукама да ме начине рогоњом, оне би, само да то постигну, начиниле себе дро‐љама.
ЕНОБАРБ
Пст! Антоније ево долази.(18)
КАРМИЈАН
Не он; то иде краљица овамо.
(Улази КЛЕОПАТРА)
КЛЕОПАТРА
Јесте ли видели мога господара?
ЕНОБАРБ
Не, госпођо.
КЛЕОПАТРА
Зар није био овде?
КАРМИЈАН
Није, госпођо.
(!7) Изида је била главно египћанско божанство, богиња Земље, а потом и Месеца, као и рађања и плодности.
(18) Фарнес примећује да је ово „прикривен подсмех: Енобарб добро зна да је то Клеопатра".
КЛЕОПАТРА
За шалу оран беше, кад ли га
Одједном нека мисао на Рим
Ошину као бичем. Енобарбе!
ЕНОБАРБ Госпођо!
КЛЕОПАТРА
Потражи га и амо га доведи.
Где је Алексас?
АЛЕКСАС
Овде сам, на служби.
Долази, ево, мој господар амо.
(Улази АНТОНУЕ с једним ГЛАСНИКОМ и ПРАТЊОМ.)
КЛЕОПАТРА
На њ погледати нећу; хајте са мном.
(Излазе КЛЕОПАТРА, ЕНОБАРБ, АЛЕКСАС, ИРА, КАРМИЈАН, ПРОРОК и ПРАТЊА)
ГЛАСНИК
Прво је твоја жена Фулвија(19)
Подигла војску.
АНТОНИЈЕ
Против брата мог
Луција?
ГЛАСНИК
Да:
Но рат се овај брзо оконча,
Па они, стању тадашњем за љубав,
Склопише прдјатељство, здружујући
Легије своје против Цезара,
Који у првом окршају прогна
Из Италије њих, јер ратна срећа
Послужи њега боље у том боју.
АНТОНИЈЕ
Лепо, а шта је најгоре?
ГЛАСНИК
Зле вести
Гласника трују, таква им је ћуд.
АНТОНИЈЕ
Када се тиче луде некакве,
ИИ' кукавице. Даље; што је прошло,
Прашло је за ме. Ствар овако с.тоји:
Ја оног ко ми збори истину,
Па ма му снирт у реч'ма била, слушам
Баш као да ме ласком засипа.
ГЛАСНИК
С парћанском својом војском Лабијен (20)
Преплавио је — вест је ова лоша —
Азију целу; залепршао се
Од Еуфрата и од Сирије,
До Либије и чак до Јоније
Стег победнички његов; а, међутим —
(19) „Његов брат Луције и жена његова Фулвија најпре се између себе закавжише, а потом обоје отворено завојштише против
Цезара. но изгтибише све и морадоше да беже из Италије." (Норт.)
(20) Син Т. Лабијена, трибуна и пријатеља Цезарова, легата у рату у Галији, но који је доцније пришао Помпеју и погинуо у
Спанији.
АНТОНИЈЕ Антоније, заустио си рећи —
ГЛАСНИК О! господару —
АНТОНИЈЕ
Реци ми просто, не обилази
Около оног што је свету свем
На језику; назови Клеопатру
Онаквом каквом зову је у Риму;
Ружи ме Фулвијиним језиком;
Погрешке моје изобличавај
С онако пуном безобзирношћу,
Каква је кадра да се испољи
Тек кад се здружи са заједљивошћу ,
Истинољубље. О, ми урађамо
Коровом када мирују у нас
Ветрови моћни;(21) а оплевљени смо
Када се нама кажу наша зла.
Но сад за неко време збогом пош'о.
ГЛАСНИК
Како изволи ваша племенитост.
(Оде)
АНТОНИЈЕ
Из Сикиона вести(22) дајте, хеј! Позови тамо!
ПРВИ ПРАТИЛАЦ
Има 1' кога ту Из Сикиона?
(21)Већина уредника, од XВИИИ века па надаље, заменили су реч wиндс (ветрови) из И фолио‐издања (1623) речју миндс
(умови, духови), сматрајући да је посреди штампарска грешка. Само је Е. Крег, уредник оксфордског издања, задржао
првобитни текст, и преводиоци су се, упркос броју, одлучили да задрже ово тумачење. Ако би се узео емендирани текст, са
речи миндс, онда би смисао био овај: умови, ахо нису уљушкани у сан леношћу и раскоши, врше извесну корективну функцију,
„плевљење". Ово објашњење, које је сасвим прихватљиво, прекида, међутим, фигуру узету из земљорадње, а која се
наставља у следећој рећеници: „ . . .а оплевљени смо када се нама кажу наша зла." Зато преводиоцима изгледа умесније
задржати првобитни смисао, и онда реч ветрови објаснити било као развигор, пролећни ветар који је потребан да би дрвеће
олистало и земља постала плодна, било фигуративно, као ветар јавног мнења који спречава бујање моралног корова.
(22) Сикион, град у близини Коринта у Грчкој, са луком у Коринтском заливу.
ДРУГИ ПРАТИЛАЦ
Гласник чека већ
На заповести ваше.
АНТОЊЈЕ
Нека дође.
Мисирске ове снажне окове
Кидати морам, ил' ће ме одвести
У пропаст ова залуђеност.
(Улази ДРУГИ ГЛАСНИК)
Ко си?
ДРУГИ ГЛАСНИК
Фулвија, жена твоја, умрла је.(23)
АНТОНИЈЕ А где?
ДРУГИ ГЛАСНИК
У Сикиону:
Кол'ко је њена болест трајала,
И друго, још озбиљније. што ваља
Да сазнаш, стоји овде.
АНТОНИЈЕ
Остави ме.
(ДРУГИ ГЛАСНИК оде)
Велики дух то један отиде!
Жељах да тако буде: оно што смо
С презиром често гурали од себе
Желели бисмо опет да имамо;
Сађашња сласт, кад временом отупи,
У своју се супротност преобрати:
Сад, кад је нема, ваља; натраг би је
Повукла рука што је одгурну.
Отргнути се морам чарима
Краљице ове; десет хиљада
Зала још горих него што су све
Невоље оне које познајем
У беспослици мојој легу се.
Хеј, Енобарбе!
(Враћа се ЕНОБАРБ)
ЕНОБАРБ
Шта сте изволели, господару?
АНТОНИЈЕ
Морам хитно да одем одавде.
ЕНОБАРБ
Ама, како! па поубијаћемо све своје жене. За њих је нељубазност смрт, то видимо; буду ли морале да
се растају с нама, пишите им — смрт.
АНТОНИЈЕ
Морам да идем.
(23) Умрла је 40. пре н.е.
ЕНОБАРБ
Нек' жене мру само онда кад се већ нема куд; жалост би била слати их с милим богом ни за шта; премда их, кад се има да
бира између њих и каквог крупног разлога, и треба сматрати ни за шта. Начује ли ма и оволицно о томе. Клеопатра ће сместа
умрети; двадесет пута сам је ја већ гледао где умире због много тричавијих повода. Све бјх рекао да смрт има нечега у
себи што љубавнички делује на њу. кад је као запета пушка на умирање.
АНТОНИЈЕ
Лукава је она колико човек ни замислити не може.
ЕНОБАРБ
Авај! господару, није; ни од чег другог нису саздане њене страсти доли од најтананијих честица чисте љубави. Не можемо
рећи за њене уздахе и сузе да су ветар и вода; то су моћније буре и олује но шло нам их летописои могу да оставе у
предању: то не може бити лу‐кавство у ње; или, ако јесте, онда она справља пљускове дажда исто онако добро као и
Јупитер.
АНТОНИЈЕ
Камо да је никад нисам видео!
ЕНОБАРБ
О господару! онда бисте били пропустили да видите једно чудесно ремек‐дело; а била би брука и срамота за ваш пуит да сте се
лишили благослова који оно пружа.
АНТОНУЕ
Фулвија је умрла.
ЕНОБАРБ
Господару?
АНТОНИЈЕ
Фулвија је умрла.
ЕНОБАРБ
Фулвија?
АНТОНИЈЕ
Умрла је.
ЕНОБАРБ
Ну, па, господару, принесите жртву захвалности боговима; у случају кад је њиховим божанствима угодно да човека лише
жене, они се човеку приказују као кројачи на овој земљи, пружајући му утеху да ће, кад су стара. одела изношена, имати
ко да им направи нова. Да нема жена сем Фулвије, то би заиста била подеротина за вас, и случај би био за жаљење; но овај
јад је крунисан утехом; ваша стара кошуља доноси вам нову сукњу; и зато ће доиста ту жалост залити сузе којима је извор у
луку.
АНТОНИЈЕ
Послови што их она земљи створи
Не трпе да сам одсутан.
ЕНОБАРБ А послови које сте ви овде створили не могу ићи без вас; особито они са Клеопатром, који потпуно. зависе од вашег
присуства.
АНТОНИЈЕ
Доста већ с пустим одговорима.
Нека се нашим официрима
Саопшти шта смо наумили. Ја ћу
Краљици поверити разлоге
За ову хитњу нашу и од њене
Љубави допуст добити да одем.
Јер упорно нам светује тај пут
Не само Фулвијина смрт, уз многе
Поводе прешне друге, но на нас
И писма многих пријатеља наших,
Који у Риму кроје планове,
Наваљују да дома дођемо.
Дрско Секст Помпеј(24) против Цезара
Диг'о је главу, и у својој руци
Држи сву власт над царством поморским;
Превртљиви наш пук — у кога љубав
Спрам заслужнога корен ухвати
Тек онда кад му мину заслуге —
Почиње да пребацује сву славу
И части све Помпеја Великога
На сина његовога, који, велик
И именом и силом, а још већи
Срцем и душом, важи као ратник
Првога реда, те би преимућства
Његова, ако буду расла још,
Угрозила све стране овог света.
Рађа се много шта што још тек има,
К'о длака коњска(25), само живот змијин,
А не и змијски отров. Обавести
Оне што чином стоје под нама
Да нам је воља да отпутујемо
Што пре одавде.
ЕНОБАРБ
Биће учињено.
(Одлазе)
(24) Млади син тријумвира Кнеја Помпеја Великог; борио се против Цезара у Шпанији.
(25) Старо веровање да се коњска длака, ако се остави у води, претвори у змију отровницу.

СЦЕНА ТРЕЋА

На истом месту. Друга одаја

(Улазе КЛЕОПАТРА, КАРМИЈАН, ИРА и АЛЕКСАС)

КЛЕОПАТРА
Где је он?
КАРМИЈАН
Ја га не видех одонда.
КЛЕОПАТРА
Погледај где је, с ким је и шта ради;
Послала ја те нисам: ако буде
Суморан, реци да ја коло водим;
Буде ли добре воље, ти га онда
Извести да оболех изненада.
Што брже, па се враити.
(Одлази АЛЕКСАС)
КАРМИЈАН
Госпођо,
Ако га много волите, тад ово
Није, ја мислим, наоин да и њега
На сличну љубав приволите.
КЛЕОПАТРА
Шта то
Не чиним што би ваљало да чиним?
КАРМИЈАН
Попуштајте му свуд, не противреч'те
Ни а чем њему.
КЛЕОПАТРА
Учиш к'о будала;
То је баш пут да останем без њега.
КАРМИЈАН
Не кушајте га превећ; ја вас молим,
Уздржите се: што. нам улива
И одвећ често страх, то најзад бива
И омражено. Али Антоније
Долази, ево.
(Улази АНТОНИЈЕ)
КЛЕОПАТРА
Болна сам и тужна.
АНТОНИЈЕ
Није ми мило што сам принуђен
Да вас са својом намером упознам.
КЛЕОПАТРА
Помози, драга Кармијан, да одем,
Пашћу; то тако више потрајати
Задуго неће; неће природа
Поднети то.
АНТОНИЈЕ
Па, драга краљице ...
КЛЕОПАТРА
Молим вас, само подаље од мене.
АНТОНИЈЕ
Шта има сад?
КЛЕОПАТРА
По томе оку видим
Да јма добрих вести. Шта вам вели
Венчана жена? Можете отићи.
Камо да није ни дозволила
Да долазите! Немојте да каже
Како вас овде ја задржавам;
Власти над вама немам; ви сте њени.
АНТОНИЈЕ Богови знају најбоље —
КЛЕОПАТРА
О! никад
Није толико обманута била
Краљица једна; ал' од прве ја сам
Видела да се снује издаја.
АНТОНИЈЕ
'Ма, Клеопатра ‐
КЛЕОПАТРА
Што бих веровала,
Ма заклетвама богове потресли,
Да сте ми верни, да сте моји, кад сте
Фулвију преварили? Махнитог ли
Безумља мога када улбвљена
У замку бејах заклетвама које
На уснама су само, заклетвама
Које се крше још за заклињања!
АНТОНИЈЕ
Најдража моја краљице —
КЛЕОПАТРА
О, не,
Не траж'те, молим, да улепшавате
Одлазак свој, већ збогом реците,
Па одлазите: кад сте преклињали
Да останете, тад је времена
За речи било; ал' ни помена
О одлажењу није било тад:
У очима, на уснама је нама
Вечност тад била, а на веђама нам
Блаженство само, и на нама није
Делића једног било који није
Порекло своје вукао с небеса;
И сад су они такви, ил' се ти,
Највећи војник света, преобрати
У највећега лажљивца на свету.
АНТОНИЈЕ
Шта сте то рекли, госпођо?
КЛЕОПАТРА
Што нисам
Твојега раста!(26) Видео би тад
Да срца има краљдца мисирска.
АНТОНИЈЕ
Краљице, почујте ме: неодложне
Потребе, овим добом наметнуите,
Услуге наше привремено траже;
Ал' срце моје све, к'о роб на служби,
Остаје с вама. Свуд по Италији
Одсева мач у рату грађанском;
Секст Помпеј луци римској(27) већ се ближи;
А стога што се оба домаћа
Табора снагом изједначила,
Породило се ситно секташтво.
Онај што беше омражен, сад поста
Љубимац опет, пошто оиача;
Прокажени се Помпеј, богат славом
Својега оца, брзо упузава
У срца оних што, за овог стања,
Успели нису да узнапредују,
И чији број већ обеспокојава;
А мдрни свет, спокојства сит до грла,
Хтео би да се, ма и очајном
Променом неком, рашчисти са тим.
Разлог пак више посебан за мене,
Ал' разлог који ваљало би вас
Односно мога одласка понајпре
Да смири, јесте Фулвијина смрт.
КЛЕОПАТРА
Ако и нису године(28) из мене
Изгнале лудост, јесу лаковерност:
Како би могла Фулвија да умре?
АНТОНИЈЕ
Краљице, умрла је:
Погледај амо, и у доколици
Владарској својој проучи колике
Метеже она проузрокова;
А напослетку види, најдража,
Где је и када она умрла.
(26) Клеопатра овим љупко одговара на Антонијев строги укор: „Шта сте то рекли, госпођо!".
(27) Остија — лука на ушћу Тибра у море.
(28) Клеопатри је 38 година (68—30. пре н. е.).
КЛЕОПАТРА
Да савршено лажне љубави!
Где је стакленце посвећено(29), да га
Испуниш водом туге? Видим, видим:
Кад умрем бићу оплакана и ја
Исто овако као Фулвија.
АНТОНИЈЕ
Препирку прекините, па се спрем'те
Да саслусате шта сам наумио,
Што ће ил' бити. или отпасти,
Већ према томе шта ви светујете.
Тако ми оне ватре(30) која даје
Мочвари нилској живот, ја одавде
Идем к'о ратник твој, к'о слуга твој,
Да творим мир ил' рат по ћуди твојој.
КЛЕОПАТРА
Кармијан, ходи, врпце ми пресеци(31);
Ал' нека: на мах осећам се зло,
А на мах добро. Исто тако баш
И Антоније воли.
АНТОНИЈЕ
Стрпљивости
Имајте, драга краљице, па доказ
Пружите пуни да у љубав моју
Имате вере тиме што ћете се
Испиту овом часном подвргнути.
КЛЕОПАТРА
По Фулвији то знам. Окрени се,
Па за њом сузе пролиј, молим те;
А онда узми опроштај од мене
И реци како то за краљицом
Мисирском сузе проливаш: ну, дед',
Одглуми овај призор притворности,
Ал' нека буде такав да се чини
Искреност сушта.
АНТОНИЈЕ
Плануће ми крв;
Доста.
КЛЕОПАТРА
Умете ви то још и боље,
Али ни ово није рђаво.
(28) Бочица напуњена сузама родбине коју су Грци и Римљани стављали поред урна с пепелом умрлих.
(30) То јест — Сунца.
(31) Врпце од стезника: појам о костиму у Шекспировом позоришту увек је анахронистичан, и замишља се да је Клеопатра
одевена отприлике као краљица Елизабета.
АНТОНИЈЕ
Мача ми мог ‐
КЛЕОПАТРА
— И штита. Све је бољи;
Ал' још то' није оно најбоље.
Погледај, ја те молим, Кармијан,
Како то овом римском Херкулу(32)
Пристаје када сноси боцкање.
АНТОНУЕ
Госпођо, ја вас сада остављам.
КЛЕОПАТРА
Љубазни господару, једну реч.
Вама и мени растати се ваља,
Господине; ал' не, то није то:
У љубави смо били ви и ја,
Господине; ал' не, то није то;
То добро знате: нешто хтедох ја —
О! баш је моја заборавност сушти
Антоније, на све заборавих.
АНТОНИЈЕ
Кад не би бито залудничење
Поданик вашег величанства, ја бих
Рекао да сте утелотворено
Залудничење.
КЛЕОПАТРА
Трудан је то пос'о
Носити такво залудничење
Овакво тик до самог срца свог,
Као што ово носи Клеопатра.
Но, праштајте, господине; јер оно
Сто је по срцу мени, убија ме
Кад то не годи вашим очима:
Одавде ваша част вас зове; зато
За моју лудост, која сажаљења
И није вредна, глуви будите,
И богови нек' с вама буду сви!
Ппбеде ловор нек' вам мач овенча,
И нека лаким успесима буде
Засти'вен пут пред вашим стопама!
АНТОНИЈЕ
Хајдемо. Наше растајање биће
И овде и на путу, те ћеш ти,
Оставши овде, са мном путовати,
А ја, одавде журно одлазећи,
Ипак ћу овде с тобом остати.
На пут!
(Одлазе)
(32) Према предању које је забележио Плутарх. — породица Антонија водила је порекло од Антона, сина Херкулова; Марко
Антоније гледао је да својим поступцима потврди ово мнење.

СЦЕНА ЧЕТВРТА

Рим. Одаја у Цезаровом. дому

(Улазе ОКТАВИЈЕ ЦЕЗАР, ЛЕПИД и ПРАТЊА)

ЦЕЗАР
Могућно вам је, дакле, Лепиде,
Видети, и у потоње то знати,
Да Цезару у природи не лежи
Порок да гаји мржњои према нашем
Великом сувладару. Ево шта је
Стигло до нас дз Александрије:
Он пеца, пије, и у оргијама
Светиљке ноћне троши; нит' је он
Од Клеопатре већма мужеван,
Нити је опет Птолемејева
Краљица(33) већма жена него он;
Једва је хтет) гласнике да прими;
ИИ' да изволи и да помисли
Да има кога с киме дели власт:
То вам је човек који поседује
У сажетоме виду порок сваки(34)
Којем је људскои биће одано.
ЛЕПИД
Не могу ни да помислим да има
Уопште зала довољно да сву
Његову врсност љагом помраче:
Погрешке у њ су к'о на небу мрље(35)
(33) Клеопатра се, по жељи свога оца, у младости удала за свога брата Птолемеја, и била је сувладарка Египта. Брат ју је
одагнао, али Јулије Цезар ју је вратио на престо, а Птолемеј је био утопљен. Цезар јој је онда наредио да се уда за
млађег брата, опет Птолемеја, за кога каже да је, по Клеопатрином упутству, био отрован.
(34) „Гозбе и пијанке правио је у неумесно време . . . а онда би по дану спавао или шетао да би се истрезнио од велике
количине вина које је ноћу попио. У његовој се кући само гостило, играло и глумило; и сам је проводио време у слушању
будаластих позоришних комада." (Норт.)
(35) Маглине на небесима пре неголи звезђе. С. Ли сматра да „ноћна помрчина" означава опасност која прети од Секста
Помпеја.
Блиставије у ноћној помцрчини;
Наследне већма него ли стечене;
Нешто што није кадар да измени,
Али што није сам он изабрао.
ЦЕЗАР
Ви сте и одвећ широкогруди.
Узмимо и да није зло по одру
Венчана жена? Можете отићи.
Краљевство за весеље давати,
У друштву с неким робом пијанчити,
Тетурати се усред бела дана(36)
По улицама и песничати се
С олошем који базди сав на зној.
Узмимо да му то и личи — мада
Мора да буде чудно саздан човек
Којег овако што не срамоти, —
Антонију се те прљавштине
Праштати ипак нипошто' не могу,
Кад тол'ки терет тим лакоумљем
Товари он на нас. И кад би бар
Тим сладострашћем само доколицу
Убиј'о своју, тада би рачуне
Сушењу својих костију и својој
Пресићености имао да плаћа;
Али да време траћи кад га оно,
К'о добош који јавља узбуну,
Позива да се мане забаве,
И кад га гласно кори његоиво
Властито звање колико и наше —
Е, Ло онако да се избруси
Заслужио би к'о што и дечаке,
Зреле сазнањем, испсујемо када
У залог своје полажу искуство
За тренутна уживања и тим се
Од разбора у буну одмећу.
(Улази ГЛАСНИК)
(36) ,,А понекад ишао би у ноћи тамо‐амо по граду, прерушен као роб, и завиривао би кроз сиротињске прозоре и у њихове
радионице, па би се прегонио и песничио с људима у кући. И Клеопатра је тумарала улицама с њим, прерушена као слушкиња, и
Антоније је често подносио подсмехе и буботке . . . Али било би будаласто од мене да набрајам све њихове лудорије . . ."
(Норт.)
ЛЕПИД
Још вести ево.
ГЛАСНИК
Твоји налози
Извршени су, па ћеш, Цезаре
Нада све племенити, имати
С ћаса на час о томе извештаје
Шта се све збива напољу. На мору
Снагом је Помпеј јак и, рекло би се,
Омиљен међу свима онима
Који се само боје Цезара;
У пристаништа незадовољници
Стичу се, а међ' светом кружи глас
Да му је нанесена неправда.
ЦЕЗАР
То сам и сам већ могао да знам.
Од памтивека уче нас да оног
Што данас јесте свет је прижељкив'о
Само док није то и постао;
А да се онај кога осека
Понесе, мада и неомиљен
До трена кад и нема више рашта
Да се наклоност према њему гаји —
Да се овакав обре у милошти
Кад га већ нема. Ова светина
Личи на струјом захваћени стег
Који то напред, а то натраг иде,
Променљивоме току потчињен,
Да напослетку у ковитлању
И сам изгњили.
ГЛАСНИК
Доносим ти глас,
Цезаре, да су Мена и Менекрат(37),
Два гусара чувена, господари
Над морем, које преоравају
И прамцима бродова разне врсте
Задају ране њему: они многе
Упаде врше, љуте и жестоке,
У Италију; приморцу утече
С лица сва крв при помисли на то,
А храбру младеж бес подјарује;
Помолити ни носа брод ниједан
Не може а да, чим се појави,
Не заплене га; Помпеј именом
Задаје својим већи ударац
Но што би могла војска његова,
У отвореном боју.
(37) „Два чувена гусара. Мена и Менекрат. тако су завладали околним морима (око Сицилије и Сардиније) да нико није смео
ни извирити 'с бродом." (Норт.)
ЦЕЗАР
Антоније,
Свог бекријања разблудног се мани!
Када бејаше оно код Модене
Поражен, пошто Хиртија и Панзу(38)
Конзуле, поби, тада те у стопу
Пратила глад, а ти си се са њом
Носио, мада одгајен господски,
С више стрпљења него што би то
Отрпели дивљаци; пио си
Мокраћу коњску; пио си из локве
Жабокречином прекривену воду.
Од које би и звер се загрцнула;
Тада ти непца нису презирала
Бобицу најопорију са каквог
Најгрубљег трна; глодао си чак,
К'о јелен када пашу застре снег,
С дрвећа кору; а на Алпима
Јео си, веле, неко чудно месо,
Које је друге, кад га вдде само,
Слало у смрт; и све с.и ово ти —
На уштрб твоје части иде ово
Што причам сад — подносио к'о војник,
Тако да твоје лице није скоро
Ни омршало.
ЛЕПИД
Штета је за њега.
ЦЕЗАР
Нек' би га стид у Рим
Догнао брзо. Време је већ да се
Обојица појавимо и ми
На пољу бојном; да ми сазовете
У ову сврху Савет одмах; Помпеј
Успева само с наше лености.
(38) Антоније је опсео Модену (Мутина) 43. пре н. е., а конзули Хиртија и Панза успешно су се одупрли, и Антоније је морао
да подигне опсаду. Хиртија је погинуо при покушају да продре у Антонијев логор, а Панза је био тешко рањен. ‘’бежећи
после овог пораза, Антонија је задесила велика беда, а највећа од свих, И која га је највише мучила, била је глад… И зато,
био је то диван пример за војнике када су видели Антонија, који је био одгојен у обиљу и раскоши, како лако пије воду из
баре и једе дивље плодове и корење: штавише, прича се да су, прелазећи Алпе, јели кору дрвећа и звериње чије месо човек
никад дотад није окусио." (Норт.)
ЛЕПИД
Колико сутра ја ћу, Цезаре,
Подробно моћи да вас известим
С коликом ћу се снагом невољама
Садашњим моћи да супротставим.
На мору и на суву.
ЦЕЗАР
Исто то ће
Бити и пос'о мој до сусрета нам.
Остајте збогом.
ЛЕПИД
Збогом, господару.
Што год у томе међувремену
О покретима напољу сазнате,
Усрдно молим да и мени то,
Господине, до знања ставите.
ЦЕЗАР
Не сумњајте у то, господине;
Знам да је ове моја дужност.
(Одлазе)

СЦЕНА ПЕТА

Александрија. Одаја у палати
(Улазе КЛЕОПАТРА, КАРМИЈАН, ИРА и МАРДИЈАН)
КЛЕОПАТРА Кармијан!
КАРМИЈАН
Госпођо!
КЛЕОПАТРА
Ха, ха!
Мандрагоре ми пити дај.(39)
КАРМИЈАН
А зашто,
Госпођо драга?
КЛЕОПАТРА
Да тај огромни
Времена зев, док овде покрај мене
Антонија мог нема, преспавам.
(39) Биљка мандрагора сматрана је, због свог рачвастог корена, да лићи на људско биће и да има извесна анимална и
опојна својства.
КАРМИЈАН
Мислите превећ на њ.
КЛЕОПАТРА
О! издаје!
КАРМИЈАН
Надам се да то није, госпођо.
КЛЕОПАТРА
Евнуше Мардијане!
МАРДИЈАН
Шта је вашој
Узвишености угодно?
КЛЕОПАТРА
Тек не
Да слушам како певаш; ништа мени
Што евнух има није угодно.
Благо ли твојој души што си лишен
Мужанства, па ти даље од Мисира
Дрскије мисли и не полећу.
Делује 1' страст у тебе љубавна?
МАРДИЈАН
Да, милостива госпођо.
КЛЕОПАТРА
Баш збиљски?
МАРДИЈАН
Не збдљски баш, јер ја сам, госпођо.
Једино оно кадар чинити
Што је по делу часно; ал' у мене
Зестоких страсти има, те на оно
Што је Венера с Марсом(40) радила
Ја мислим ипак.
КЛЕОПАТРА
Кармијан, шта мислиш,
Где је он сад?.Да:л' стоји или седи?
Да 1' пешке иде, или је на коњу?
Срећна ли коњакоји носи терет
Антонијева тела! Да си ми се
Ваљано, добро, понео, јер знаш ли
Кога на себи носиш? шлем и штит
Људскога рода, Атласа што диже(41)
На плећу своме земље половину.
Сада му преко усне прелази
Гласно ил' тихо: „Где је змија моја
Са древног Нила?" Јер ме тако зове.
Ја се, пак, сама сада отровом
Најслађим храним. Он да мисли на ме.
Која сам сва од жарких Фебових
Уједа црна, а пд времена
Сва покривена борама дубоким?. ,
Када си ти на земљи овде био,
Високог чела Цезаре, ја тад
Залогај бех за каквог владаоца;
И велики би Помпеј(42) стојао
У моје веђе оком понирући;
Укотвио би био поглед ту
И умирао понирући њим
У врело свог живота.
(40) Марс (Арес) — постао је љубавник Венере (Афродите).
(41) Атлас је с другим титанима устао против Зевса и зато је поражен, био осуђен да на глави и плећима држи небо.
(42) Овде се мисли на Кнеја Помпеја, сина тријумвира Помпеја Великог; јер овај други био је дошао у Египат као избеглица,
и био је убијен приликом искрцавања с брода.
(Улази АЛЕКСАС)
АЛЕКСАС
Мисирска
Владарко, да си здраво!
КЛЕОПАТРА
Кол'ко ли си
Марк‐Антонију несличан! Па ипак, :
Пошто од њега долазиш, и тебе
Позлатио је блеском његовим
Еликсир моћни тај.(43)
Како је дични Антоније мој?
АЛЕКСАС
Последњи чин му беше,
Влауарко драга, што је након многих
И многих пољубаца ранијих,
Пољубио тај бисер источњачки
Последњи пут још једном. Носим речи
Његове још у срцу урезане.
КЛЕОПАТРА
А слух мој мора отуд да их чупа.
АЛЕКСАС
Рече ми: „Кажи, драговићу мој,
Да постојани шаље Римљанин
То остригино благо египатској
Владарки моћној; лспред чијих ћу
Прострти ногу краљевства да њих
Припојим њеном трону раскошном,
Те овај мали поклон тим побољшам;
Цео ће Исток, реци, звати њу
Госпођом својом." Онда клинириу глаwхи,
Па се тад баци спокојно на свог
Оклопљенога коња бојнога,
Који толико силно зањиска,
Да рни у грлу остаде што бејах
Заустио да кажем, оклопљено
Продорном вриском овом.
(43) Алузија је на камен мудраца алхемичара, којим се ,,несавршени" метали могу да претворе у „савршен". — злато. Тако
алхемичко дејство Клеопатра приписује Антонију.
КЛЕОПАТРА
Ну, а је ли
Тужан ил' ведар био?
АЛЕКСАС
Баш к'о оно
Годишње доба што је на средини
Између крајње зиме и врућине,
Ни тужан, а ни ведар он не беше.
КЛЕОПАТРА
Да ћуди дивно распоређене!
Упамти, добра Кармијан, упамти,
То ти је човек; само утуви:
Он тужан није био, јер је хтео
Да сјајем оне ободри што поглед
Препочињу са ока његова;
А ведар није био, јер је њима
Хтео да стави ваљада до знања
Да су му мисли у Мисиру све,
Где је и срећа његова; па, дакле,
Био је измеђ' овог двога:
О, Небеске мешавине! Али био
Тужан ил' ведар, теби сва жестина
И једног к'о и другог дивно стоји
Више но иком, Јеси 1' сретао
Гласнике моје?
АЛЕКСАС
Јесам, госпођо,
Дваес'так разних гласника. Ал' зашто
Учестало их тако шаљете?
КЛЕОПАТРА
Ко се у онај роди дан кад ја
Сметнем са ума поируку да пошљем
Свом Антоинију, скончаће к'о просјак.
Кармијан, лист и мастило ми дај!
Добро ми дош'о, Алексас мој драги!
Да 1' икад, реци, Кармијан, овако
Цезара вољах?
КАРМИЈАН
О, тај врли Цезар!
КЛЕОПАТРА
Дабогда ти у грлу застало,
Ако још једном такву славопојку
Заустиш! Да си рекла: О, тај врли
Антоније!
КАРМИЈАН
О, храбри Цезар тај!
КЛЕОПАТРА
Све ћу ти зубе, такоми Изиде,
Залити крвљу, усудиш ли се
Да моје ремек‐дело' међу људ'ма
Поредиш још једаред с Цезарем.
КАРМИЈАН
Нека ми ваша милост опрости,
Песму сам ту од вас научила. .
КЛЕОПАТРА
Таман бих сад говорила онако
Како за својих дана незрелих
Говорила сам, памећу зелена,
А крвљу хладна! Али хајде, хајд'мо;
Мастило дај и лист:
Имаће сваког дана други поздрав,
Ма Мисир сав раселила.(44)
(Одлазе)
(44) То јест – макар морала све своје поданике да шаље као гласнике.

ДРУГИ ЧИН

СЦЕНА ПРВА

Месина. Одаја у Помпејевој кући

(Улазе ПОМПЕЈ, МЕНЕКРАТ и МЕНА)

ПОМПЕЈ
Има ли правде у богова моћних,
Пружиће они своју потпору
Делима људи праведних.
МЕНЕКРАТ
Што они,
Помпеју врли, одлажу, то није
И ускраћено с њине стране.
ПОМПЕЈ
Али
Док ми пред њиним троном молимо,
Пропада оно што измољавамо.
МЕНЕКРАТ
Ми често, сами себи непознати,
Тражимо оно што је зло за нас,
Те кад нам њина мудра моћ то крати,
То је за наше добро; тако бива
На нашу корист што се молитва
Не прима наша.
ПОМПЕЈ
Стићи ћу до мете:
Народ ме воли, а над морем владам;
Снаге ми расту као месец млад,
А пророчка ми нада моја вели
Да ће нарасти оне до пуноће.
Марк‐Антоније у Мисиру банчи,
И не хајући да у бој потече
Ван градских врата; Цезар згрће паре,
Докле од њега срца отпадају;
Лепид и једном а и другом ласка,
А они опет њему; но нит' они
Хају за њега, нити њих он мари.
МЕНАС
Цезар и Лепид с многим снагама
Већ су на бојном пољу.
ПОМПЕЈ
Ко то каже?
То није тачно.
МЕНАС
Силвије то вели,
Мој господару.
ПОМПЕЈ
Бунца он; ја знам
Да су у Риму обадвојица,
Очекујући тамои Антонија.
Ал' нек' на твоје свеле усне сиђе,
Распусна Клеопатро, нежност свију
Љубавних чари! Нек' се са лепотом
Мађије здруже, а похотљивост
И с њом и с њима! Спутај распусника
Гозбама самим, и учини да се
Ум његов дими; нека сладокусни
Куваии глад му брусе зачинима
Од којих расте незајажљавост,
Па нека сан и јело част му свуку
До Летинога тупог мртвила.(45)
(Улази ВАРИЈЕ)
Варије, шта је?
ВАРИЈЕ
Што ћу да вам јавим,
Више је него извесно: у Риму
Очекује се свакога тренутка
Марк‐Антоније; протекао је
Замашан комад времена откад је
Кренуо из Мисира да би му
Остало много још да путује.
ПОМПЕЈ
Да сам са више пажње саслушао
Ствар мање важну, драже би ми било.
Ни помислио не бих, Мена, ја,
Да ће за тако тричав рат да стави
Свој шлем на главу тај прождрљивац
И заљубљенко: војничком вештином
Вреди он двапут више но што вреде
Заједно она друга двојица.
Ал' нека то у нашим очима
Подигне нашу вредност кад је било
Довољно да се само макнемо,
Па да у сладострашћу неуморни
Антоније са скута мисирској
Удовици се откине.
(45) Лета — река у доњем свету, из које сени умрлих пију и тако заборављају прошлост. У грчкој митологији Лета
персонификује заборав.
МЕНАС
По моме,
Слаба је нада да се Антоније
И Цезар с „добро дош'о" поздраве.
Покојна жена Антонијева
Увредила је Цезара, а рат је
Водио против њега његов брат,
Мада не држим да је Антоније
Подб'о свог брата.
ПОМПЕЈ
Ја ти не знам, Мена,
До које мере могу ситнија
Непријатељства да се склоне с пута
Пред крупнијима. Да се дигли нисмо
Противу свих њих, сва је прилика
Да би се они покавжили били
Један са другим, јер се разлога
Повлачило међ' њима довољно
Да један против другог тргну мач;
Али до које мере штрах од нас
Расцеп међ' њима закрпити може
И ситне њине распре спутати,
То нама није знано. Но нек' буде
Како то буде нашим боговима
Угодно било! Наше је још само
Да прегнемо и све од себе дамо.
Хајдемо, Мена.

СЦЕНА ДРУГА

Рим. Одаја у Лепидовој кући

(Улазе ЕНОБАРБ и ЛЕПИД)

ЛЕПИД Ваљано дело, добри Енобарбе,
Било би то, и вама' пристајало,
Да намолите свога команданта
Да уљудно и благо разговара.
ЕНОБАРБ
Намолићу га да одговара
Како миу личи: дражи ли га Цезар,
Антоније нек' грми као Марс
И преко главе Цезару нек' гледа.
Тако ми Јупитера', када бих,
К'о Антоније, браду носио(46),
Не бих је данас поткрес'о.
ЛЕПИД
Сад није
Време за личне срџбе.
ЕНОБАРБ
Свако време
Служи за оно што у њему никне.
ЛЕПИД
Ал' мања ствар пред већом уступа.
ЕНОБАРБ
Не, ако мања дође пре.
ЛЕПИД
Жестина
Гони вас да овако говорите;
Ал' жеравице не распирујте,
Молим вас. Ево врлог Антонија.
(Улазе АНТОНИЈЕ и ВЕНТИДИЈЕ)
ЕНОБАРБ
И Цезар, ено, иде.
(Улазе ЦЕЗАР, МЕЦЕНА и АГРИПА)
АНТОНИЈЕ
Поћи ћемо
На Парту(47), ако овде к'о што ваља
Сагласимо се: слушај, Вентидије.
ЦЕЗАР
Не знам, Мецена, питај Агрипу.(48)
ЛЕПИД Крупно је врло, врли пријатељи,
Оно због чега здружисмо се ми;
Па не дозвол'те да нас подвоји
Посао неки безначајнији.
Буде ли што за покуду, то може
Саслушати се уљуднои; а ако
Будемо с виком расправљали своје
Тричаве размирице, ми ћемо
Бити убице тамо где смо хтели
Видати ране; дакле, племенити
Другови моји — а за ово ја вас
Свом збиљом молим — дотичите се
Питања чак и најопоријих
Речима крајње благим, немојте
Злом вољом ствар још погоршавати.
(46) Плутарх каже да је Антоније пустио браду после пораза код Модене и да се више није бријао. Али осим тога, он се и у
томе угледао на свога претка Херкула, који је увек представљан с брадом. — Смисао Енобарбових речи је овај: када би он
био Антоније, не би Цезару указао пошту тиме што би изишао преда њ уљуђен.
(47) Антоније није ишао у Парту: „После овог споразума, послао је Вентидија у Азију да заустави Парћане." (Норт.)
(48) Цезар наставља разговор који је био започео са Меценом пре изласка на сцену.
АНТОНИЈЕ Добро речено. Да се налазимо
Пред војском својом и уочи битке,
Поступио бих тако.(49)
ЦЕЗАР
Добро дошли у Рим.
АНТОНИЈЕ
Хвала вам.
ЦЕЗАР
Седите.
АНТОНИЈЕ
Седите, господине.
ЦЕЗАР
Па, добро ‐
АНТОНИЈЕ
За рђаве сте, чујем. сматрали
Извесне ствари које нису 'такве;
Ил' ако јесу, не тичу се вас.
ЦЕЗАР
Ја бих за подсмех морао да служим,
Ако бих ни због чега ил' због какве
Тричарије се вређао, и то
Посебно с ваше стране; а још више
За подсмех служио бих ако бих
Ма и једаред с потцењивањем
Имена вашег дотакао се,
Кад ме се не би тицало да оно
На добром гласу буде.
АНТОНИЈЕ
Шта се мој
Боравак у Мисиру, Цезаре,
Тицао вас?
ЦЕЗАР
Не више но што се
Боравак мој у Риму тицао
Вас у Мисиру; али, ако сте
Ви тамо против мене бушкали,
Мог'о је тад за мене боравак
Ваш у Мисиру бити важна ствар.
(49) Ове речи вероватно прати нека радња на позорници, на пример, пријатељски поздрав с Антонијеве стране. што онда
разглашују звуци труба.
АНТОНИЈЕ
Куд циљате ви овим „бушкао'?
ЦЕЗАР
Куд циљам, то извол'те схватити
По оном што ме овде снашло. Рат су
Водили жена ваша и ваш брат
Противу мене, а у вашем знаку
Напад је њихов вођен, ратни поклич
Били сте ви.
АНТОНИЈЕ
Побркали сте ствар.
У подвиг свој ме брат мој уплитао
Никада није: то сам проверио;
Чуо сам то из веродостојног
Казивања баш истих оних људи
Који су мач исукали за вас.
Зар управо насрнуо он није
Да начне моју к'о и вашу власт,
И није 1' против мога угледа
Исто толико војевао он,
Пошто је ваша ствар и моја ствар?
Писрна су моја дала вама већ
Обавештења у том погледу.
Желите ли да свађу скрпаи'ите,
А бцљи разлог нисте кадри наћи,
Овај је кратак.
ЦЕЗАР
Ви се хвалишете,
Подмећући ми умовање лоше;
Ал' сва су ваша извињења крпеж.
АНТОНИЈЕ
О, не! О, не! Ја знам да нисте могли
Не помислити нужно, сигуран сам,
Да ја, ваш друг у ствари против које
Рат је поведен, нисам могао
Гледати оком благонаклоним
На овај рат, уперен против мога
Сопс'твеног мира. Волео бих, пак,
Кад бисте, што се моје жене тиче,
Још негде нашли жену такве ћуди:
Трећи је део света ваш, и ви сте
Кадри га очас уздом повести,
Ал' такву жену не
ЕНОБАРБ
Камо да сви имамо такве жене, па да људи иду у рат са женама!
АНТОНИЈЕ
Њена су, тол'ко несавитљива,
Посве од њене нетрпељивости
Потекла узрујања, Цезаре —
А она нису била лишена
Ни оштроумља у политици —
Она су, признајем то с жаљењем,
И вама превећ додијавала,
Те зато сами морате да знате
Кол'ко сам био беспомоћан ту.
ЦЕЗАР
Писао сам вам док сте у Мисиру
Терали теревенке, али ви сте
За ова моја писма хајали
Као за лањски снег, и с поругама
И псовком мога изасланика
Изгнали испред себе.
АНТОНИЈЕ
Упао је
Пре допуштења к мени, Цезаре:
Сем тога, три су краља нешто пре
Са мном на гозби била, па онакав
Какав сам јутром нисам тад ни био;
Ал' сутра сам му рекао то сам,
А то је било равно извињењу.
Нипошто нека не буде у спор наш
Умешан овај човек; ако треба
Да наставимо наше расправљање,
Из питања га нашег бришите.
ЦЕЗАР
Одредбу једну своје заклетве
Прекршили сте, а за тако што
Оптужити ви мене никада Нећете моеи.
ЛЕПИД
Лакше Цезаре.
АНТОНИЈЕ
Пусти нек' каже, Лепиде.
Светиња част је, које се је он
Дотак'о сад, а која ми је, вели
Недостајала. Цезаре, да чујем
Одиредбу своје заклетве.
ЦЕЗАР
Да пошаљете оружје и помоћ
Када их будем тражио; а ви сте
Једно и друго одбили.
АНТОНИЈЕ
Ил' боље,
Пренебрегао, а у доба кад су
Часови затровани мрачили
У мени свест о. мојим дужностима.
Чим пре ми буде дата прилика
Откајаћу вам ово, али та
Исправност неће мојој величини
Нанети вреда николикои, нит' ће
Исправности да буду лишена
Вршења моје власти. Јесте да је
Почела овде с раитом Фулвија,
Не би 1' ме из Мисира отргла;
И ја ћу ево — пошто нисам био
Упознат с овом побудом — да молим
За извињење колико је год
За моју част, у случају оваквом,
Прилично да се пондзим и скрушим.
ЛЕПИД
Речено племенито.
МЕЦЕНА
Ако би вам
Угодно било икако, прекин'те
Прогонити се окривљавањима
За међусобне увреде: из главе
Њих ћете сасвим избрисати ако
Присетите се да вас позива
Садашња нужда да се намирите.
ЛЕПИД
Ваљана реч, Мецена.
ЕНОБАРБ
Или, ако за овај мах позајмите један другоме љубав, ви је, кад више не будете чули да се говори о Помпеју, можете узети
натраг: имаћете кад до миле воље да се гушате кад не будете имали никаква друга посла. АНТОНИЈЕ
Ти си тек војник само; зато ћути.
ЕНОБАРБ
Скоро сам и заборавио био да истина треба да ћути.
АНТОНИЈЕ
Ти вређаш овај скуп; ни речи више.
ЕНОБАРБ
Па, дед', продужите; бићу пажљив као камен.
ЦЕЗАР
Не кудим ја толико садржину.
Већ начин његовога говора;
Јер остати нам није могућно
У пријатељству ако нам се ћуди
По поступцима тол'ко разликују.
А кад бих знао какав обруч који
Свезао би нас еврсто, ја бих свет
С краја на крај за њиме претрагао.
АГРИПА Дозвол'те ми да кажем, Цезаре.
ЦЕЗАР Агрипа, рец'те.
АГРИПА
Сестру по мајци имаш, Цезаре,
Дивну Октавију(50); а сада је
Велики Марк‐Антоније удовац.
ЦЕЗАР
Ман'те се таквог говора, Агрипа:
Кад би вас нешто чула Клеопатра,
Са разлогом би за брзоплетост
Укорела вас.
АНТОНИЈЕ
Ја жене немам, Цезаре; дозвол'те
Да саслушам шта има још Агрипа
О том да каже.
АГРИПА
Да би се међу вама одржало
Заувек пријатељство, да бисте
Постали браћа, да би вам се срца
У нераскидни сплела чвор, нек' узме
Анторије Октавију за жену;
Њој по лепоти приличи да узме
За мужа ништа мање но човека
Најврснијега међу људима,
А по врлини и по љупкости
Њој равне нема. Овим браком би се
Сва сумњичења ситна, која сад
Изгледају голема, а и сва
Велика страховања, која су
Опасностима извор већ по себи,
Сва би се она свела на ништавност;
Тада и оно што је истинито
Било би бајка само; док се сад
И оно што је добрим делом бајка
Сматра за истинито; љубав њена
За једног и за другог за собом би
И једнога и другога повукла,
И придобила за обојицу
Свачију љубав. Не замерите ми
За ову реч, ал' ова мисао
Промишљена је, и по дужности
Испитана је, није плод тренутка.
(51 ) По Плутарху, Октавија је била „најстарија сестра Цезарова. али не од исте мајке". Њен први муж био је конзул К.
Марцел, а после његове смрти удала се за Марка Антонија. С првим је мужем имала троје деце, а са Антонијем две кћери.
Умрла је 11. пре н. е.
АНТОНИЈЕ
Хоће ли Цезар своју реч да каже?
ЦЕЗАР
Не пре но чује шта на ово што је
Речено има рећи Антоније.
АНТОНИЈЕ
Колико власти има Агрипа
Да ствар приведе повољном свршетку,
Будем ли рек'о: „Пристајем, Агрипа"?
ЦЕЗАР
Власт Цезарову, а и онуи коју
Над Октавијом Цезар поседује.
АНТОНИЈЕ
Ни на памет ми не пада да ову
Понуду лепу, тако привлачну,
Ометам чиме! Руку мени дај;
Подржи ово љупко подузеће,
Те да од овог часа срца братска
Љубављу нашом управљају, дајућ'
Великим нашим смеровима маха.
ЦЕЗАР
Ево вам руке. У аманет вам
Предајем сестру. коју већма волим
Но што је икад сестру волео
Икоји брат; нек' наша краљевства
И наша срца спаја живот њен,
И нека не одлети љубав наша
Никада више!
ЛЕПИД
Амин, и са срећом!
АНТОНИЈЕ
Мислио нисам противу Помпеја
Да тржем мач, јер недавно је он
Љубазностима мене обасуо
Ретким и крупним; треба да се њему
Захвалим прво бар, да не би замном
Остао рђав глас, а потом одмах
Изазваћу га.
ЛЕПИД
Скуп је сваки трен:
Морамо сместа ми да потражимо
Помпеја, ил' ће он да потражи
Иначе нас.
АНТОНИЈЕ
Где логорује?
ЦЕЗАР
Негде
У подножју Мизенума.(51)
АНТОНИЈЕ
Колике
Снаге на копну има?
ЦЕЗАР
Велике,
И стално расту; али морем је
Завладао потпунце.
АНТОНИЈЕ
Тако кажу.
Ех, да међ нама договора беше!
Да похитамо стога с тим; ал' пре
Но што се прихватимо оружја
Да пожуримо прво посао
О ком је била реч.
ЦЕЗАР
Веома радо;
И позивам вас да се видите
Са мојом сестром, куд ћу овог часа
Да вас одведем.
АНТОНИЈЕ
Немојте нас друштва
Лишити свога, Лепиде.
ЛЕПИД
Од тога
Не би ме, врли Антоније, могла
Ни болест да задржи.
(Фанфаре. Излазе ЦЕЗАР, АНТОНИЈЕ и ЛЕПИД)
МЕЦЕНА
Добро дошли из Мисира, господине.
ЕНОБАРБ Да сте здраво, врли Мецена, друга половино срца Цезарева. И ви, мој поштовани пријатељу, Агрипа!
АГРИПА Здраво, добри Енобарбе!
МЕЦЕНА
Имамо разлога да се радујемо што су се ствари овако добро уредиле, да човеку просто цури вода на уста
од уживања. А није било лоше ни вама у Мисиру.
ЕНОБАРБ Није, господине; по дану смо спавали док нам се не би смучило, а ноћ смо олакшавали пићем. МЕЦЕНА
За доручак по читавих осам дивљих вепрова на ражњу(52) за цигло дванаест лица; је ли истина?
(51) Рт у Напуљском заливу.
(52) „Чуо сам, каже Плутарх, ,,од свога деде Ламприја да му је неки Филета, лекар, родом из Амфисе причао да је у то
време боравио у Александрији, где је учио медицину; и упознавши се са једним од Антонијевих кувара, овај га је повео
Антонијевој кући (будући млад ћовек, желео је да види ствари) да му покаже чудесно и раскошно спремање јеђне једине
вечере. Кад се нашао у кухињи и видео сву силну разноврсност меса, па, између осталог, и осам дивљих вепрова испечених
целих, он се томе веома зачуди и рече: ‘’Зацело, имаћете много гостију на вечери.’’ Кувар се на то насмеја и одговори:
,Не (рече), не много, цигло дванаест особа.'" (Норт.)
ЕНОБАРБ
Није то ни колико мува према орлу: имали смо ми и много чудовишнијих јела о гозби, која су вредна да
буду забележена по заслузи.
МЕЦЕНА Она је савршено величанствена жена, ако се оно што се о њој прича подудара с њом.
ЕНОБАРБ Чим је на реци Кидну(53) сусрела Марк‐Антонија, стрпала је његово срце у свој јанџик.
АГРИПА Тамо се доиста појавила, ако мој извештач није измишљао бајке о њој.
ЕНОБАРБ
Испричаћу вам.
Барка на којој седела је она(54)
Сва је на води блеском буктала
К'о какав престо ужарени; крма
Од кованога злата била је;
Једра су била пурпурна, и сва су
ТоЈико била намирисана,
Да су од тога били ветрови
Пренемогли на смрт са љубави;
Весла су била сребрна, и удар
Држала према свирци свирала,
И чинила да вода тучена
За њима потрчава хитрије,
К'о заљубљена у те ударе.
А што се тиче ње, ту свакд опис
Убог је као просјак; она је
Лежала испод свога чадора
Од златотканог ткива учињеног,
И собом превазилазила слику
Венере оне која казује
Обрадом својом да је машта ту
Природу надмашила; а крај ње
Са обе њене стране стајала су,
К'о Купидони насмејани неки,
Дечака љупка два са рупицама
На обрааима, и лепезама
Махали разнобојним, чији дах је,
Рек'о би човек, распаљивао
То нежно лице, место да га хлади,
Те оно што су обавити хтеле
Необављено остајало.
(53) Кидно (Цyднус) — река која извире у Тауру, и протиче кроз град Тарзус у Африци. У томе граду обављен је први сусрет
између Антонија и Клеопатре, као што каже Секспир, а не на реци, као што вели Плутарх.
(54) Чувени опис Клеопатрине барке, који је Шекспир готово дословце узео од Плутарха.
АГРИПА
Каквог
За Антонија дивног призора!
ЕНОБАРБ
На сваки миг њен њене дворкиње,
К'о нереиде, морске виле те,
Мотре и пазе, и надвијају се
Над њом к'о украс; једна измеђ' њих,
Сирени слична, крмом управља;
Кочопери се уже свилено
Када га руке, нежне као цвет,
Дотичу њене, и свој посао
Обавља спретно, приправно и живо.
С галије мирис чудан, неуочљив,
Насрће према блиским обалама
И плени чула; згрће се из града
За њом' све живо, докле Антоније
На престолу на тргу седи сам
И звиждуће у ваздух, који би,
Кад би празнине могло бити(55), пош'о
И сам да поглед свој на Клеопатри
Напаса, те би зев у природи
Настао тада.
АГРИПА
О, да изнимне ли,
Врсне Мисирке!
ЕНОБАРБ
Кад се искрца,
Антоније јој пошље ког са молбом
Да обедује с њим; ал' она му
Отпоздрав шаље да би боље било
Да обедује он у ње к'о гост,
За шта га она моли свесрдно.
И углађени Антоније наш,
Од којега још никад жена није
Чула да каже ,,не", на гозбу иде,
Пошто се десет пута лицкао,
И плаћа тамо срцем обед свој,
Иако га је само очима
Гутао својим.
(55) Смисао је овај: ваздух се „боји" да створи празнину, јер „природа се грози вакуума".
АГРИПА
Царске блуднице!
И Цезара је великог навела
Да баци мач у запећак; он њу
Исплужи, она плодом уроди.(56)
ЕНОБАРБ
По улици је једном, гледао сам,
Читавих четрдесет корачаја
Скакала све трупачке; а кад даха
Понестаде јој, она проговори
Сва задихана, што је савршенству
Несавршенством својим нагињало,
Јер је и тако, даха лишена,
Сва одисала снагом.
МЕЦЕНА
А сад мора
Анионије од ње да дигне руке.
ЕНОБАРБ
О, неће, никад:
Године њој не могу ништа, неће
Од њих свежина њена усахнути;
Нити ће свиклост моћи похабати
Преображења њена бескрајна
С којих је увек друкч'а, увек нова:
Остале жене засићавају
Глад ону коју хране; она, пак,
Глад изазива тамо баш где глад
Највећма толи; јер у ње и врло
Рђаве ствари неки прикладан,
Пристојан вид добијају, те њој
Благослов сами часни оци дају
И онда кад је распусна.
МЕЦЕНА
Ако лепота, ум и скромност могу
Да скроте срце Антонијево,
Октавија је тад згодитак за њ
Пун благослова.
(56) Клеопатра је с Јулијем Цезаром имала сина — Цезариона. који је првобитно био назван Птоломеус, а рођен је био 47.
пре н. е. После смрти Клеопатрине Цезарион је, по наредби Октавијановој, био погубљен.
АГРИПА
Хајд'мо. Будите
У мене, добри Енобарбе, гост
Док овде боравите.
ЕНОБАРБ
Препокорно,
Господине, захваљујем на томе.
(Одлазе)

СЦЕНА ТРЕЋА

На истом месту. Одаја у Цезаревом дому

(Улазе ЦЕЗАР,АНТОНИЈЕ, измеду њих ОКТАВИЈА, и ПРАТЊА)

АНТОНИЈЕ
Одвојиће ме од недара ва:их
Покаткад свет и позив крупни мој.
ОКТАВИЈА
Све ћу то време, павши ничице
Пред боговима, молити за вас.
АНТОНИЈЕ Добра вам ноћ, господине. А ви,
Из онога што свет о мени прича
Немојте, мила Октавија, само
Најгоре да читате; реда ја
Нисам се придржавао, ал' одсад
Све има према пропису да буде.
Лаку вам ноћ сад, драга госпођо.
ОКТАВИЈА
Лаку ноћ, господару.
ЦЕЗАР Лаку ноћ.
(Одлазе ЦЕЗАР и ОКТАВИЈА, улази ПРОРОК)
АНТОНИЈЕ
Па да 1' вас жеља спопада, пријашко,
Да у Мисиру будете?
ПРОРОК
О, камо
Да нисам никад отишао отуд,
Нити пак. ви онамо дошли икад!
АНТОНИЈЕ
Дајте ми разлог ако можете.
ПРОРОК
Нешто ми то у срцу каже, али
У речи ја то' не знам да обучем;
Само: у Мисир враћајте се, велим.
АНТОНИЈЕ
Чији ће, рец'те, успех достићи
Висину већу, Цезарев ил' мој?
ПРОРОК
Цезарев.
Стога се клони његове близине;
Твој добри демон(57) — што ће рећи дух
Који те штити — племенит је, храбар,
Узвишен и несравњив свуда где
Демо.на Цезарева нема; али чим се
Приближи њему, страх обузима
Анђела твога, као да је свладан;
Стога од њега подаије се држи.
АНТОНИЈЕ
О том ни речи више.
ПРОРОК
Ником другом
До теби; ником више осим теби.
У чему било да се коцкаш с њим,
Изгубићеш зацело, па ће тебе,
Природној срећи тој захваијујући,
Тући и поред твога преимућства:
Сјај трне твој чим он крај тебе блесне.
Опет ти кажем: кад си поред њега,
Твој дух се плаши да ти вољом влада,
А врсности је пун чим оде он.
АНТОНИЈЕ
Удаљи се: и реци Вентидију,
Да хоћу да разговарам са њим.
(ПРОРОК оде)
У Парту он ће поћи. Била то
Вештина или случај, рекао је
Истину он; и сама коцка је
Послушна њему. Срећи његовој
Не може да одоли сва вештина
Надмоћна моја када играмо;
Извлачимо ли коцку, он је бољи;
Његови петли(58) вазда моје туку,
И кад је предност сва на мојој страни;
А препелице његове над мојим
Победу увек надмоћно однесу,
Када их уобручимо. У Мисир
Поћи ћу ја; ма кол'ко да сам овај
Брак, мира свога ради, склопио,
На истоку је радост моја сва.
(57) По старом грчком веровању, човека прати кроз цео живот његов заштитнички дух, гениј, демон или анђео‐чувар; он бди
над судбином ћовека и управља његовим владањем.
(58) Плутарх каже да су се Антоније и Октавијан Цезар забављали гледањем бојева петлова и препелица, и да је Антоније у
тим приликама увек губио опкладу.
(Улази ВЕНТИДИЈЕ)
О! ходите, Вентидије; у Парту
Ваља вам поћи; ваш је налог готов;
Пођите са мном да га примите.
(Излазе)

СЦЕНА ЧЕТВРТА

На истом месту. Улица

(Улазе ЛЕПИД, МЕЦЕНА и АГРИПА)

ЛЕПИД:
Даљих се брига прођите; пожур'те
Да сустигнете своје генерале.
АГРИПА:
Марк‐Антоније жели, господару,
Од Октавије да се опрости,
И ето нас за вама.
ЛЕПИД:
Е па, док вас
У ратничкоме руху не видим,
Које вам једном к'о и другоме
Прикладно стоји, збогом.
МЕЦЕНА:
Како ја
Видим тај пут, до тога ћемо брда
Ми пре вас стићи^[4], Лепиде.
ЛЕПИД:
Ви краћим
Идете путем; ја сам науман
Подоста да заобиђем: два дана
Бићете у добитку према мени.
МЕЦЕНА, АГРИПА:
Па срећно било, госиподару!
ЛЕПИД:
Збогом.

СЦЕНА ПЕТА

Александрија. Одаја у двору

(Улазе КЛЕОПАТРА, КАРМИЈАН, ИРА, АЛЕКСАС и ПРАТЊА)

КЛЕОПАТРА
Музике мало дајте; музике,
Те сетне хране која пита нас
Чији је позив љубав.
ПРАТЊА
Свирку, хеј!
(Улази МАРДИЈАН)
КЛЕОПАТРА
Ал' ман'те то; биљара(60) хајдемо
Да заиграмо; ходи, Кармијан.
КАРМИЈАН
Боли ме рука; боље играјте
Са Мардијаном.
КЛЕОПАТРА
Да ли с евнухом
или са женом играш, исти даво.
Хајдемо, хоћете л', господине,
Да одиграмо коју?
МАРДИЈАН
Госпођо,
Колико год сам вичан.
КЛЕОПАТРА
Где се добра
Покаже воља. ма и не досегла.
Ту играч сме да тражи извињење.
Но. нећу сада. Удицу ми дајте;
До ррке ћемо сићи, па ћу тамо —
Док у даљини музика ми свира —
Варкати рибе мрко‐перајасте;
Пробадаће им ћељуст жвалаву
Свијена моја кукица; и вазда,
Када извучем коју, помислићу
За сваку да је Антоније то,
И рећи ћу, „Аха, уловисмо вас!"
КАРМИЈАН
Било је смешно када сте се оно
Кладили ко ће упецали шта;
И кад је гњурац ваш на његову
Удицу рибу слану обесио(61),
А он је брже‐боље потегао.
(60) Игра билијара била је позната у Шекспирово доба, али анахронизам је кад Клеопатра помиње ову игру.
(61) Једном у риболову, кад Антонија није служила срећа, а због чега се љутио, Клеопатра кришом нареди рибарима да, чим
Антоније баци удицу, они зароне и на њу натакну спремљену рибу. То је после испричала своме народу, те другом приликом
изађе доста људи да посматра риболов. Када Антоније поново поче да пеца и баци удицу у воду, рибари заронише и натакоше
на удицу слану рибу, што, кад Антоније извуче струк из воде, изазва смех. (По Норту.)
КЛЕОПАТРА
У то сам време смехом — О, времена! —
Изводила га из стрпљења ја;
А те сам ноћи смехом до стрпљења
Уљуљкала га; па га сутрадан
Толико вином накитила да је
У постељу пре девет поћи мор'о;
Копрену тад сам и огртач свој
Бацила на њ, а ја сам утолико
Носила његов мач с Филипија.. .(62)
(Улази ГЛАСНИК)
Из Италије! О, провали својим
Вестима плодним у мој слух, што јалов
Толико време оста.
ГЛАСНИК
Госпођо,
Госпођо —
КЛЕОПАТРА
Умро је Антоније!
Речеш ли ово, хуљо, заклаћеш
Госпођу своју; али ако је
У здрављу и слободи, ако такву
Доносиш вест о њему, ево злата,
И ево моје руке, па пољуби
Вену на њојзи, најплаветнију;
А краљеви су стављали на њу
Уснице своје, дршћућ љубећи је.
ГЛАСНИК
Пре свега, он је добро, госпођо.
КЛЕОПАТРА
О, ево злата још. Ал' пази се,
Угурсузе, у нас је обичај
Да се за мртвог каже да је добро:
Циљаш ли тим на то, растопићу
То злато што ти дадох, па ћу га
У твоје грло злореко да саспем.
ГЛАСНИК
Саслушајте ме, добра госпођо.
(62) Мач који је Антоније имао у бици код Филипија, у Македонији, 42. пре н. е., у којој су његове и Октавијанове снаге
потукле заверенике — Брута и Касија.
КЛЕОПАТРА
Добро, продужи, слушам; али нема
На твоме лицу ничег доброга;
Ако је Антоније жив и здрав,
И на слободи, љупкошћу запапри
Трубљење вести повољних овако!
Ако ли није добро, ваљало би
Да дођеш као каква фурија,
Са змијама на глави(63) као круном,
А не под видом човечијим.
ГЛАСНИК
Да ли
Извољевате саслушати ме?
КЛЕОПАТРА
Обузела ме жеља да те лупим
Пре но што кажеш што: ал' ипак ћу те,
Речеш ли да је Антоније жив,
И да је добро, ил' у пријатељству
С Цезаром да је, или да у њега
Он није сужањ, свега засути
Златом к'о пљуском, а скупоцени
Бисер на тебе сручити к'о град.
ГЛАСНИК
Госпођо, он је добро.
КЛЕОПАТРА
Реч ваљана.
ГЛАСНИК
И с Цезаром је он у пријатељству.
КЛЕОПАТРА
Честита душа ти си.
ГЛАСНИК
С Цезаром је
У пријатељству већем него икад.
КЛЕОПАТРА
Тражи од мене блага кол'ко хоћеш.
ГЛАСНИК
Па ипак, госпо —
КЛЕОПАТРА
Није ми по ћуди
Ово ,,па ипак"; оно уклања
Ваљаност добрих вести претходних;
Са тиим ,,па ипак" до врага! ,,Па ипак",
То ти је што и какав тамничар
Који пред собом тера ужасног
Злочинца неког. Прико, молим те,
Сручи у слух мој хрпимице све
Што товар твој садржи, зло и добро.
Са Цезаром је пријатељ, и, кажеш,
Здрав је, и велиш да је слободан
(63) Фурије — код Римљана, еумениде — код Грка — биле су богиње освете. Замишљане су као кћери Земље или Ноћи,
страшне крилате девојке са змијама уплетеним у косу и са очима из којих капље крв.
ГЛАСНИК
Слободан, не! ја нисам, госпођо,
Рекао то: с Октавијом је свезан.
КЛЕОПАТРА
За каквог врага?
ГЛАСНИК
Па за оног дивног
Врага што тера ћеф у постељи.
КЛЕОПАТРА
Кармијан, сва сам бледа!
ГЛАСНИК
Госпођо,
Оженио се Октавијом он.
КЛЕОПАТРА
Куга над кугом стигла те, дабогда!
(Обори га ударцем)
ГЛАСНИК
Стрпљења, добра госпођо.
КЛЕОПАТРА
Шта велиш?
(Опет га туче)
Напоље, грозна хуљо, или ћу
Да шорам твоје очи као лопте;
Почупаћу ти косу сву са главе:
(Вуче га горе‐доле)
Премлатиће те жицом, бићеш куван
У сланој води, лужница ће љута
Пећи ти кожу натенане.
ГЛАСНИК
Ја сам,
Госпођо љупка, донео ту вест,
А венчао их нисам ја.
КЛЕОПАТРА
Пореци
Што рече, па ћеш добити на дар
Област од мене; неоцењиво
Даћа ти благо; онај ударац
Што ти га дадох, то ти је за оно
Што си до беса мене довео,
А добићеш од мене на поклон
И оно све што буде твоја скромност
Затражила од мене.
ГЛАСНИК
Госпођо,
Оженио се.
КЛЕОПАТРА
Превећ си, ниткове,
Зивео дуго.
(Потрже нож)
ГЛАСНИК
Онда ћу да бежим.
Шта вам је на ум пало, госпођо?
До мене нема никакве кривице.
(Оде)
КАРМИЈАН
Приберите се, госпођо; тај човек
Савршено је невин.
КЛЕОПАТРА
Понеки невин грому не утече.
Дабогда се у Нилу Мисир сав
Растопио, дабогда да се сваки
Честити створ у змију прометне!
Позовите ми натраг тога роба:
Ма кол'ко да сам помахнитала,
Ујести њега нећу. Зовите га.
КАРМИЈАН
Биће га страх да дође.
КЛЕОПАТРА
Вреда њему
Нанети нећу.
(Одлази КАРМИЈАН)
Није племенито,
Пошто сам сама себи скривила,
Да. ове руке туку беднијега
Но што сам ја.
(Враћа се КАРМИЈАН са ГЛАСНИКОМ)
Господине, приступи.
Никада није добро да се зле
Доносит вести, ма колико то
Поштено било: вести пријатној
Подари целу војску језика
Ал' пусти да се вести рђаве
Објаве саме, кад опипљиве
Постале буду.
ГЛАСНИК
Вршио сам дужност.
КЛЕОПАТРА
Је 1' жењен?
Речеш ли опет ,,Да", не могу тебе
Мрзети већма него што те мрзим.
ГЛАСНИК
Госпођо, јесте, жењен је.
КЛЕОПАТРА
Дабогда
Гром да те згроми! зар ћеш непрестано
Своје да тераш?
ГЛАСНИК
Зар је, госпођо,
Требало да вас слажем?
КЛЕОПАТРА
Камо да си,
Па макар потоп преплавио пола
Мога Мисира, те да зденац буде
За краљуштаве змије. Одлази;
Да ти је лице к'о у Нарциса(64),
Био би за ме наказан. Је 1' жењен?
ГЛАСНИК
Опростите ми, величанство.
КЛЕОПАТРА
Жењен?
ГЛАСНИК
Не срдите се што вас срдити
Не желим више; да извучем казну
За оно што ме гоните да радим,
То ми се чини врло неправичним;
С Октавијом је венчан.
КЛЕОПАТРА
О, да ти
Треба с кривице његове да будеш
Хуља, а ниси, знаш то поуздано.
Одлази; одвећ скупа је за мене
Сва трговина што си је из Рима
Донео амо; држи је код себе,
И нека би те упропастила.
(Одлази ГЛАСНИК)
КАРМИЈАН
Краљице драга, успокојите се.
КЛЕОПАТРА
Антонија до неба уздижући,
Потценила сам Цезара.
КАРМИЈАН
Не једном,
Не једном.
КЛЕОПАТРА
Сад сам плату добила.
Одавде водите ме.
Мркне ми свест. О, Ира! Кармијан!
Не мари. Пођи до пријашка тог,
Добри Алексас; нек' ти исприча
Какав је лик у Октавије те,
И које су јој године, и какве
(64) По грчкој митологији, Нарцис је био диван младић, неосетљив на љубав; нимфа Ехо заљубила се у њега, и умрла је од
туге. Немеза, да би га казнила, показала му је његов лик у једном извору, и он се тако заљубио у себе, и постепено је
венуо, док се није претворио у цвет који носи његово име.
Склоности има; нек' не пропусти
Да каже какву боју косе има:
Па ми што пре дојави. Нека иде
(Одлази АЛЕКСАС)
За сва времена: — не, не, Кармијан.
Нека не иде! — Макар с једне стране
Као Горгона био насликан(65),
Са друге стране он је Марс. Поручи
(МАРДИЈАНУ)
Да ми Алексас извешће донесе
Је ли висока стасом. Жали ме,
Кармијан, жали, ал' ми не говори.
Одведи ме до моје одаје.
(Одлазе)
(65) По грчкој митологији, Горгоне су биле три страшне девојке, које су уместо косе имале змије што сикћу, а биле су крилате,
тучаних канџи и огромних зуба.

СЦЕНА ШЕСТА

У близини Мизенума

(Фанфаре. Улазе ПОМПЕЈ и МЕНА с једне стране, уз звук труба и добоша; а с друге ЦЕЗАР, АНТОНИЈЕ, ЛЕПИД, ЕНОБАРБ,
МЕЦЕНА, са трупама у маршу)

ПОМПЕЈ
Таоце ваше имам, а и ви
Имате моје; поразговарајмо
Пре него што се мача латимо.
ЦЕЗАР
Да једни друге прво саслушамо
На свом је месту посве; стога смо вам
Писмене своје предлоге унапред
И испослали; те уколико си
Проучио их, дај нам знати хоће 1'
Озлојеђени мач твој бити спутан
Тим предлозима, те да може натраг
У Сицилију опет да се врати
Толика врсна младеж, која би
Морала овде иначе да сконча.
ПОМПЕЈ
Вас ја, на овом свету великом
Једине сенаторе(66), вас ја, главне
Пуномоћнике великих богова,
Сву тројицу вас питам: што да буде,
И поред сина свог и пријатеља,
Мој отац(67) лишен својих осветника;
Када је, дошав да се као дух
Доброме Бруту јави, видео
Јулије Цезар код Филипија
Како сте ви за њега радили?
Шта је одвело у заверенике
Касија бледог? шта ли подстакнуло
Онога часног Римљанина Брута,
Који је био поштован од свију,
Да с оружаним саучесницима
Који слободу дивну вољаху
Капитол крвљу попрска до то
Што ини је жеља била постићи
Да човек буде човек?(68) Па и мене
Наведе то да спремим бродовље
Од чијега се терета пенуша
Срдито море, јер сам наумио
Да љуто казним незахвалност коју
На мога оца племенитог сручи
Пакосни Рим.
ЦЕЗАР
Не журите се много.
АНТОНИЈЕ
Бродовљем својим нећеш, Помпеју,
Застрашити нас; биће међу нама
На мору разговора: а на суву
Знаш већ колика превага је наша.
ПОМПЕЈ
На копну, збиља, ти за цео дом
Мојега оца(69) имаш превагу;
Но, пошто и не гради кукавица
За себе дом, у њему остани
Све дотле докле будеш могао.
(66) То јест — тријумвире.
(67) Помпеј Велики (106—48. пре н. е.), тријумвир. Због својих победа у Африци добио је назив Велики.
(68) То јест — да не буде тиранин.
(69) „Доцније, кад је Помпејева кућа била изложена јавној продаји, Антоније ју је купио." (Норт.)
ЛЕПИД
Будите ћтабри — пошто сада то
Не спада амо — па нам реците
Шта кажете о нашим понудама
Послатим вама.
ЦЕЗАР
То је оно главно.
АНТОНИЈЕ
И не дајте се наговорити,
Него процен'те корист коју бисте
Имали прихватањем.
ЦЕЗАР
А и то
Шта може све да изиђе из тога
Ако на већу срећу заиграте.
ПОМПЕЈ
Ви сте ми понудили Сицилију
И Сардинију; а да море ја
Очистим све од гусара, и жито
У одређеним количинама
У Рим да пош'љем; што кађ углавимо,
Да с мачевима и неокрзнутим,
И штитовима и неулубљеним
Растанемо се.
ЦЕЗАР, АНТОНУЕ, ЛЕПИД
То смо понудили.
ПОМПЕЈ
Тад знајте да сам амо дошао
Спреман да примим ову понуду;
Ал' ме је мало Марко Антоније
Избио из стрпљења. Мада није
Лепо да причам. јер на уштрб то
ЗасЈуге моје иде, нека знате
Да је, кад оно Цезар с вашим братом
У сукоб дође, ваша мати дошла
На Сицилију(70), где је пријатељски
Примљена била.
АНТОНИЈЕ
То сам, Помпеју,
Већ чуо, па сам свесрдно и дуго
Смишљао како да вам издашно
Дужну захвалност одам.
(70) Кад је Антонијев млађи брат, на подстицај његове жене Фулвије, завојштио против Октавијана (41—40. пре н. е.) и био
потучен, Антонијева мајка Јулија (сестра Јулија Цезара) и Фулвија побегле су из Италије на Сицилију, где их је Помпеј — истиче
Плутарх — врло љубазно примио.
ПОМПЕЈ
Дајте руку:
Да ћемо овде да се сретнемо,
Ни слутио, господине, ја нисам.
АНТОНИЈЕ
На истоку су меке постеље;
Те хвала вама што ме овамо
Дозвасте пре но смерах амо доћи,
Јер сам у томе на добитку.
ПОМПЕЈ
Ви сте
Од последњега нашег виђења
Променили се.
АНТОНИЈЕ
Ну, шта судба реже
На лицу мом к'о рабошу. ја не знам;
Ал' мј у груди она никад неће
Доспети да ми срце зароби.
ЛЕПИД
Срећан нам био састанак.
ПОМПЕЈ
И ја се,
Лепиде, томе надам. Споразум смо
Постигли. дакле Ја бих молио
Да се у перо стави договор
И на њ се наши ставе печати.
ЦЕЗАР
Пре свега то.
ПОМПЕЈ
А једни другима
Приредићемо гозбу пре растанка;
Те дајте нека коцка одлучи
Ко ће да почне.
АНТОНИЈЕ
Ја ћу, Помпеју
ПОМПЕЈ
Не, Антоније нека коцка реши:
А била прва или посиедња.
Васа ће сјајна кујна мисирска
Прославити се. Слушао сам да је
Јулије Цезар, гостећи се тамо,
Угојио се био.
АНТОНИЈЕ
Много шта
Чули сте ви.
ПОМПЕЈ
Безазлена је била
Мисао моја.
АНТОНИЈЕ
А и ваше речи.
ПОМПЕЈ
Ну, ја сам тол'ко чуо;
А чуо сам и да је Аполодор
Носио —
ЕНОБАРБ
Ту пресец'те: носио је.
ПОМПЕЈ
А шта то, молим?
ЕНОБАРБ
Једну краљицу
У душеку(71) за Цезара.
ПОМПЕЈ
Тек сада
Препознао сам тебе; елем, како.
Војниче иде?
ЕНОБАРБ
Није зло; а биће
Још добра посла за ме; јер предстоје
Четири гозбе, к'о што ми се каже.
ПОМПЕЈ
Дај да ти стиснем руку; никада те
Мрзео нисам. Гледао сам те
Када се тучеш; и на држању сам
Завидео ти.
ЕНОБАРБ
Вас, међутим, ја,
Господине, баш много никада
Марио нисам; ал' вас ипак јесам
Хвалио, мада десет пута веће
Истинске ваше заслуге су биле
Но што сам ја признав'о.
ПОМПЕЈ
Тако искрен
Остани вазда; то нимало теби
Не стоји ружно.
Све вас на своју зовем галију;
Извол'те само напред, господо.
ЦЕЗАР, ЛЕПИД, АНТОНИЈЕ
Покажите нам пут, господине.
ПОМПЕЈ Хајдемо.
(Излазе СВИ сем МЕНЕ и ЕНОБАРБА)
МЕНА
Твој отац, Помпеју, никада не би закључио тај уговор. Ви и ја смо се већ гледали, господине.
ЕНОБАРБ
На мору, рекао бих.
МЕНА Тако је, господине.
ЕНОБАРБ
Ви сте се добро' држали на мору.
МЕНА
А ви на копну.
(71) „Клеопатра од све своје пратње поведе са собом само Аполодора са Сицилије, уђе у малу лађу и, кад се већ мрак
хватао, искрца се у близини краљевске палате. Али, како је било немогуће да се на други начин сакрије, увуче се у сламарицу
и испружи се у њој, а Аполодор сламарицу свеже ременом и унесе је кроз врата Цезару." (Плутарх, ,,Г. Ј. Цезар", превод
Милоша Ђурића.)
ЕНОБАРБ
Одаћу хвалу свакоме који мени одаје хвалу; но не може се оспорити оно што сам ја на копну обавио.
МЕНА
А ми оно што сам ја обавио на мору.
ЕНОБАРБ
Да, али има нешто што бисте сопствене безбедности ради, и могли опорећи; били сте велики лупеж на мору.
МЕНА
А ви на копну.
ЕНОБАРБ
У томе се ја одричем својих заслуга на копну. Но, дајте ми руку, Мена; да нешто наше очи поседују неку власт, могле би
сад овде да улове два лупежа како се братиме.
МЕНА
Лица у људи су вазда честита(72) и непатворена, ма шта иначе радиле њихове руке.
ЕНОБАРБ
Али нема те лепе жене у које је лице непатворено.
МЕНА
То није опадање; оне краду срца.
ЕНОБАРБ
Дошли смо овамо да се тучемо с вама.
МЕНА
Што се мене тиче, криво ми је што се то прометнуло у пијанчење. Помпеј ће данас смехом да профућка и сахрани своју
срећу.
ЕНОБАРБ
Учини ли тако, повратити је сузама свакојако неће.
МЕНА Тако је као што кажете, господине. Нисмо се надали овде Марку Антонију: је ли се он, молим вас. венчао са
Клеопатром?
ЕНОБАРБ
Сестра Цезарова зове се Октавија.
МЕНА
Тако је, господине; била је жена Каја Марцела.
ЕНОБАРБ
Но сад је жена Марка Антонија.
МЕНА
Молим, господине?
ЕНОБАРБ
Тако је и никако друкчије.
МЕНА То су онда Цезар и он везани засвагда.
ЕНОБАРБ
Кад бих ја имао да проричем судбину ове свезе,
ја не бих тако пророковао.
МЕНА
Држим да је у закључењу овога брака играла већу улогу политичка сврха но обострана љубав.
ЕНОБАРБ
И ја тако мислим; но видећете да ће та веза, која наизглед свезује њихово пријатељство, бити омча за пријатељски однос
међу њима. Октавија је богобојажљива, хладне је и уздржане ћуди
(72) У оригиналу придев је труе (Истинит, истински, прави, веран, и др.), и посреди је игра речима. Мена хоће да каже да се по
лику не може оценити карактер ни мисао човека, јер лик је увек честит; Енобарб, пак, узима придев труе у смислу прави,
истински, и смисао његових речи је да у лепих жена лице није право, него је набељено и дотерано.
МЕНА
Ко не би волео да му је жена таква.
ЕНОБАРБ
Не би онај који ни сам није такав; а то је Марко Антоније. Он ће опет поћи својој мисирској трпези; а онда ће Октавијини
уздаси распирити ватру у Цезару, као Хо сам малопре рекао, и оно у чему је'снага њиховог пријатељства показаће се као
непосредни узрочник њихових несугласица. Антоније ће задовољавати своје срце где и досад; а овде се оженио само
пруженом згодом.
МЕНА
Можда је и тако. Хајдете, господине, хоћете ли на брод? Имам здравицу за вас.
ЕНОБАРБ
Прихватићу је, господине: ми у Мисиру нисмо штедели своја грла.
МЕНА
Хајдете, пођимо.
(Одлазе)

СЦЕНА СЕДМА

На палуби Помпејеве галије, близу Мизенума

(Музика. Улазе ДВЕ‐ТРИ СЛУГЕ, с ђаконијама)

ПРВИ СЛУГА
Наспело им је да дођу овамо, човеће. Приткама у некојих од њих већ је наломљен корен; сручиће их на земљу и најмањи
ветрић.
ДРУГИ СЛУГА
Лепид се сав зајапурио.
ПРВИ СЛУГА
Подбадали су га да пије наискап.
ДРУГИ СЛУГА
Кад ко од њих другоме стане на жуљ, већ према томе шта којега тишти, он узвикне: „Доста!"; и измири их молбама и
преклињањем, а себе пићем.
ПРВИ СЛУГА
Но то разбукти утолико већи рат између. њега и његовог разбора.
ДРУГИ СЛУГА
Ну, ето ти шта значи бити виђен у друштву великаша; више бих ја волео да лмам трску која ми ни од какве вајде није но
палошину којом не бих могао да измахнем.
ПРВИ СЛУГА
Да те призову у високе регионе а да се у њима и не примећује да се мрдаш, то ти је као да уместо очдју имаш рупе, што
дозлабога нагрђује лице.
(Звук труба. Улазе ЦЕЗАР, АНТОНИЈЕ, ЛЕПИД, ПОМПЕЈ, АГРИПА, МЕЦЕНА, ЕНОБАРБ, МЕНА, са другим КАПЕТАНИМА)
АНТОНИЈЕ
Тако то они раде. Нила излив,
Господине, по белегама неким
У пирамиде урезаним, мере;
И знају према ниском ил' високом
Ил’ средњем водостају хоће 1' глад
Ил’ обиље да дође. Кол'ко више
Нарасте Нил, то више обећава;
А када се повуче, сејаћ зрно
Баци у кал и муљ, и очас потом
Летине ево.
ЛЕПИД
Има вам тамо чудних змија.
АНТОНИЈЕ
Да, Лепиде.
ЛЕПИД
Та мисирска вам се змија, под утицајем тога тамо вашег сунца, леже из тога тамо вашег блата; а тако и тај
ваш крокодил.
АНТОНИЈЕ
Тако се легу.
ПОМПЕЈ
Да седнемо — и дајте мало вина! У Лепидово здравље.
ЛЕПИД
Не осећам се баш као што би требало, али нећу да се издвајам.
ЕНОБАРБ
Нећете док не заспите; само се бојим да ћете тада бити удешени.
ЛЕПИД Не, збиља, чуо сам да су Птолемејеве пирамиде(73) одистински ваљана работа; нема ту спора, збиља сам тако чуо.
МЕНА
Помпеју, једну реч.
ПОМПЕЈ
Реци ми на ухо; шта то има?
МЕНА
Дигни се, преклињем те, капетане,
Само на једну реч.
ПОМПЕЈ
Тренутак само.
У Лепидово здравље.
(73) Птолемеји су били краљеви македонске династије, и владали су у Египту од 323. до 30. пре н. е.; они су зидали храмове,
али не и пирамиде, које су подизане много раније, у „доба пирамида" (3000—2500. пре н. е.).
ЛЕПИД
А на коју му руку дође тај крокодил?
АНТОНИЈЕ
По лику је, господине, налик на себе, а широк је онолико колика му је ширина; висок је тачно према својој
висини, а креће се својим сопственим удовима; живи од онога чиме се храни, а кад му се животни елементи већ
једном растуре, он се тад пресељава;
ЛЕПИД
Какве је боје?
АНТОНИЈЕ
И боје је своје сопствене.
ЛЕПИД
Чудновата змија.
АНТОНИЈЕ
Тако је; а сузе су у њега мокре(74)
ЦЕЗАР
Хоће ли га тај опис задовољити?
АНТОНИЈЕ
Хоће, све докле му Помпеј наздравља, јер је сушти сладокусац.
ПОМПЕЈ
Идите к врагу, ви, господине.
Идите к врагу! Да ми говорите
О тако чему? Идите и чин'те
К'о што наредих. Где је пехар тај
Што га наручих?
МЕНА
Ако ме за љубав
Заслуга мојих саслушати хоћеш,
А ти се дигни.
ПОМПЕЈ
Ти си, канда, луд.
Шта има?
(Оде на страну)
МЕНА
Ја сам вазда понизно
Служио срећи твојој.
ПОМПЕЈ
Одано си
Веома мени служио. Па онда?
Господо, уживајте!
АНТОНИЈЕ
Тога се живог песка, Лепиде(75),
Ваља да чуваш, или потону!
МЕНА
Би ли ти хтео да господариш
Васкол'ком свету?
ПОМПЕЈ
Шта си рекао?
МЕНА
Би ли хтео да господариш,
Питам још једнорн, свету васколиком?
(74) Врло је старо веровање да крокодил плаче над својом жртвом.
(75) Пијанство у које тоне, као у живи песак.
ПОМПЕЈ
Како то може бити?
МЕНА
Ти се само
Сагласи с тим, а ја ћу бити тај
Који ће теби дати цео свет,
Ма кол'ко да ме сиротаном сматраш.
ПОМПЕЈ
Да ниси пијан?
МЕНА
Нисам, Помпеју;
Од чаше сам се уздржавао.
Земаљски ти си Јупитер, укол'ко
То будеш смео. Све што кругом хвата
Океан, ил' обујмљују небеса,
Твоје је, ако хоћеш то да имаш.
ПОМПЕЈ
Реци ми како.
МЕНА
Ова три такмаца,
Та три ортака у господству светском,
На твпм су броду: пусти ме да уже
Прережем; а кад отисне се брод,
Да се на њине онда гркљане
Насрне: твоје тад је све.
ПОМПЕЈ
О, то је
Требало да не речеш, а да свршиш;(76)
Поступак такав био би подлаштво
Кад би са моје стране дошао,
А с твоје стране долазећи, он би
Услуга добра био. Моја част
Не иде за добитком, но добитак
Иде за њом, то знај. И ваља ти се
Кајати што је језик твој уопште
На овај начин смер твој одао.
Да је без мога знања изведено,
Одобрио бих потом то, а сад пак
Најтеже морам то да осудим.
Дижи од тога руке, иди пиј!
МЕНА (за себе)
Због тога
За твојом срећом којој сјај се мрачи
Нипосто више нећу ићи ја.
Ко нешто тражи, а не шчепа то
Кад му се једном понуди, тај неће
Наћи то никад више.
(76) „Онда усред гозбе . .. Мена гусар приђе Помпеју, па шапућући му на уво, рече: ,Да ли да пресечем конопце котава и
да те начиним господаром не само Сицилије и Сардиније, већ и читавог Римског Царства?' Помпеј, кад поћута мало,
напослетку одговори: ,То је требало да урадиш, а не да говориш, а сад се морамо задовољити овим што имамо. Ја никад
нисам био вероломник ни издајник.'" (Норт.)
ПОМПЕЈ
Дижем чашу
У Лепидово здравље!
АНТОНИЈЕ
Нек' на копно
Њега изнесу. Ја ћу, Помпеју,
Уместо њега да ти одздравим.
ЕНОБАРБ
Ову за тебе, Мена!
МЕНА
Енобарбе,
У добро здравље!
ПОМПЕЈ
Напуни пехар до вршка!
ЕНОБАРБ
Гле, каква је ово људина, Мена.
(Указује на једног из пратње који односи ЛЕПИДА)
МЕНА
Како?
ЕНОБАРБ
Па тај носи трећину света, човече: зар не видиш?
МЕНА
Трећина света пијана је тад;
А камо да је пијан сав, па онда
Да се ковитла.
ЕНОБАРБ
Пиј и ти; узвитлај витао, да се витла.
МЕНА Хајде!
ПОМПЕЈ
Ипак ово није александријска гозба.
АНТОНИЈЕ
Бива полако. Хајде, куцнимо се!
Ову у здравље Цезарово!
ЦЕЗАР
Ја бих
Волео више да се оканемо.
Грозан је напор то кад мозак переш,
А он ти бива све прљавији.
АНТОНИЈЕ
Буди свог доба чедо.
ЦЕЗАР
Испијај,
А ја ћу да узвратим; али бих
Волео више да једночиним
Четири пуна дана но да тол'ко
Једнога циглог дана попијем.
ЕНОБАРБ (АНТОНИЈУ)
Ха! господару дични, да 1' да игре
Мисирске заиграмо баканалске,
Па своју овенчамо пијанку?
ПОМПЕЈ
Дед', дај, ваљани војниче.
АНТОНИЈЕ
Овамо,
За руке сви се држ'те,
Докле нам вино славодобитно
Не загњури у благу, тиху Лету
Сва наша чула.
ЕНОБАРБ
Хватајте се сви.
Нека нам уши заглуну од треска
Музике бучне; сврстаћу вас одмах;
А тај ће дечко запевати тад;
Сваки, пак, нека грмне кол'когод
Допуштају му моћне слабине
И глас нек' прати и подржава.
(Музика засвира. ЕНОБАРБ им спаја руке)
ПЕСМА
Дебељушни и шкиљави
Краљу вина, Бахе, сплави
Наше бриге и удави
Аковчетом и буренцем!
Овенчај нас грожђа венцем!
Заливај нас док се свет окреће,
Заливај нас док се свет окреће!
ЦЕЗАР
Шта бисте више? Лаку ноћ, Помпеју.
Дозволите ми, драги зете, да вас
Замолим да иђемо; мргоде се
Послови наши већма озбиљни
На ову лакоумност. Хајдемо,
Господо племенита. Ево су се
Образи наши зајапурили;
Слабашнији је и од вина самог
Енобарб снажни; а и језик мој
У крпе цепа све што каже; дивља
Пијанка та нас у пајаце скоро
Све прометнула. Шта још ту да причам?
Лаку вам ноћ. Мој драги Антоније,
Дајте ми руку.
ПОМПЕЈ
Огледаћу се
На обали са вама.
АНТОНИЈЕ
Па, дабоме!
Руку нам дајте.
ПОМПЕЈ
О, Антоније!
У вас је оца мога дом. — Ал' ништа!
Ми остајемои пријатељи. Дела
Да сиђемо у чамац.
ЕНОБАРБ
Пазите
Да не паднете.
(Одлазе ПОМПЕЈ, ЦЕЗАР, АНТОНИЈЕ и ПРАТЊА)
Ја на обалу
Не идем, Мена.
МЕНА
Не, већ у кабину
Ходите моју. Ови бубњеви!
Те трубе! ове свирајке! охо!
Нек' Нептун чује како поздрављамо
Те великане громким: „Збогом пошли;"
Грм'те, и нек' вас ђаво носи! Грм'те!
(Трубе и бубњеви)
ЕНОБАРБ
Ура! кличем ја. Ево моје капе.
МЕНА Ура! Племенити капетане, хајдемо!
(Одлазе)

ТРЕЋИ ЧИН

СЦЕНА ПРВА

Поље у Сирији

(Улази ВЕНТИДИЈЕ као тријумфатор, са СИЛИЈЕМ и ДРУГИМ РИМЉАНИМА, ОФИЦИРИМА и ВОЈНИЦИМА; испређ њега носе ПАКОРОВ
ЛЕШ)

ВЕНТИДИЈЕ
Сада си, Парто, вична узмицању
Уз кишу стрела бацаних натрашке,
Сада си своје добила цд мене;
Насмеја ми се срећа те те ја
Тукох, и Марка Краса смрт осветих.
Носите сина краљевога леш
Пред нашом војском. Пакор твој, Ороде,
За Марка Краса, ево, овим плаћа.(77)
(77) Одлучна битка у којој је Вентидије поразио Парћане и у којој је погинуо парћански краљ Пакор збила се 39. пре н. е.,
тачно четрнаест година доцније пошто је Пакоров отац Ород поразио у Месопотамији тријумвира Марка Краса, кога је на
превару домамио и погубио. Кад су му донели Красову главу, наређио је да му сипају у уста истопљено злато и казао:
„Насити се сађа овога метала који си за живота толико грамзио."
СИЛИЈЕ
Док ти је мач од крви парћанске
Још врућ, мој племенити Вентддије,
Гони у стопу парћанске бегунце.
Обиграј целу Месопотамију,
Медију сву, сва слировишта у која
Потучени се бекством склонише;
И велики ће заповедник твој,
Антоније, на двоколице тебе
Ставити као трдјумфатора
И венац теби метнута на главу.
ВЕНТИДИЈЕ
О, Силије! Урађено је доста
Са моје стране; превећ замашно
Може понеко дело, Силије,
Упамти то, да буде за понеког
Ко је у нижем звању; јер је боље
Пустити штогод и необављено,
Но својим чином стећи, памти то,
Превише славе кад ' је одсутан
Онај у кога служим. За своје
Победе Цезар, к'о и Антоније,
Дугују својђм официрима
Далеко више него себи лично.
Када је оно његов намесник
Сцсије — а у Сирији је он
У исфом звању био к'о и ја сад —
Набрао славе превећ, добијене
У цигли тренут, његову је он
Изгубио наклоност. Ко у рату
Кадар је више но што војсковођа
Његов је кадар, онај постаје
Претпостављени свом претпостављеном;
А славољубље, војничка врлина,
Избраће пораз пре но победу,
Ако ће ова да га засени.
Ја бих на корист Антонијеву(78)
Могао више још да урадим,
Ал' то би га увредило, а тад би
С подвигом мојим било свршено.
СИЛИЈЕ
Ти поседујеш, Вентидије, оно
Што, када војник поседов'о не би,
Никакве не би било разлике
Између мача његовог и њега.
Антонију ћеш писати?
ВЕНТИДИЈЕ
Ја њему
Понизно оно доставићу све
Што сн;о, у име његово, и снагом
Чаробне ове ратне лозинке
Постигли овде: како су до ногу
Његове трупе, добро плаћене,
Са стеговима његовим, потукле
И с бојног пољс нагнале у бекство
Парћанску непобедну коњицу.
(78) „Ипак Вентидије није смео да их (Парћане) гони даље, плашећи се да тиме не изазове Антонијеву зловољу." (Норт.)
СИЛИЈЕ
Где је он сада?
ВЕНТИДИЈЕ
У Атину смера;
Куда, уз хитњу коју допушта
Товар што собом понети нам ваља,
Морамо стићи пре но он. Па, напред!
(Оду)

СЦЕНА ДРУГА

Одаја у Цезаревом дому

(Улазе АГРИПА и ЕНОБАРБ, један другоме у сусрет)

АГРИПА
Ну! јесу ли се браћа растала?
ЕНОБАРБ
С Помпејем ствар су свршили, и он је
Отишо већ; а она тројица
Печате ударају. Октавија
Плац'е што мора Рим да напусти.
Цезар је тужан, а с анемијом
Кубури Лепид, како каже Мена,
Након пијанке оне у Помпеја,
Па ]е од тога блед к'о девојче.
АГРИПА
Племенит дух је Лепид.
ЕНОБАРБ
О! ванредан.
И како само воли Цезара!
АГРИПА
Ал' како топло тек обожава
Марк‐Антонија!
ЕНОБАРБ
Цезар? Ама он је
Јупитер просто људима.
АГРИПА
А шта је
Тек Антоније? Јупитеру бог.
ЕНОБАРБ
Говорите ли ви о Цезару?
Та како! њему нигде равног нема!
АГРИПА О, Антоније! О, ти Феникс‐птицо!
ЕНОБАРБ
Зелите 1' Цезара да похвалите
Реците само „Цезар", и толико.
АГРИПА
Доиста он је похвалама врсним
Обасипао једнога другог.
ЕНОБАРБ
Али он већма воли Цезара;
Но ипак он и Антонија воли.
Хој, хој, не могу нити вајарске
Скулптуре, нити језици, нит' срца,
Нит' шкрабала, нит' песници, нит' барди
Његову љубав према Антонију
Нит' одливком, нит' речју, нити мишљу,
Нит' писмом, нити напевом, нит' ритмом
Да оваплоте. Али, што се тиче
Цезара, туна падни ничице,
Ничице падни, па се ддви само.
АГРИПА
Једног и другог воли он.
ЕНОБАРБ
За њих
Бубица он је, а за њега они
Поклопци рожни што му крила штите.
(Напољу трубе)
Тако; то зову да се појаше.
Збогом, Агрипа племенити.
АГРИПА
Нек' је
Са срећом, врли војниче, и збогом.
(Улазе ЦЕЗАР, АНТОНИЈЕ, ЛЕПИД и ОКТАВИЈА)
АНТОНИЈЕ
Господине, немојте даље.
ЦЕЗАР
Замашан део мене самога
Узимате ми; али с делом тим
Поступајте ваљано. Сестро, да си
Показала се супругом онаквом
Каквом те моје мисли саздаше,
И тако да и најсмелије моје
Надмашиш јемство својим испитом.
Нада све племенити Антоније,
Не био овај узорак врлине
Што га међ' нас ја стављам као цемент
За љубав нашу, да је он подржи
Онаквом каквом саздала се она —
Не био никад оруђе он бојно
Којим би тврди рушио се град
Љубави ове; јер је боље било
И без те везе да се пазимо,
Ако над њом обострано не бдимо.
АНТОНИЈЕ
Не вређајте ме тим неповерењем.
ЦЕЗАР
Рекох што рекох.
АНТОНИЈЕ
Наћи нећете,
Ма кол'ко подозревали у томе,
Ни најмањега узрока за оно
Чега се канда плашите. Па, дакле,
Нека вас штите богови, а срца
Римљана нек се смеровима вашим
Ставе у службу! И да сада овде
Растанемо се.
ЦЕЗАР
Најдража сестро, збогом, срећан пут!
Нека би силе природине све
Биле ти склоне, и ободриле ти
Радошћу сваки делић душе! Збогом.
ОКТАВИЈА
Мој племенити брате!
АНТОНИЈЕ
Април је њој у оку; љубави је
Пролеће то, а то је пљусак који
Поспешује га. Буди весела.
ОКТАВТЈА
Господине, на мужа мога дом
Ваљано припазите, и —
ЦЕЗАР
Шта то, Октавија?
ОКТАВИЈА
На ухо ћу вам рећи.
АНТОНИЈЕ
Срцу се језик њен не подаје,
Нит' може срце да се покори
Језику њеном, баш к'о лабудово
Паперје, кад на врху таласа
Под пуном плимом плови, па ниједној
Не нагиње се страни.
ЕНОБАРБ (тихо АГРИПИ)
Да 1' то Цезар
Не кани да се заплаче?
АГРИПА
На челу
Стуштио му се облак.
ЕНОБАРБ
Да је коњ(79),
То горе по њ; но горе још у тол'ко
Што је он човек.
(79) Овде је посреди игра речима. Агрипа каже да се Цезару ,,на челу стуштио облак" (тхе цлоуд); тако се зове и коњ који на
челу нема ни најмање беле пеге, и отуда се сматра да је наопаке ћуди.
АГРИПА
Ну, мој Енобарбе,
Антоније је скоро урлао
Од плача кад је оно Јулија
Цезара мртвог наш'о, а над Брутом
Проливао је сузе кад га нађе
Убијенога код Филипија.
ЕНОБАРБ
Те године је, збиља, патио
Од кијавице; чем' је свесрдно
Смрсио конце то је оплакив'о:
Верујте томе, када видите
Сузе у мене.
ЦЕЗАР
О, не, Октавија,
Премила моја, непрестано ћу се
Вама да јављам; никад време неће
Претећи нити прегазити моје
Мисли на вас.
АНТОНИЈЕ
Ну, ну, господине,
О снагу ћу се своје љубави
Да ухватим у коштац с вама ја:
Ево вас хватам сада; сад вас пуштам,
И боговима предајем вас.
ЦЕЗАР
Е, па,
Збогом; и срећно!
ЛЕПИД
Нек' ти звезде све,
Колико год их има, лепи пут
Озаре сјајем.
ЦЕЗАР
Збогом, збогом. (љуби ОКТАВИЈУ)
АНТОНИЈЕ
Збогом!
(Одлазе уз звуке трубе)

СЦЕНА ТРЕЋА

Александрија. Одаја у палати

(Улазе КЛЕОПАТРА, КАРМИЈАН, ИРА и АЛЕКСАС)

КЛЕОПАТРА
Где је тај момак?
АЛЕКСАС
Једва сме да дође.
КЛЕОПАТРА
Де, де сад.
(Улази ГЛАСНИК)
Ну, господине, приступ'те.
АЛЕКСАС Не би ни сами Ирод јудејски(80)
Усудио се, добро величанство,
Да дигне очи к вама, осим кад сте
Расположени.
(80) Библијски Ирод био је познат лик у црквеним приказањима, а у књижевности Елизабетине епохе ознаћавао је тип окрутног
тиранина. Историјски Ирод, назван Велики, добто је од Антонија и Октавијана Јудејско Краљевство, 40. пре н. е.; био је свиреп
и тирански владалац, и наредио је покољ деце у Витлејему, вероватно док је сам био на смртној постељи. Умро је 4. год.
пре н. е., исте године када је рођен И. Христос.
КЛЕОПАТРА
Главу хоћу ја
Ирода тога; али како је
Антоније отиш'о, коме налог
Да дам да то изведе? Приђи ближе.
ГЛАСНИК
Нада све милостиво величанство!
КЛЕОПАТРА
Октавију си видео?
ГЛАСНИК
Зацело,
Краљице моћна.
КЛЕОПАТРА
Где?
ГЛАСНИК
У Риму; њу сам
Гледао као вас сад, госпођо,
И видео сам где је измеђ' себе
Воде њен брат и Марко Антоније.
КЛЕОПАТРА
Да ли је стасом као ја висока:
ГЛАСНИК
Госпођо, није.
КЛЕОПАТРА
Је ли глас у ње —
Да ли си чуо када говори? —
ВисоК ил' дубок?
ГЛАСНИК
Дубок, госпођо;
Слушао сам је када говори.
КЛЕОПАТРА
То није тако добро. Он је дуго
Волети неће моћи.
КАРМИЈАН
Волети је!
Изидо света! То је немогућно.
КЛЕОПАТРА
И ја то мислим, Кармијан: и мумла,
И још патуљак! Има ли у њеном
Држању какве величанствености?
Ако си икад глед'о величанство,
А ти се опомени.
ГЛАСНИК
Она мили;
Стојала или ишла, све је једно;
Више је, канда, труп но живи створ,
И више кип но биће које дише.
КЛЕОПАТРА
Је ли зацело тако?
ГЛАСНИК
Осим ако
Нема у мене ока поуздана.
КАРМИЈАН
Ни тројице вам нема у Мисииру
Који би боље видели но он.
КЛЕОПАТРА
Уистину је бистар он, то видим.
У њој и нема ничег; овај момак
Ваљано суди.
КАРМИЈАН
Изврсно.
КЛЕОПАТРА
Колико,
Молим те, може година да има?
ГЛАСНИК
Удовица је била, госпођо —
КЛЕОПАТРА
Удовица! је л' чујеш, Кармијан?
ГЛАСНИК
Три'естак јој је, мислим.
КЛЕОПАТРА
Да ли се сећаш лица њезинога?
Је ли округло — или дугуљасто?
ГЛАСНИК Округло дозлабога.
КЛЕОПАТРА
Такве су махом кратке памети.
А боја њене косе?
ГЛАСНИК
Смеђа; а чело има, госпођо,
Да нлже не би могла желети.
КЛЕОПАТРА
Ево ти злата: немој ми за зло
Да узмеш моју ранију жестину.
Послужићу се тобом да још једном
Онамо пођеш; ти си, к'о што видим,
У пословима умешан веома.
Отиди па се спреми; наша писма
Приправљена су.
(Одлази ГЛАСНИК)
КАРМИЈАН
Промућуран човек.
КЛЕОПАТРА
Јесте, зацело; кајем се веома
Што сам онако њега злостављала.
Па то, по њему, то створење, канда,
Богзна шта није.
КАРМИЈАН
Ништа, госпођо.
КЛЕОПАТРА
Човек је тај већ видео помало
Ста је то величанство, те би мог'о
Да се у том разуме.
КАРМИЈАН
Да ли је
Видео величанство? О, саклони,
Изидо! а толико времена
Служи у вас!
КЛЕОПАТРА
Ја бих још нешто, добра Кармијан,
Имала да га питам: ал' свејеђно;
Тамо ћеш где ја будем пдсала
Да га доведеш. Све ће, може бити,
Да буде посве добро.
КАРМИЈАН
Ја вам то,
Госпођо, јамчим.
(Одлазе)

СЦЕНА ЧЕТВРТА

Одаја у Антонијевом дому

(Улазе АНТОНИЈЕ и ОКТАВИЈА)

АНТОНИЈЕ
Не, не, то није, Октавија, све,
То би се још и дало оправдати,
И то, и тисућ' ствари сличне врсте,
Ал' ои'ј је опет противу Помпеја
Ратове заметнуо; он је свој
Тестамент саставио, па га јавно
Пред светом прочитао;
Једва је коју реч о мени рек'о;
А кад већ није могао на ино,
Него се мене речима признања
И дотакао, хладно су и бледо
Слазиле оне с његових усана;
Мерио ме је крајње ситном мером;
А када му се прилика за хвалу
Не рноже бити боља пружала,
Прихватао је није, или је
Похвалу тек кроз зубе цедао.
ОКТАВИЈА
Немојте свему, добри господару,
Да верујете, или ако већ
Морате веру поклањати свему,
Нека вас све не вређа. Буде ли се
Случило да до раскида тог дође,
Стајати ја ћу, већма несрећна
Но што је икад жена стајала,
Између стране две, да бога молим
За обе стране.
Наругаће се добри богови
Са мном од прво ако замолим:
„О, благослов'те мога господара
И мога мужа!", па оповргнем
Молитву ову гласно вапијући:
„О, благослов'те брата мог!" Јер било
Муж или брат да буде добитник,
Молиоцу се и услишава
И потире се молитва. Ту пута
Средњега међу крајностима овим
Нипошто нема.
АНТОНИЈЕ
Нек' се приклони
Усрдна ваша љубав оној страни
Која настоји с више усрдности
Да је одржи. Изгубим ли част,
Ја губим себе; па је боље, мила
Октавија, да ваш и не будем,
Неголи да сам ваш, и грања свог
Овако лишен. Ви ћете, међутим,
К'о што сте то и тражили, међ' нама
Посредовати; а утолико ћу
Припреме ратне ја да подузмем
Које ће вашем брату, госпођо,
Срамоту да нанесу; похитајте
Колико брже можете, нек' буде
Онако како ви желите.
ОКТАВИЈА
Хвала,
Мој господару. Нек' би свемоћни
Јупитер дао мени слабашној,
Слабашној мени да вас измирим.
Рат међу вама двојицом би био
То исто што и да се тле под нама
Распукне, па да људ'ма побијеним
Ту пукотину леме.
АНТОНИЈЕ
Кад увидели будете одакле,
Са које стране потече све ово,
Ви онда страни тој упутите
Незадовољство своје; јер кривице
Не могу наше бити нипошто
Једнаке тол'ко да би вашу љубав
Једнаком мером узбуђивале.
Припрем'те пут свој; пратњу изабер'те
И наложите што вам срце иште,
Ма шта то стало.
(Оду)

СЦЕНА ПЕТА

На истом‐ месту. Друга одаја

(Улазе са разних страна ЕНОБАРБ и ЕРОС)

ЕНОБАРБ
Гле, гле. пријатељ Ерос!
ЕРОС Стигле су чудне вести, господине.
ЕНОБАРБ Шта то, човече?
ЕРОС
Цезар и Лепид заратили су против Помпеја.
ЕНОБАРБ
То је старо; какав је исход?
ЕРОС
Пошто га је прво користио у рату против Помпеја, Цезар му сад одриче равноправност у власти и одбија да
дели с њим ратну славу; али му је и то било мало, него га оптужује због писама које је раније писао Помпеју;
па га је на основу своје личне оптужбе и затворио; тако је сиромах трећи тријумвир заглавио, док не дође смрт да прошири
међе његовој тамници.
ЕНОБАРБ
Две чељусти су на тај начин само
Остале теби, свете; убациш ли
Међ' њих сву храну коју поседујеш,
Оне ће једна другу самлети.
А где је Антоније?
ЕРОС
Шета вртом ‐
Ево овако: па, поткечујући
Тршчицу која нађе се пред њим,
Виче: „Будало, Лепиде!" и прети
Како ће јабучицу да ишчупа
Свом официру оном који је
Погубио Помпеја.(81)
(81) По Плутарху, Антонијев официр Тиције погубио је Секста Помпеја ,,по Антонијевом наређењу".
ЕНОБАРБ
Наша је
Велика флота спремна.
ЕРОС
Да се баци
На Италију и на Цезара.
Сем тога још и ово, Домиције...
Но мој господар жели да се одмах
Јавите њему: новости сам мог'о
И потом да вам кажем.
ЕНОБАРБ
Ништа неће
Бити из тога; али нека буде.
Антонију ме водите.
ЕРОС Па лепо,
Хајдемо, господине.
(Оду)

СЦЕНА ШЕСТА

Рим, у ђому Цезаровом

(Улазе ЦЕЗАБ, АГРИПА и МЕЦЕНА)

ЦЕЗАР
Све ово он у Александрији
Починио је презирући Рим,
Па још и више чак; а ево како:
На тргу су се он и Клеопатра
Устоличили јавно, седећи
У престољима златним, на трибини
Од сама сребра; а крај ногу им је
Седео Цезарион(82), кога они
Мог оца сином зову, а и сав
Незаконити онај пород њихов
Који је потом настао из блудне
Њихове везе. Њу је у Мисиру
Утврдио у власти; самодржном
Учинио је краљицом на Кипру,
У Лидији(83) и Доњој Сирији.
(82) Јулије Цезар усинио је свога сестрића Октавијана, а Цезарион је његов син с Клеопатром
(83) Клеопатрина власт није се простирала и на Лидију у Малој Азији. Плутарх овде каже Либија, но Томас Норт је погрешно
преписао „Лидија", па тако и Шекспир, по њему.
МЕЦЕНА
На очи света баш?
ЦЕЗАР
На обичном
Некаквом јавном месту где су вежбе
Одржаване. Своје синове
Прогласио је ту за краљеве
Над краљевима: Александру је
Медију дао Велику и Парту .
И Јерменију; Птолемеју је
Киликију и Феникију пак
И Сирију наменио. Тог дана
Појавила се она одевена
К'о божица Изида; а и дотле,
Као што кажу, примала је она
Овако одевена.
МЕЦЕНА
Нек' се Риму
Достави све овако.
АГРИПА
Па ће Рим,
Којем је довде својом безочношћу
Дошао он, свој лепи суд о њему
Да опозове.
ЦЕЗАР
Народ ово зна;
А примио је сада оптужбу
С његове стране.
АГРИПА
Кога он то тужи?
ЦЕЗАР
Цезара; а наиме стога што му
Доделили на Сицилији нисмо
Припадајући део кад смо ову
Сексту Помпеју отели; и каже
Како је мени неке бродове
Позајмио, а враћени му нису;
И огорчен је најзад стога што је
Одстрањен Лепид из тријумвирата
И што, кад ствар овако стоји већ,
Ми убирамо место овога
Примања свеукупна његова.
АГРИПА
На ово треба одговорити.
ЦЕЗАР Урађено је то, господине,
И већ је гласник отпутовао.
Рекао сам му да је одвећ свиреп
Постао био Лепид, да је своје
Високо звање злоупотребљав'о,
Па да је стога и заслужио
Да буде свргнут: што се освојења
Мојих, пак, тиче, ја му признајем
Део у њима, али исто то
Тражим за себе ја у Јерменији
И краљевствима другим, освојеним
С његове стране.
МЕЦЕНА
Он на ово никад
Пристати неће.
ЦЕЗАР
Онда пристанак
Ни с наше стране неће добити.
(Улази ОКТАВИЈА С ПРАТЊОМ)
ОКТАВИЈА
Нека те бог подржи, Цезаре,
Мој господару! Нек' те бог подржи,
Нада све драги Цезаре!
ЦЕЗАР
Зар икад
И мишљах да ћу распуштеницом
Да те назовем?
ОКТАВИЈА
Назвали ме тако
И нисте, нит' је било разлога.
ЦЕЗАР
Што сте се тако докрали до нас?
Не долазите к'о што Цезаревој
Приличи сестри; имала је цела
Армија једна да нам најави
Антонијеву жену и да њено
Приспеће коњски њисак огласи
Далеко пре још но што она сама
И покаже се; имало је све
Дрвеће покрај пута људима
Да буде начичкано; и да цео
Малакше свет од ишчекивања,
За оним премирући за чим жуди;
Ама до самог свода небеског
Прашину ваше чете многобројне
Узвитлати су имале. А ви сте
Приспех к'о пиљарица у Рим
И спречили сте да се изрази
Сва љубав наша; а кад остане
Неиспољена, то је често исто
Као да ње и нема: ми бисмо вас
На мору и на копну пресретали
И поздрави би наши све то већи ,
Били на свакој новој станици.
ОКТАВИЈА
Мој господару добри, нисам ја
Нагнана била да овако дођем,
Већ сам по својој жељи драговољној
Урадила овако. Кад је чуо
За ваше ратне припреме мој муж
Марк‐Антоније, он је ову вест
Мом уцвељеном уху доставио;
На то сам одобрење његово
Затражила да могу да се вратим.
ЦЕЗАР
Које је он доделио од прве,
Будући да сте били препрека
Распусностима његовим.
ОКТАВИЈА
Не рец'те
Овако, господару.
ЦЕЗАР
Имам ја
Очију које мотре на њ, а ветар
Дојављује ми све што ради он.
Где је сад?
ОКТАВИЈА
У Атини, господару.
ЦЕЗАР
Не. сестро моја. вређана безмерно;
Намигнула је Клеопатра њему
И дозвала га себи. Дрољи једној
Империју је своју препустио,
По којој свуд земаљске краљеве
За рат њих двоје сада врбују.
Досад је краља Бока либијског
И Архелаја кападокијског
И пафлагонског краља Филаделфа,
Па Адаласа, краља трачкога,
Па Малка, краља арапског, па онда
Понтијског краља, затим Ирода,
Јудејског краља, онда Митридата
Краља од Комагене, напослетку
Амлнта, краља Ликаоније,
И Полемона, краља медијског —
Све је њих окупио он, а има
Јос чиитав списак других скиптара.(84)
(84) Шекспир и овде углавном следи Плутарха. ,,А кад је све било готово, и до боја не беше далеко, нашло се да Антоније има
ништа мање од пет стотина добрих ратних бродова . . . сто хиљада пешака и дванаест хиљада коњаника, а имао је са собом,
да му помогну, и следеће краљеве вазалне: Бока, краља Либије; Таркодема, краља Киликије; Архелаја, краља Кападокије;
Филаделфа, краља Пафлагоније; Митридата, краља Комагена, и Садала, краља Тракије. Сви су они лично били присутни. Остали,
који беху одсутни, послали су своје армије, као Полемон, краљ Понта; Малк, краљ Арабије; Ирод, краљ Јудеје, и још Аминта,
краљ Ликаоније и Галаћана; а поврх свих ових, имао је и сву помоћ коју му је краљ Међана послао." (Норт.)
ОКТАВИЈА
О, авај мене, бедне мимо све,
Што срце међу пријатеља два
Поделих, који један другоме
Нажао чине!
ЦЕЗАР
Амо добро дошла;
Ваша нас писма нагнаше да прекид
Не учинимо, све док не дознамо
На који су вам начин нанесене
Увреде биле, а и то: колико
Могиа би бити опасна по нас
Небрига наша. Срце развесел'те;
Не смућујте се због околности
Са којих срећу вашу облак мрачи
Сурових ових неопходности,
Већ пустите да ствари својим путем
Онако теку како суђено је,
И немојте нарицати над њима.
У Рим нам добро дошли; ничег нениа
Што ми је драже. Нанесена вам је
Увреда таква да се страшнија
Ни замислити не може, а вишњи
Одредили су нас, и оне који
Волц вас, за извршиоце своје,
Да би се вама правда одала.
Свако вам задовољство, и занавек
Нек' сте нам добро дошли!
АГРИПА
Госпођо,
Добро нам дошли.
МЕЦЕНА
Нек' сте добро дошли,
Господо драга. Воли вас и жали
У Риму срце свачије; и само
Антоније, тај прељубник, без мере
У гнусностима својим необуздан,
Отура вас од себе, предајући
Блудници једној силну своју власт,
Да она њоиме грми против нас.
ОКТАВИЈА
Да ли је тако, господару?
ЦЕЗАР
Посве
Тачно је то. Па, добро дошли, сестро;
Будите само, молим вас за то,
Стрпљиви вазда; сестро најмилија!
(Одлазе)

СЦЕНА СЕДМА

Антонијев логор у близини Акцијума

(Улазе КЛЕОПАТРА и ЕНОБАРБ)

КЛЕОПАТРА
Наравнаћу се с тобом, не сумњај.
ЕНОБАРБ
Ал' зашто, зашто, зашто?
КЛЕОПАТРА
Опир'о си се да у овом рату
Учешћа и ја узмем, наводећи
Како то није згодно.
ЕНОБАРБ
Е, па, да 1' је,
Да 1' је то добро?
КЛЕОПАТРА
Баш да рат и није
Објављен нама, што да учешћа
И лично ми у њему не узмемо?
ЕНОБАРБ (за себе)
Па могао бих одговорити:
Кад бисмо ми и кобиле и коње
Узели да нам служе, тад би посве
Сувишни били коњи; кобиле би
И коња и јунака понеле.
КЛЕОПАТРА
Шта причаш то?
ЕНОБАРБ
Зацело Антонија
Збуњиваћете својим присуством;
Поткрадаћете њиме његов ум,
Његово срце, време, а на претек
Он тога нема. Пањкају га већ
К'о лакоумна, а у Риму се
Говори како ваше слушкиње
И евнух Фотин(85) воде овај рат.
(85) Треба: Потин. Шекспир је, за Нортом, написао погрешно. Али, осим тога, посреди је и историјска грешка, јер Потина је
погубио Јулије Цезар.
КЛЕОПАТРА
Сурв'о се Рим у провалу, дабогда!
Уцрвљао се језик онима
Сто вичу против нас! Па припада
И нама у том рату дуг, те хоћу,
Као поглавар свога краљевства,
Онамо да се појавим и сама
У улози мушкарца. Да ми ниси
Противу тога рекао ни реч;
Ја нећу да изосланем.
ЕНОБАРБ
О, нећу,
Све сам већ рек'о. Иде император,
(Улазе АНТОНИЈЕ и КАНИДИЈЕ)
АНТОНИЈЕ
Зар није чудно то, Канидије,
Сто је он тако брзо, од Тарента
И Бриндизија пошав, могао
Пресеци Јонско море па Торина
Дочепати се? Јесте 1' чули, мила?
КЛЕОПАТРА
Ленштине само диве се брзини.
АНТОНИЈЕ
Покуда добра, да се кори тромост,
А прикладно би она стајала
И најбољему међу људима.
На мору ћемо с њим, Канидије,
Да заметнемо бој.
КЛЕОПАТРА
На мору! дашта!
КАНИДИЈЕ
А зашто то, мој господару?
АНТОНИЈЕ
Зато
Што нас на то он чика.
ЕНОБАРБ
А и њега
Чикн'о је мој господар да међ' собом
Поделе мегдан, прса у прса.
КАНИДИЈЕ
Јест, и да прими, ако само сме,
Бој код Фарсале(86). где се тукао
Цезар с Помпејем; али он је те
Понуде, које никако у рачун
Нису му ишле, одбио, па тако
И ви учин'те.
ЕНОБАРБ
Слабо вам је људство
На бродовима; ваши су морнари
Мазгари, земљоделци, народ скупљен
На брзу руку и под морање;
А Цезарева флота има људство
Које је често противу Помпеја
Водлло борбу: лађе су му спретне,
А ваше тешке. Неће постидно
Бити за вас да одбијете битку
Са њим на мору, пошто сте на копну
Приправни већ.
АНТОНИЈЕ
На мору, баш на мору.
ЕНОБАРБ
Ви пропуштате тим да користите
Вештину своју војничку на копну,
Која је, врли господару мој,
Савршена; ви лабавите снагу
Легија својих, састављених махом
Од прекаљених, искусних пешака;
Ви остављате неискоришћену
Чувену своју вичност сопствену;
Одричете се посве пута који
За пуни успех даје изгледа,
Па се на милост предајте сасвим
Коцки и пуком случају, без тврде
Извесности ма какве.
(86) Године 48. пре н. е., где је Јулије Цезар потукао Помпеја, и после те победе постао једини господар Рима.
АНТОНИЈЕ
Ја на мору
Хоћу да бијем бој.
КЛЕОПАТРА
Шездесет имам
Бродова ја на мору, да их бољих
Ни Цезар нема.
АНТОНИЈЕ
Све што имамо
У бродовљу к'о вишак спалићемо,
Па ћемо са остатком, ал' ваљано
Посадом снабдевеним, Цезара
Да тучемо од рта Акцијума(87)
Када он буде прилазио њему.
Оманемо ли ту пак, онда ћемо
Моћи на копну то' да уеинимо.
(Улази ГЛАСНИК)
Шта има?
ГЛАСНИК
Вест је тачна, господару;
Виделе су га тамо уходе;
Цезар је Торин заузео.
АНТОНИЈЕ
Да ли то може бити да је он
Сам собом тамо? то је немогућно;
А чудновато да су тамо већ
Његове снаге. Ти ћеш, Канидије,
На копну да ми држиш под собом
Легије наше, свих деветнаест,
С дванаест тисућ коњаника. Ми пак
Бродовљу нашем поћи ћемо; хајд'мо,
Тетидо моја.(88)
(Улази ВОЈНИК)
Шта је, врсни момче?
ВОЈНИК
О, племенити императоре!(89)
Немојте да се тучете на мору;
У труле даске вере немајте:
Да ли у ове ране сумњате,
И овај мач мој? Нек' се брчкају
Мисирци и Феничани; а ми смо
Свикли на копну да побеђујемо,
И борећи се прса у прса.
(87) Рт и грађ у Акарнанији, на улазу у Артски залив, у Грчкој. Битка у којој је Октавијан победио Антонијеву и Клеопатрину
флоту одиграла се 2. септембра 31. пре н. е.
(88) Тетида је морска нимфа, кћи Океанова и мајка Ахилова. Антоније тако назива Клеопатру зато што она хоће да му
помогне у поморској бици која је на помолу.
(89) „О племенити императоре! откуда то да се поуздајеш у то гадно крхко бродовље? Шта, зар не верујеш овим ранама
мојим и мачу овоме?" (Норт.)
АНТОНИЈЕ
Ну, добро, добро; хајд'мо!
(Одлазе АНТОНИЈЕ, КЛЕОПАТРА и ЕНОБАРБ)
ВОЈНИК
Херкула ми,
Ја држим да у томе имам право.
КАНИДИЈЕ
Војниче, имаш; али њему су
Свезане руке: нашег вођу воде,
А ми под женском командом стојимо.
ВОЈНИК
Коњицом свом и легијама ви
На копну заповедате, зар не?
КАНИДИЈЕ
За море је одређен Целије
И Марко Јустеј и Публикола
И Марко Октавије; а на копну
Сви ми остали остајемо. Збиља
Надмаша свако веровање ова
Брзина Цезарова.
ВОЈНИК
Кренуле су
Његове снаге док је он у Риму
Још боравио, и то раштркане
У тол'кој мери да је уходе
Све преварио.
КАНИДИЈЕ
Да 1' сте чули ко му
Предводи војску?
ВОЈНИК Неки Таур, веле.
КАНИДИЈЕ Тога човека добро познајем.
(Улази ГЛАСНИК)
ГЛАСНИК
Канидија позива император.
КАНИДЈЈЕ
Време је бременито вестима,
И сваки трен их рађа.
(Одлазе)

СЦЕНА ОСМА

Раван у близини Акцијума

(Улазе ЦЕЗАР и ТАУБ, с ОФИЦИРИМА и ДРУГИМА)

ЦЕЗАР
Тауре!

ТАУР
Господару?

ЦЕЗАР
Не нападај на копну; не мичи се;
Битку да ниси запођевао
Докле на мору ми хе свршимо;
И да ми ниси прекорачио
Нареобе које свитак тај садржи:
Наша је срећа положена сва
На ову коцку.
(Одлазе)

СЦЕНА ДЕВЕТА

Други део равнице

(Улазе АНТОНИЈЕ и ЕНОБАРБ)

АНТОНИЈЕ На ону страну брега, на видику Одреда Цезарових, снаге своје Да поставимо коњичке; оданде Његових лађа моћи ћемо број Да осмотримо, те да према томе И поступимо. (Одлазе)

СЦЕНА ДЕСЕТА

Други део равнице

(Улази КАНИДИЈЕ са својом сувоземном ВОЈСКОМ и преде у маршу једном страном позомице; а ТАУР, Цезаров
заповедник, преде другом страном. Кад они проду, зачује се бука поморске битке)

(Узбуна. Враћа се ЕНОБАРБ)

ЕНОБАРБ
Ништа од свега! Ништа! Све бадава!
Не могу више то да гледам ја.
Антонијада(90), заповеднички
Мисирски брод, са свих шездесет лађа,
Бежи, и крму окреће; тај призор
Опрљио је мени очњи вид.
(90) По Плутарху, Клеопатрин адмиралски брод звао се „Антонијада".
(Улази СКАР)
СКАР
О богови и богиње, и све
Небеске силе!
ЕНОБАРБ
Које зло и јад?
СКАР
Већа је кришка света пропала
Због суште неукости. Краљевства
И покрајине проћердали ми смо
У пољупцима.
ЕНОБАРБ
Како бој се чини?
СКАР
На нашој страни. као кугин белег,
Где смрт предстоји неумољиво.
Мисирска она омица — дабогда
Чума на њу наишла! — усред боја,
Баш кад се преимућства чинила
К'о близанчета два и подједнака,
Ал' само наше старије, баш тад —
Као да неки спопао је обад
Као у јуну краву — диже једра
И даде се у бекствои.
ЕНОБАРБ
То сам вид'о:
Оболеше ми очи кад то видех,
Те издржао нисам да и даље
Гледам тај призор.
СКАР
Чим је она прамцем
Пошла низ ветар, одмах склопи своја
Поморска крила и наш Антоније,
То племенито биће срозаиио
До развалине њеним мађијама,
Па, као дивљи плован кад заћори,
Прхну за њом, напуштајући битку
У пуном јеку њеном. Никад нисам
Видео тако сраман чин; још никад
Нису толиико облатили себе
Искуство, част и мушкост.
ЕНОБАРБ
Авај! Авај!
(Улази КАНИДИЈЕ)
КАНИДИЈЕ
Издахнула је и преминула
На мору срећа наша, и сад посве
Жалосно она тоне. Да је био
Наш војсковођа оно што је сам.
Знао да јесте, све би ишло добро:
О! сам је он ванредно прљав пример
За наше бекство дао.
ЕНОБАРБ
Јесте л', авај!
Дошли на то! Тад, збиља, лаку ноћ!
КАНИДИЈЕ
Сад су утекли пут Пелопонеза.
СКАР
Лако је донде; причекаћу тамо
Да видим шта ће бити још.
КАНИДИЈЕ
А ја ћу
Цезару да се предам с коњицом
И легијама с'војим. Већ је мени
Краљева шест показало на који
Начин се потчињава.
ЕНОБАРБ
Ја ћу, ипак,
Антонијевој срећи рањеној
Придружити се, мада разум мој
У супротноме правцу њуши траг.

СЦЕНА ЈЕДАНАЕСТА

Александрија. Одаја у палати

(Улазе АНТОНИЈЕ и ПРАТЊА)

АНТОНИЈЕ
Почујте! земљу стид је што ме носд;
Брани ми да и даље ступам и њом.
Приђите, пријатељи: ја сам тол'ко
У свету замркао да сам пут
Изгубио заувек. Један брод мој
Крцат је златом; узмитега ви,
Поделите га; бежите и мир
Са Цезаром учин'.те.
СВИ
Да бежимо!
Ми, боме, не.
АНТОНИЈЕ
И ја сам бежао,
И страшљивцима дао поуку
Да плећа дадну и у бекство нагну.
Идите. пријатељи; лично ја
На пут сам решен кренути, на ком
Потребни ви ми нисте; идите:
У луци ми је благо, узмите га.
О! ја црвеним када поглед бацим
На пут по ком сам ишао: и власи
Моје се буне чак, јер беле укор
Смеђима дају због брзоплетости,
А ове њима због залуђености
И плашљивости. Идите, другари;
Писма за неке пријатеље своје
Даћу вам: она утрће вам пут.
Немојте тужни бити, молим вас,
Нити ми узвраћајте нећкањем;
Миг прихватите који очајање
Обзнањује вам моје; диж'те руке
Од оног што је већ и само дигло ‐
Од себе руке; правце обали;
Тај брод и благо даћу вам у посед.
Оставите ме, молим вас, за часак;
Молим вас, ево: послушајте ме;
Јер ја не могу више, жаиста,
Да командујем, стога вас и молим.
Ускоро ћу се видети са вама. (Седне)
(Улази ЕРОС с КЛЕОПАТРОМ, коју воде КАРМИЈАН и ИРА)
ЕРОС
Та приђите му, милостива госпођо, утешите га.
ИРА
Учините тако, најдража краљице.
КАРМИЈАН
Учините! Па него како!
КЛЕОПАТРА
Дајте да седнем. О, Јунона!
АНТОНИЈЕ
Не, не,не, не, не.
ЕРОС
Видите ли ово, господине?
АНТОНИЈЕ
О, птуј, пфуј, пфуј!
КАРМИЈАН
Госпођо!
ИРА
Госпођо! О, добра владарко!
ЕРОС
Господине, господине!
АНТОНИЈЕ
О, јесте, јесте, мој господине!
Он је, к'о играч(91), код Филипија
Држао мач у корицама, док сам
МрШавом, смежураном Касију
Ударце ја задав'о, ја сам главе
Махнитом Бруту дош'о: он је само
Делао преко потчињених својих,
А никад није омирисао
Редове прве убојне; а сад —
Али свеједно.
(91) Племићи су на игранкама носили лаке, кратке мачеве, као украс
КЛЕОПАТРА
Ах, помоозите!
ЕРОС
Краљица, господару, краљица.
ИРА
Приступите му, заговорите га;
Потиштен сав је стидом, госпођо.
КЛЕОПАТРА Па добро, хајд, придржите ме: О!
ЕРОС
Нада све племенити господаиру,
Устан'те; краљица вам прилази;
Клонула јој је глава, смрт је вреба,
Ако је ваша утеха не спасе.
АНТОНИЈЕ
Ја сам свој добри глас укаљао
И с часног пута скренуо потпунце.
ЕРОС
Краљица, господару.
АНТОНУЕ
Авај, куд си,
Мисирко мене одвела? О, погле
Како свој срам од твојих очију
Одвраћам вешто, па уназад гледам
На оно што је за мном ос.таиа,
Бешчашћем разорено.
КЛЕОПАТРА
Господару,
Мој господару! Преплашеном моме
Опростите бродовљу: једва да сам
И помислила да ћете за нама
Да потечете.
АНТОНИЈЕ
Одвећ доборо ти си,
Мисирко, знала да сам срцем свезан
За крму твоју и да ћеш за собом
Да рне повучеш; знала си да пуну
Превласт над мојим духом поседујеш,
И знам да ме може да наведе
Твој миг да божји налог обиђерн,
Ал' да те слушам.
КЛЕОПАТРА О, опрости ми.
АНТОНИЈЕ Сад морам том младићу скрушене
Пређлоге да упућујем, да врдам
И подвалама подлим увијам,
А половином. света свеколиког
Титрао сам се како ми је ћеф,
Творећ судбине ил' их ништећи.
До колике сам мере роб у вас
Постао, то сте знали, знали сте
Да ће у сваком случају мој мач,
Отромљен мојом страшћу, слушати је.
КЛЕОПАТРА
Опрости! О, опрости!
АНТОНИЈЕ
Нек' ниједна
Не кане суза, велим; једна сама
Вреди колико све што је стечено
И изгубљено. Пољубае ми дај;
Он ми је надокнада потпуна.
Свог учитеља(92) ми смо послали;
Је ли већ дош'о натраг? Љубави,
Тежак сам као оловом натучен.
Јела и вина мало тамо дајте.
Што љуће шииба коб, утол'ко ја
Мање је фермам, она то већ зна. (Одлазе)

СЦЕНА ДВАНАЕСТА

Цезаров логор

(Улазе ЦЕЗАР, ДОЛАБЕЛА, ТИРЕЈ и ДРУГИ)

ЦЕЗАР
Пустите амо тог Антонијевог
Изасланика. Знате ли га?
ДОЛАБЕЛА
То је,
Цезаре, његов учитељ; што значи
Да му је добро очупано перје
Кад шаље амо такво бедно перце
Из свога крила, он што је на претек,
Још ту пре неки месец, имао
Краљеве да му буду гласници.
(92) Еуфроније, учитељ Антонијеве и Клеопатрине деце.
(Улази ЕУФРОНИЈЕ)
ЦЕЗАР
Приђи и збори.
ЕУФРОНИЈЕ
Ја од Антонија
Долазим такав каквог видите ме;
У његовим сам смеровима ја
Боскора био тако мајушан
К'о што је капка росе јутарње
На миртиноме листу, у сравњењу
С матицом својом, морем дебелим.
ЦЕЗАР
Нек' је и тако. Казуј поруку.
ЕУФРОНИЈЕ
Поздрав ти шаље он к'о господару
Судбине свиоје и умољава те
Да живи у Мисиру; ако, пак,
Не услиши се ово, онда он
Смањује захтев свој и преклиње
За допуст да бар само сме да дише
Мед' земљом и међ' небом као прости
Грађанин у Атини; тол'ко он.
А сада Клеопатра: она твоју
Признаје величину и под власт
Твоју се потчињава, па те моли
Да дијадему Плолемејеву
Подариш њеним наследницима,
Препуштенима сад на немилост
И милост твоју.
ЦЕЗАР
За Антонијеву
Молбу сам глув. А краијица ће бити
И саслушана, а и жеље јој
Утаман неће бити, ако срамног
Свог пријатеља прогна из Мисира,
Или му тамо живот одузме.
Изврши 1' она ово, молба њена
Неуслишена неће остати.
Толико обадвома.
ЕУФРОНУЕ
Нека би те
Пратила срећа!
ЦЕЗАР
Нека га проведу
Кроз насе врсте убоине.
(Одлази ЕУФРОНИЈЕ)
Па сада Ево ти згоде да на пробу ставиш,
Тиреју, своју речитост: Пожуири.
Од Клеопатре отма Антонија;
Све јој обећај, и у наше име,
Што буде заискала; придај још
И преко тога понуда по своме
Властитом надахнућу. Жене нису
Јаке ни кад им иде најбоље,
А кад у шкрипац дођу, веру ће
И нетакнута весталка да згази.
Окушај и покажи, Тиреју,
Шта знаш и умеш; труду своме сам
Одреди цену, испуњаваћемо
То као закон.
ТИРЕЈ
Идем, Цезаре.
ЦЕЗАР
Осмотри како сноси Антоније
Несрећу што га задеси, и шта се
Из свих душевних покрета у њега,
По твоме суду, назире да он
Заправо намерава подузети.
ТИРЕЈ
Цезаре, хоћу,.
(Одлазе)

СЦЕНА ТРИНАЕСТА

Александрија. Одаја у палати

(Улазе КЛЕОПАТРА, КАРМИЈАН, ЕНОБАРБ и ИРА)

КЛЕОПАТРА
Шта сада да чинимо, Енобарбе?
ЕНОБАРБ
Да мислимо, и умремо.(93)
КЛЕОПАТРА
За ово
Да ли смо криви ми ил' Антоније?
(93) Смисао је овај: подати се тешким мислима и умрети од туге, од очајања.
ЕНОБАРБ
Антоније и нико други, јер је
Пустдо да му страст над разумом
Загосподари. Мада сте утекли
Пред грдним лицем рата, који је
Бродовљем разним страх задавао
Једној и друтгој страни, зашто он
За вама да потрчи? Није свраб
Његове страсти смео војсковођу
У њему да осакати, и то
У часу кад су једна према другој
Две половине света стајале,
А раеллло се једино о њему.
Срамота то је била, ништа мања
Ноии губитак његов, што је своју
Унезверену флоту оставио,
Па за утеклим заставама вашим
И сам потек'о.
КЛЕОПАТРА
Ћути, молим те.
(Улазе АНТОНИЈЕ и ЕУФРОНИЈЕ)
АНТОНИЈЕ
Је ли то његов одговор?
ЕУФРОНИЈЕ
Да, господару.
АНТОНИ.ЈЕ
Ако нас, дакле, изда, краљица ће
На љубазност наићи?
ЕУФРОНИЈЕ
Тако Вели.
АНТОНИЈЕ
Да јој се каже: дечку Цезару(94)
Отпошљи ову главу проседу,
И купу твојих жеља кнежевствима
До вршка напуниће он.
(94) Антоније ово каже у знак ниподаштавања. На дан битке код Акцијума Цезар је имао 38 година, а Антоније је био
двадесет година старији од њега.
КЛЕОПАТРА
Ту главу,
Мој господару?
АНТОНИЈЕ
Њему опет пођи.
Реци му да на себи носи он
Младости ружу, па да ваља нешто
Изнимно свет да запише о њему;
Легије. новац, лађе његове
И кукавици припадати могу,
А службеници њему потчињени
Могу у.служби неког детета
Баш као и под руком Цезаровом
Победе да добијају: па стога
Чикам га да по страни остави
Та спољна преимућства, наоко
Толико сјајна, па да ми на мегдан
Изиђе, мени већ оронулом,
Прса у прса, мачем против мача,
Противу мене самога он сарн.
Написаћу му ово: пођи за мном.
(Одлазе АНТОНИЈЕ и ЕУФРОНИЈЕ)
ЕНОБАРБ (за себе)
Јест, није него! Баш ће хтети Цезар,
Победоносне војске главешина,
Да збаци тогу власти и господства,
Па у арени да приказује
Борбу са једним гладијатором!
Видим ја да је људско умовање
Саставни део оног што нас снађе,
И да за собом ствари спољашње
Повлаче наше биће унутарње,
Те трпе подједнако обадвоје.
Да може и да сања, када зна
Цену и вредност ствари, да ће Цезар,
Држећи све у својим рукама,
Да се одзове њему, лишеном
Свега и свачег! Ти си, Цезаре,
Засужњио и здрави разбор његов.
(Улази ЈЕДАН ПРАТИЛАЦ)
ПРАТИЛАЦ
Цезаров гласник.
КЛЕОПАТРА
Церемионијала
Већ нема, дакле, више? Гледајте,
Дворкиње моје! Запушавају
Пред прецветалом ружом носеве
Ти исти што су испред пупољака
Клечали њених. Па, господине,
Пропустите га.
ЕНОБАРБ (за себе)
Почињем са својим
Поштењем да се прегоним. Ко луди
До краја одан остане, у тога
Постаје верност потпуна будала;
Па ипак, ко до краја истраје
Уз палог господара, тај надјача
Победиоца свога господара,
И стекне место у историји.
(Улази ТИРЕЈ)
КЛЕОПАТРА
Цезаров налог?
ТИРЕЈ
Насамо га чујте.
КЛЕОПАТРА
Све су то наши пријатељи. Казуј
Не страшећи се.
ТИРЕЈ
Тад су, може бити,
И пријатељи Антонијеви.
ЕНОБАРБ
Ваља и он да има пријатеља
Колико Цезар, или му и нисмо
Потребни ми, господине. Укол'ко
Цезару буде било угодно,
Господар наш ће једва дочекати
Да буде његов пријатељ; а ми,
Као што знате, ми смо онога
Чији је он, наиме Цезарови.
ТИРЕЈ
Тако. Па, чуј, чувена владарко:
Цезар те моли усрдно да мање
О положају мислиш свом, а више
О томе да је Цезар он.
КЛЕОПАТРА
Продужи;
То је веома краљевски.
ТИРЕЈ
Он зна
Да се држите ви уз Антонија
Не зато што га волите, већ зато
Што се бојите њега.
КЛЕОПАТРА
О!
ТИРЕЈ
Па стога
Ожиљке он на вашој часити жали
К'о изнуђени, незаслужен срам.
КЛЕОПАТРА
Бог је он, зна он сушту истину.
Освојена је просто моја част,
А нље дата.
ЕНОБАРБ (за себе)
Да се уверим,
Антонија ћу још да припитам.
Хеј, господару, господару мој,
На теби је толика пукотина
Да морамо да пустимо да тонеш,
Јер те и твоја најдража напушта. (Ође)
ТИРЕЈ
Да л' могу Цезару да поручим
Шта иштете од њега? Он донекле
И моли да се тражи да би дао.
А врло би му драго било кад би
Послужила вам срећа његова
К'о палица о коју бисте могли
Ослањати се; ал' би прави мелем
За њега било да од мене чује
Како сте с Антониием раскрстили
Па пн'бегли под његов скут, под скут
Владара ком је сав свет потчињен.
КЛЕОПАТРА
Ви се зовете?
ТИРЕЈ
Име ми је Тиреј.
КЛЕОПАТРА
Гласниче прељубазни, рец'те ово
Цезару моћном: преко његовог
Изасланика руку победничку
Његову љубим; затим рец'те да сам
Спремна да круну своју положим
Пред ноге њему и да клекнем тамо;
Рец'те му да из речд његове,
Која се свуд без поговора слуша,
Чекам да чујем пресуду Мисииру.
ТИРЕЈ
Савршено је достојан тај пут.
Када се коб и разум сударе,
Па се на оно само овај дрзне
Што је и кадар, он уздрхтати
Ни од чег неће, ма шта да се случи.
Ту милост ми укажите, да спустим
На вашу руку своју оданост.
КЛЕОПАТРА
Поочим вашег Цезара је често
Уснице своје спуштао на ово
Безвредно место док је мозгао
О заузећу краљевстава, па је
Пљуштала тада киша пољубаца.
(Враћа се АНТОНИЈЕ са ЕНОБАРБОМ)
АНТОНИЈЕ
Милоште! Јупитеру громовниће!
Ко си ти, братац?
ТИРЕЈ
Један који само
Наредбе оног врши који је
И најмоћнији, а и највише
Достојан да му заповести буду
Извршаване.
ЕНОБАРБ (за себе)
Бићеш ишибан.
АНТОНИЈЕ
Приступи амо. Ох, прождрљивко!
Та богове му и сатане!
Власт Копни са мене: а донедавно
Да само викнем: „Хеј!" и краљеви би,
Као на лору деца, потрчали
И одзвали се: „Ста наређујете?"
Је 1' сваки глув ту? Антоније ја сам.
(Улазе ПРАТИОЦИ)
Тог пробисвета водите одавде,
Па га на мацке ставите.
ЕНОБАРБ (за себе)
Са лављим
Младунчетом је боље иги'ати се
Ноли са лавом који крепава.
АНТОНИЈЕ
Ишибајте га! Месец му и звезде!
Двадесет да их ту на броју има
И да су све то сами најмоћнији
Вазал; коги Цезаровој власти
Покорише се, па да их затечем
Где с безочношћу руци — ове ту,
Како јој беше име, звала се
Некада Клеопатра? — Шибајте га
Све дотле, момци, док не сагледате
Да лице криви као деран какав
И дречи наглас да се смилујете;
Одвуците га.
ТИРЕЈ
Марко Антоније —
АНТОНИЈЕ
Напоље с њим; а кад га ишибате,
Доведите га; Цезарова ова
Протува има једно' наредење
Да му однесе.
(Одлазе ПРАТИОЦИ са ТИРЕЈЕМ)
Ви сте већ били полуувели
Пре но вас сретох: ха! зар зато ја
Узглавље своје оставдх у Риму
Неугњечено, зато пропустих
Да стварам, покрај бисера од жене,
Свој законити пород, да би ме
Срамотила оваква једна, која
У слушчад пиљи?
КЛЕОПАТРА
Драги господару —
АНТОНИЈЕ
Одвајкада сте шарали:
Ал' када наша порочност на нас
Окорелост навуче — О, те беде!
Тад мудри вишњи заћоре нам очи;
Суђење наше јасно у сопствену
Каљугу нашу уроњавају;
И наводе нас да обожавамо
Заблуде своје; па се томе смеју,
Док ми у своју пропаст срљамо,
Шепурећи се.
КЛЕОПАТРА
О! је л' дотле дошло?
АНТОНИЈЕ
На соври сам вас мртвог Цезара
Нашао као хладни залогај;
Не, ви сте били окрајак заост'о
Кнеју Помипеју(96); да не говоримо
О часовима оним врелијим,
Које простачко рекла‐казала
Забележило није, али које
Пабирчили сте са похотљивошћу;
Јер, уверен сам, мада може бити
И нагађате шта је умереност,
Да умереност упознали нисте.
(96) „Клеопатра, пак, верујући Делијевим речима, и погађајући по оном ранијем успеху и поверењу које је уживала код
Јулија Цезара и Кнеја Помпеја (сина Помпеја Великог) само ради своје лепоте, поче да се нада да ће утолико лакше освојити
Антонија. Јер Цезар и Помпеј знали су је док је била још младо створење и није знала шта је свет; ну, сад је отишла Антонију
као жена у пуном премалећу, и зрела и одлучна разбора." (Норт.)
КЛЕОПАТРА
Због чега то?
АНТОНИЈЕ
Допустити да један
Нико и ништа који бакшиш прима
И каже „Бог вам платио!", да он
С другом у игри мојим, с вашом руком,
С краљевским овим печатом, са тим
Заветом моћних срца буде присан!
О! што 1' на брегу нисам Васанском(96),
Па рогати да чопор надричем,
Јер диваљ разлог имам; а да њега
Објавим кротко, то би било тако
К'о кад би врат у омчи свом џелату
Казао хвала што га спретно стеже.
(Враћају се ПРАТИОЦИ са ТИРЕЈЕМ)
Је 1' шибан?
ПРВИ ПРАТИЛАЦ
Да се само орило,.
Мој господару.
АНТОНИЈЕ
А јаукао?
И молио за милост?
ПРВИ ПРАТИЛАЦ
Молио је
За милост; јесте.
АНТОНИЈЕ
Твој отац, ако живи, нека кука
Што ниси њему био кћи, а ти
Наричи што си иза Цезара
У тријумфалној поворци(97) му иш'о;
Јер шибу доби што за њиме идеш:
А одсад нек' те тролетница хвата
Од беле руке какве госпође
И дршћи сав кад видиш само такву.
Торњај се натраг Цезару и реци
Како си прош'о; пази да му кажеш
Да ме до беса доводи, јер он,
Изгледа, диже нос и пући се,
Гудећи као слепац све о Оном
Шта сам ја сад, а не о ономе
Сто зна да бејах: гони ме у бес;
А ништа лакше него да овако
Поступа сад, кад добре моје звезде,
Водиље моје досад, ишчезоше
Из својих сфера(98), па у понор пакла
Огњеве своје сручише. Укои'ко
Њему по Вољи није говор мој,
У' оно што је овде урађено,
При руци има, реци му, Хипарха,
Ослобођеног роба мог, па може
До миле воље и па ћефу свом
Њега да шиба, веша или мучи,
Те се наравна са мном: с тим пожури:
Торњај се с шибом својом; одлази.
(96) Псалм XXИИ, 12: „Оптече ме мноштво телаца; јаки волови Васански опколише ме."
(97) У Риму је тријумф био велика свечаност у част војсковође који је однео одлучну победу над непријатељем.
(98) По старој, Птоломејевој астрономији, веровало се да су звезде уобручене у своје кристалне сфере.
(ТИРЕЈ одлази)
КЛЕОПАТРА
Је ли сад крај?
АНТОНИЈЕ
Помрачио се, авај!
Земаљски Месец наш(99), што већ и само
Прориче пад и крај за Антонија.
(99) То јест — Клеопатра (за разлику од небесног Месеца).
КЛЕОПАТРА
Претрпети се морам док га прође.
АНТОНИЈЕ
Па зар на слугу, који Цезару
Свезује врвце, да намигујеш,
Да се додвориш Цезару?
КЛЕОПАТРА
И баш ме
Не познајете?
АНТОНИЈЕ
Таквом која за ме
Ледено срце има?
КЛЕОПАТРА
Ах! мој мили,
Ако сам таква, нека небо сазда
Из мога срца леденога град,
И затрује му изворе; па прво
Његово зрно нек' на врат мој падне
И како оно ту скончавало,
Тако и живот топио се мој!
Друго нек' згроми мог Цезариона,
И тако редом, једнога по једног,
Док сваки спомен моје утробе,
И сви Мисирци моји храбри с њима,
Не буду, након потопа од ове
Олује градобитне, остали
На тлу да леже непокопани,
Докле их муве и комарци нилски
К'о плен. свој не погребу.
АНТОНИЈЕ
Сада ми је
Срце на месту. Александрију је
Цезар за табор изабрао свој,
Па смерам тамо против суђаја
Његових да се оборим. На копну
Наше се снаге држале ванредно,
А спојила се поново и наше
Бродовље разбијено, те крстари,
И својим видом, поморским у свему,
Улива страх. Ал' где си, срце моје,
Ти боравило? Чу ли, госпођо?
Ако се вратим с поља бојнога
Још једном ја да ижљубим те усне,
Појавићу се крвав; пожњећемо
Мој мач и ја у повесници место:
Тако се уздам бар.
КЛЕОПАТРА
Сад опет свог
Срчаиног господара гледам ја.
АНТОНИЈЕ
Наумио сам да утростручим
Снагу мишића, срца, даха свог,
Па да се тучем зверски; јер кад моји
Часови беху повољни и срећни,
У мене су животе своје људи
И неком шалом откупљивали;
Ал' зубе ћу да стиснем сад и сваког
У помрчину да суновратим
Ко се преда мном испречи. Хајдемо;
Дај да још једну проведемо ноћ
У обесности; зовите ми све
Заповеднике моје суморне;
Још једном купе наше напуните;
И нек' нам буде брига последња
Што поноћ откуцава.
КЛЕОПАТРА
Данас је
Рођендан мој; помишљала сам била
Да га проведем оскудно и
Скромно; Ал' како видиим да је мој господар
Постао сада опет Антоније,
Хоћу и ја да будем Клеопатра.
АНТОНИЈЕ
Обрукати се нећемо.
КЛЕОПАТРА
Мом господару врсне његове
Заповеднике зов'те све.
АНТОНИЈЕ
Позов'те;
Упутићу им реч; а ноћас ћу
Нагнати вино да кроз ожиљке
Њихове промоли се. Хајдемо,
Краљице моја; сока неког ипак
У томе има. Кад се будем тук'о
Следећег пута. навешћу и саму
Смрт да ме воли, јер ћу се с косиром
Њезиним кужним да утркујем.
(Одлазе СВИ сем ЕНОБАРБА)
ЕНОБАРБ
Сад он и муњу да надсија кани.
Помаман бити, значи страхом бити
Ослобођен од страха, а у таквом
Расположењу и голубица ће
Кљуцнути копца; но, примећујем
Да вазда нашем војсковођи срце
Нарасте кад се ум у њега смањи..
Ал' где је разбор срчаности плен,
Срчаност ту наједа онај мач
Којим се бије бој. Потражићу
Некакав начин да га оставим.
(Оде)

ЧЕТВРТИ ЧИН

СЦЕНА ПРВА

Пред Александријом, Цезаров табор

(Улазе ЦЕЗАР, читајући неко писмо; АГРИПА, МЕЦЕНА и ДРУГИ)

ЦЕЗАР
Балавцем он ме зове, и толико
Псује ме он и грди, к'о да има
Снаге у њега да ме батином
Најун из Мисира; прутовима
Ишибао је мога гласника;
А мене чика да се тучем с њим,
Ја лично: Цезар против Антонија.
Поруч'те старом распуснику том
Да имам пуно других начина(100)
Да се са својим растанем животом;
А дотле могу изазивању
Његовом само да се смејем.
(100) С. Ли указује да Плутарх у грчком оригиналу јасно каже да Антоније има много других начина да умре, док Амиојов
француски превод, као и енглески Нортов, остављају ову реченицу двосмисленом, тако да се не зна да ли се ово односи на
Цезара или на Антонија. Код Норта та реченица гласи: „Антоније поново посла позив Цезару да се бори с њим у двобоју; а
Цезар му одговори да он има много других начина да умре."
МЕЦЕНА
Цезар
И сам, зацело, домишља се томе,
Да када неко тако велики
Узме да бесни, да је тај већ догнан
До самог руба пропасти. Ви предах
Не дајте њему, него сад растројство
Његово ово искористите:
Бес никад није добар чувар свој.
ЦЕЗАР
Поруч'те нашим заповедницима
Да ћемо сутра последњи од многих
11/25/2016 Виљем Шекспир ­ Антоније и Клеопатра ­ :: Фору
Бојева својих водити; у нашим
Редовима се налазе и такви
Који су још доскора служили
Под Антонијем, те их зато има
Довољно да га ухвате. Настојте
Да то и буде; војсци предовољство
Нека се да; за тол'ко залиха
Има у нас, а ово расипање
Заслужили су. Јадни Антоније!(101)

СЦЕНА ДРУГА

Одаја у палати

(Улазе АНТОНИЈЕ, КЛЕОПАТРА, ЕНОБАРБ, КАРМИЈАН, ИРА, АЛЕКСАС и ДРУГИ)

АНТОНИЈЕ
И неће, дакле, мегдан са мном он
Да дели, Домиције?
ЕНОБАРБ
Неће.
АНТОНИЈЕ
Али
Због чега неће?
ЕНОБАРБ
Па он рачуна, пошто има среће
Двадесет пута више, да би то
Двадесет против једног било.
АНТОНИЈЕ
Сутра
На мору и на копну, војниче,
Бој ћу да бијем; ил' ћу живети,
Или ће моја част на издисају
У крви огрезнути(102), те ће то
Оживети је. Јеси 1' оран да се
Ваљано тучеш?
(101) Овај узвик израз је презира, а не самилости.
(102) Уредник Арден‐издања наводи примере сувремене праксе купања у крви, да би се излечила лепра или постигло
подмлађивање.
ЕНОБАРБ
Када распалим
Све ћу да вичем: „Игра се за све!"
АНТОНИЈЕ
Добро речено; хајдмо. Послугу
Моју позови; нек' се обед наш
Пресипа ноћас.
(Улазе ТРИ или ЧЕТИРИ СЛУГЕ)
Дај ми своју руку,
Био си честит врло, а и ти;
И ли; и ти; и ти: ваљано сте ме
Служили сви, а краљеви су били
Другари ваши.
КЛЕОПАТРА (тихо, ЕНОБАРБУ)
Шта то значи?
ЕНОБАРБ (тихо, КЛЕОПАТРИ):
То је
Једна од оних опсенарија,
Које, по себи чудесне, из духа
Испљусне туга.
АНТОНИЈЕ
А и ти си честит.
Камо да могу да се у толико
Префворим људи. па вас онда све
У Антонију једном сјединим.
Те да вас могнем служити ваљано
Онако како чинили сте ви.
СИ.УГЕ
Да не да бог!
АНТОНИЈЕ
Па добро, добри момци,
Подворите ме ноћас, пехаре ми
Не закидајте. нq ми угађајте
Не мање него онда кад је било
Све моје царство ваш у томе друг
И заповести моје слушало.
КЛЕОПАТРА (тихо, ЕНОБАРБУ)
Шта он то хоће тим?
ЕНОБАРР (тихо, КЛЕОПАТРИ)
Да следбенике
Расплаче своје.
АНТОНИЈЕ
Ноћас ме подвор'те;
Дужности вашој тим је, можда, крај:
Нећелц можда видети ме више;
Ил' ћеле сенку унакарађену
Видети, ако будете ме вид'ли:
Колико сутра служићете, можда,
Другога господара. Ја у вас
Упирем поглед као онај што се
Опрашиа с киме. Не отпуштам вас,
Честити моји пријатељи; него,
Као господар привенчан уз вашу
Ваљану службу, с вама сам до смрти.
Два сата само ноћас ме подвор'те,
Не тражим више, па вам богови
Платили ово!
ЕНОБАРБ
Шта сте наумни,
Мој господару када их овако
Раслужујете? Гле'те, они плачу;
А ево лук и мени, магарцу,
Ударио је у очи: срамота,
Немојте жене правити од нас.
АНТОНИЈЕ
Их, их! 'Ма, нек' ме вештица однесе,
Ако сам хтео то! Изникла милост
Тамо где ове капи прокапљу!
Речима мојим, мили пријатељи,
Смисао одвећ суморан сте дали,
Јер ја сам хтео да вас утешим
Говором својим; желим буктињама
Да сагорите ову ноћ. Нек' знате
Да се ја добру, мили моји, надам
Од сутрашњице; па ћу онамо
Да вас поведем где ћу, ја се уздам,
Победоносни живот пре да нађем,
Но смрт и славу. Дед', на обед хајд'мо
А бриге утопимо.
(Одлазе)

СЦЕНА ТРЕЋА

На истом месту. Пред палатом

(Долазе ДВА ВОЈНИКА на своја стражарска места)

ПРВИ ВОЈНИК
Па, брате, лаку ноћ; тај дан је сутра.
ДРУГИ ВОЈНИК
И он ће пут овакав ил' онакав
Одредити нам. Збогом. Нисте 1' чули
У вези с друмовима чудно нешто?
ПРВИ ВОЈНИК Баш ништа. Шта то има?
ДРУГИ ВОЈНИК
То су, изгледа, само пусте приче.
Лаку вам ноћ сад.
ПРВИ ВОЈНИК
Па, господине.
Лаку вам ноћ.
(Улазе друга ДВА ВОЈНИКА)
ДРУГИ ВОЈНИК
Војници, будите на стражи предострожни.
ТРЕЋИ ВОЈНИК
И ви. Лаку ноћ, лаку ноћ
(Прва двојица заузму своја места)
ЧЕТВРТИ ВОЈНИК
А овде ми. Укол'ко срећа сутра
Буде на страни нашег бродовља,
Пешадија ће наша да одоли,
У то се уздам тврдо.
ТРЕЋИ ВОЈНИК
То је војска
И храбра, а и добро зна шта хоће.
(Испод позорнице се чују звуци обое)
ЧЕТВРТИ ВОЈНИК
Тише! шта бруји то?
ПРВИ ВОЈНИК
О, чујте, чујте!
ДРУГИ ВОЈНИК
Слушајте!
ПРВИ ВОЈНИК
Бруји музика кроз ваздух.(103)
ТРЕЋИ ВОЈНИК
Под земљом бруји.
ЧЕТВРТИ ВОЈНИК
То је добар знак,
Зар није?
ТРЕЋИ ВОЈНИК
Није.
ПРВИ ВОЈНИК
Тише, кад вам кажем!
Шта треба то да значи?
ДРУГИ ВОЈНИК
То Херкул бог(104), љубимац Антонијев,
Напушта њега сада.
ПРВИ ВОЈНИК
Кренимо;
Да погледамо да ли чују то
И друге страже.
(Прилазе другом стражарскорн месту)
ДРУГИ ВОЈНИК
Здраво, другови!
(103) ,,Те исте ноћи, мало пре поноћи, кад је град био миран, пун страха и туге, и људи размишљали какав ли ће бити исход
овог рата, веле да се одједном чула нека чудесна умилна свирка разних врста музичких инструмената, уз поклиее мноштва
народа, као кад људи играју и певају онако као што чине приликом Бахових пирова, по угледу на сатире. И изгледало је да
ова свирка иде градом, па онда ка вратницама што воде непријатељу." (Норт.)
(104) Антоније је сматрао Херкула својим претком.
ВОЈНИЦИ
Како сте? — Здраво! — чујете ли ово?
ПРВИ ВОЈНИК
Па да; зар није чудно?
ТРЕЋИ ВОЈНИК
Чујете ли?
Чујете л', браћо?
ПРВИ ВОЈНИК
Хајдмо за тим звукоин
До самог руба положаја нашег;
Да погледамо куд ће то да скрене.
ВОЈНИЦИ (углас)
Што не! ‐ Баш чудно.
(Одлазе)

СЦЕНА ЧЕТВРТА

На истом месту. Одаја у палати

(Улазе АНТОНИЈЕ и КЛЕОПАТРА; КАРМИЈАН и ДРУГИ из ПРАТЊЕ)

АНТОНИЈЕ
Еросе! оклоп дај ми, Еросе!
КЛЕОПАТРА
Спавајте мало.
АНТОНиЈЕ Не, пиленце моје.
Еросе, амо; оклоп, Еросе!
(Улази ЕРОС с оклопом)
Дед', добри момче, стави ми на плећа
Железо моје: ако ли нам срећа
Не буде данас склона, то је зато
Што смо јој ишли уз нос. Деде.
КЛЕОПАТРА
Не,
Хоћу и ја да помогнем. А чему
Служи му ово?
АНТОНИЈЕ
Ама, пусти, пусти,
Ти моје срце наоружаваш;
Погрешно, наопако; ово, ово.
КЛЕОПАТРА
Ма чекни, ну! да пружим помоћ хоћу:
То мора да је тако.
АНТОНИЈЕ
Лепо, лепо;
Сад ће нам срећа ићи наруку.
Је 1' видиш, добро момче? Хајд,' па баци
И ти на себе оклоп.
ЕРОС
Господару,
Очас ћу ја то.
КЛЕОПАТРА
Па зар није ово
Скопчано добро?
АНТОНИЈЕ
Дивно, изванредно:
Ко то откопча пре но мени буде
У вољи да га ради починка
Ја сам распетљам, тај ће буру чути.
Ти нешто ту шепртљаш, Еросе;
Краљица моја спретнија је ту
Неголи ти; пожуриј О, да можеш
Да видиш данас како војујем,
Љубави моја, и да се разумеш
У томе послу краљевскоме, ти би
Видела тада шта на томе послу
Посленик значи.
(Улази јеђан наоружани ВОЈНИК)
Добро дошао,
И добар дан; изгледаш као човек
Којем је присна дужност ратничка:
Кад нам је неки посао по срцу,
Ми устајемо рано и на њега
С уживањем идемо.
ВОЈНИК
Тисуће су,
Ма кол'ко да је рано, господару,
Панцире своје на се приковале
И чекају вас покрај капије.
(Клицање. Трубе) (Улазе ЗАПОВЕДНИЦИ и ВОЈНИЦИ)
ЗАПОВЕДНИК
Дан диван. Добро јутро, генерале.
СВИ
Добро вам јутро, генерале.
АНТОНИЈЕ
Дан се
Сав расцветао, момци. Ово јутро,
К'о дух младића који намерава
Да буде славан, почиње на време.
Да, тако, тако; хајде, дај ми то:
Овако; добро рече. Здрава буди.
Госпођо, ма шта са мном да се збуде;
Војнички, ево, пољубац ти дајем.
(Пољуби је)
За покуду би и за заслужено
Постиђан укор било када бих се
Мајао око додворавања
Свакодневнога; остављам те сад
К'о челик‐човек. За мном устопице
К'о је за битку оран; ја ћу га
У њу да водим.
Збогом остајте.
(Одлазе АНТОНИЈЕ, ЕРОС, ЗАПОВЕДНИЦИ и ВОЈНИЦИ)
КАРМИЈАН
У одају се, ако је по вољи,
Повуците своју.
КЛЕОПАТРА
Води ме.
К'о прави
Витез је он отиш'о. Камо да је
Могућно да се тај големи рат
Оконча борбом прса у прса
Измеду Цезара и њега!
Тад би Антоније — ал' сада... — Лепо, хајд'мо.
(Одлазе)

СЦЕНА ПЕТА

Александрија. Антонијев табор (Трубе. Улазе АНТОНИЈЕ и ЕРОС. У сусрет им долази ВОЈНИК)

ВОЈНИК
Нека би дали богови да буде
За Антонија срећан овај дан!
АНТОНИЈЕ
О, камо да однесте оно онда
Превагу ти и твоји ожиљци,
Те да сам бој на копну водио!
ВОЈНИК
И сад би, да си то урадио,
У стопу ишли за тобом до краја
Краљеви они што се одметнуше
И онај војник што те напусти
Овога јутра.
АНТОНИЈЕ
Ко то јутрос оде?
ВОЈНИК
Ко? Један што се никада од тебе
Одвај'о није; зови Енобарба,
И он те неће чути; или ће ти
Из Цезарова табора да викне:
„Мене не број у своје."
АНТОНИЈЕ
Шта то кажеш?
ВОЈНИК
Са Цезаром, је, господару, он.
ЕРОС
Он, господару, своје сандуке
И своје благо није понео.
АНТОНИЈЕ
Отишао је?
ВОЈНИК
Посве сигурно.
АНТОНИЈЕ
Еросе, пођи и за њим пошаљ;
Његово благо; дела; и ни мрве
Да задржао ниси, налажем ти.
Напиши — па ми дај да потпишем —
Како му збогом шаљем срдачно
И поздрављам га; реци му да желим
Да му се никад више не пружи
Разлог да свога господара мења.
О! гоне честит свет у непоштење
Удеси моји. Жури. Енобарб!
(Оду)

СЦЕНА ШЕСТА

Пред Александријом. Цезаров табор

(Фанфаре. Улази ЦЕЗАР с АГРИПОМ, ЕНОБАРБОМ и ДРУГИМА)

ЦЕЗАР Крени, Агрипа, и заметни битку:
Воља је наша да се Антоније
Ухвати жив; да тако објавиш.
АГРИПА
Цезаре, хоћу.
(Оде)
ЦЕЗАР
Ближи се време свеопштега мира:
Покаже ли се срећним овај дан,
У сва три кута света(105) слободно ће
Маслина да се гаји.
(Улази ГЛАСНИК)
ГЛАСНИК
Дошао је
Антоније на поље бојно.
(105) Три тада позната континента: Европа, Азија и Африка.
ЦЕЗАР
Иди
Па дај Агрипи налог да у прве
Убојне врсте пребеглице стави
Те да се чини Антонију како
На самом себи бес искаљује.
(Одлази ЦЕЗАР са својом ПРАТЊОМ)
ЕНОБАРБ
Одметнуо се и отпадио
Алексас; он је у Јудеју пош'о
Антонијевим послом, па је тамо
Навео великога Ирода
Да се на страну Цезарову стави,
А одметне од свога господара,
Од Антонија; овај његов труд
Платио му је Цезар вешалима.
Канидије и други отпадници
Имају службу, али поверења
Честитог не уживају. Поступих
Опако ја, и себе сама кривим
Због тога тако крваво' да никад
Радости 'вдше окусдти нећу.
(Улази ЈЕДАН ЦЕЗАРОВ ВОЈНИК)
ВОЈНИК
Антоније је благо твоје све
Послао, Енобарбе, за тобом,
А поврх свег и своје уздарје:
На моју стражу гласник је наиш'о;
И ено сад пред твојим шатором
Мазге он своје истоварује.
ЕНОБАРБ
Дајем то теби.
ВОЈНИК
Шале, Енобарбе,
Оканите се.
Истину кажем: најбоље ће бити
Да изведете из редова наших
И заститите доносиоца;
Спровео бих га сам да нисам позван
Да вршим своју дужност. Јупитер је
Ваш император вазда.
(Одлази)
ЕНОБАРБ
На тој сам земљи хуља само ја;
И више него ико осећам
Да збиља јесам то. О, Антоније!
О, рудниче милоште, како би
Платио тд ваљану службу моју,
Када овако златом крунишеш
Подлаштво моје! Надима се све
Срце у мени: ако га не скрха
Помис'о каква нагла, онда ће
Наглије неко средство да претече
И помисао; али мисао ће
То да уради, осећам. Да ја
Борим се против тебе! Не, већ неки
Јарак ћу да потражим, да ту умрем;
Укои'ко већма прљав, утолико
Прикладан већма биће последњим
Сатима мог живота.
(Оде)

СЦЕНА СЕДМА

Бојиште између два табора

(Узбуна и трубе. Улазе АГРИПА и ДРУГИ)

АГРИПА
Повуцимо се, истурили смо се
Напред и одвећ. Цезар се и сам
Латио посла, а на отпор смо
Наишли каквом надали се нисмо.
(Одлазе) (Узбуна. Улази АНТОНИЈЕ и СКАР, рањен)
СКАР
Ово, мој храбри императоре,
Доиста значи тући се! И да смо
Од прве тако започели били,
Ми бисмо дома завијених глава
Отправили их.
АНТОНИЈЕ
Много крвариш.
СКАР
Овде је рана слична слову Т
Била у мене; сад пак слову Н
Слична је она.
АНТОНИЈЕ
Повлаче се они.
СКАР
Њих ћемо ми у рог да сабијемо:
Има у мени места још за целих
Шест бразготина.
(Улазл ЕРОС)
ЕРОС
Потучени су, господару, они;
И може да се узме као лепа
Победа наше преимућство.
СКАР
Дајте
Да плећа њима изровашимо'
И да их, к'о кад хваташ зечеве,
Поткупимо одостраг: ништа слађе
Но по бегунцу да опаучиш.
АНТОНИЈЕ
Наградићу те једном за ту твоју
Живахну бодрост, а десетоструко
За твоју храброст.
Хајде за мном.
СКАР
Ја ћу
Да ћопам и нарамљујем за вама. (Одлазе)

СЦЕНА ОСМА

Под зидинама Александрије

(Узбуна. Улази АНТОНИЈЕ, у маршу; СКАР и ВОЈСКА)

АНТОНИЈЕ
У логор смо га његов сагнали;
Нека отрчи ко до краљице
И дојави јој наше подвиге.
Сутра, још пре но сунце спази нас,
Онима ћемо крв да пустимо
Који нам данас умакоше. Хвала
Нека је свима вама; јер вам беху
Јуначке руке, а у боју сте
Тукли се не к'о неко који ствар
Нечију брани, већ к'о неко који
Заступа ствар сопствену; сви сте ви
Показали се као Хектори.
У град потеците па своје жене
И пријатеље своје изгрлите
И подвиге дм своје причајте,
Док они буду радосницама
Сузама прали усирену крв
Са ваших рана и док пољупцима
Целили буду ожиљке те часне. (СКАРУ)
Руку ми своју дај:
(Улази КЛЕОПАТРА С ПРАТЊОМ)
Големој тој
Чаробници ћу твоје подвиге
Да препоручим, па нек' њезина
Захвалност теби благослов донесе.
О, ти, пун дане света овога,
Мишицом окуј врат мој оклопљени,
Па скочи таква каква си, с оделом
И другим свим, кроз штит тај опробани
До срца мог, па нек' те откуцаји
Његови носе, и на њима ти
Љушкај се, ликујући.
КЛЕОПАТРА
Господару
Над свима господарима! О, ти,
Бескрајна неустрашивости! Зар се
Неуловљен и с осмехом из светске
Големе клопке враћаш?
АНТОНИЈЕ
Мој славују,
У постеље смо отерали њих.
Та, цуро! ма колико да се седе
У нас помало мешају са тамним
Власима млађим нашим, ипак живце
Мозак нам крми и потхрањује,
Те смо ти кадри да с млађаријоим
Вућемо клипка. Гледај тога ту;
Принеси своју милостиву руку
До његових усана. Пољубац
Стави на њу, мој ратниче. Он тако
Тук'о се данас к'о да је у њега
Ушао неки бог што људство мрзи,
Па га у овој пцдоби разар'о.
КЛЕОПАТРА
Поклонићу ти, пријатељу, оклоп
Од злата сав; својина једног краља
Био је он.
АНТОНИЈЕ
Заслужио је њега,
Па макар био од руибина сав,
К'о Фебусове свете двоколице.(106)
Руку ми дај: кроз Александрију
Да прођемо у маршу веселом;
Да пронесемо наше стегове,
Изровашене к'о што су и људи
Којима припадају; да голема
Палата наша може војску сву
Ову да прими, скупа бисмо сви
Обедовали и напијали
Здравице коби дана сутрашњега,
Који нам краљевске опасности
Ставља у изглед. Здрузгајте, трубачи,
Слух града треском звука бакарнога,
А чангрљање наших добоша
С тим помешајте, те да и небеса
И земља сва у исто време својом
Шибају јеком, поздрав грмећи Нашему долажењу.
(Одлазе)
(101) Алузија на Фебове двоколице потиче вероватно из Овидијевих „Метаморфоза", ИИ, 107—110.

СЦЕНА ДЕВЕТА

Цезаров логор

(Стражари на својим стражарским местима)

ПРВИ ВОЈНИК
Не будемо ли током овог сата
Добили смену, мораћемо натраг
На зборно наше место' стражарско;
Месец се сја, а веле да ћемо
Зором у два да заметнемо бој.
ДРУГИ ВОЈНИК
Јучерашњи је био дан за нас
Да гори бити не може.
(Улази ЕНОБАРБ)
ЕНОБАРБ
О, ноћи,
Буди ми сведок —
ТРЕЋИ ВОЈНИК
Ко је овај човек?
ДРУГИ ВОЈНИК
Ћути и слушај.
ЕНОБАРБ
О, посвеђочи,
Благословени месече, кад буду
У летопису издајници били
Са рнржњом спомињани, да се јадни
Кајао Енобарб пред твојим ликом.
ПРВИ ВОЈНИК
Гле, Енобарб!
ТРЕЋИ ВОЈНИК
Умукни! Чујмо даље.
ЕНОБАРБ
О, ти,
Врховни краљу туге истинске,
Сацеди ноћне магле отровне
На моју главу, те да живот свој,
Који од моје одметну се воље,
Скинцм са врата; ово срце моје,
Које је жалост већ сасушила,
О суровост већ тресни и о кремен
Преступа мога, те да се у прах
Распрши оно, па да буде крај
Мислима гнусним свим! О, Антоније!
Ти душо много више племенита
Но што је издајништво моје срамно.
Ти ми у своје име бар опрости;
А нека ме свет у летопис унесе
К'о издајицу којем премца нема
И к'о бегунца. Антоније! О!
О, Антоније! (Умире)
ДРУГИ ВОЈНИК
Да га ословимо!
ПРВИ ВОЈНИК
Да саслушамо њега, јер се, можда,
Цезара тиче то што каже.
ТРЕЋИ ВОЈНИК
Хајде!
Али он спава.
ПРВИ ВОЈНИК
Пре ће бити да је
Онесвеснуо; јер пред сан се никад
Онако гадна молитва не чита.
ДРУГИ ВОЈНИК
Приступимо му тад.
ТРЕЋИ ВОЈНИК
Пробудите се,
Пробудите се, проговорите.
ДРУГИ ВОЈНИК
Да ли нас чујете, господине?
ПРВИ ВОЈНИК
Рука је смрти њега дочепала. (У даљини ударање добоша)
Слушајте, добош иза сна спаваче
Позива пригушено. Да на зборно
Стражарско место њега однесемо:
Он није макар ко; а наш је сат
Већ истекао.
ТРЕЋИ ВОЈНИК
Па да пођемо;
Повратиће се можда он.
(Одлазе и односе леш)

СЦЕНА ДЕСЕТА

Између два табора (Улазе АНТОНИЈЕ и СКАР, са ВОЈСКОМ у маршу)

АНТОНИЈЕ
На мору данас врше припреме;
На копну им по ћуди нисмо.
СКАР
Врше
И тамо и овамо.
АНТОНИЈЕ
Камо среће
Да се у ватри или ваздуху
Хоце да туку; ми бисмо и тамо
Тукли се с њима. Али, ево шта је;
Пешадија ће наша остати
Са нама на брежуљцима крај града;
Налог за море дат је, бродовље
Из луке је изишло, а оданде
Најбоље ћемо његов распоред
Да умотримо и да посматрамо
Његове подухвате.(Одлазе)

СЦЕНА ЈЕДАНАЕСТА

Други део истога поља

(Улазе ЦЕЗАР и његова ВОЈСКА, у маршу)

ЦЕЗАР
Вољни смо да на копну, уколико
Не нападну нас, мирни останемо;
А то ће тако, држим, и да буде;
Јер су му снаге најбоље отишле
За посаду на бродовљу. Те тако,
У дољу хајд'мо, па се држимо
Што боље свога преимућства.
(Оду)

СЦЕНА ДВАНАЕСТА

Брегови близу Александрије
(Долазе АНТОНИЈЕ и СКАР)
АНТОНИЈЕ
Досад се нису сврстали. Оданде,
Са места где се диже онај бор,
Моћи ћу све да умоитрим, и одмах
Дојавићу ти какав ток и развој
Узеће ствари по свој прилици. (Одлази)
СКАР
Саградиле су гнезда ластавице
На галијама Клеопатриним(107);
Гатари веле како не знају,
Како не могу рећи; мрште чела
И срчаности немају да кажу
Оно што знају. Антоније је
И потиштен и храбар; наједена
Његова коб на махове му наду
Ил' страх улива; наду улива
Оним што има он, а зебњу оним
Чега је лишен.
(У даљини бука као од морске битке)
(Враћа се АНТОНИЈЕ)
(107) „Клеопатрин адмиралски брођ звао се .Антонијах', и на њему се показао један чудесан и кобан предзнак. Ласте су
савиле гнезда под задњим делом њеног брода, а онда су долетеле друге које су изгониле оне прве и разориле њихова
гнезда." (Норт.)
АНТОНИЈЕ
Све је изгубљено.
Издала ме је подла Мисирка;
Непријатељу моме предало се
Бродовље моје, капе тамо, ено,
Бацају, пију заједно у здравље,
К'о пријателии растављени давно.
Жуттокљунцу си овом продала ме,
Трострука дрољо(108), и сад само с тобом
Војује срце моје. Налог дај
Свима да беже; јер кад одмазду
Узмем од оне што ме омађија,
Моје че бити завршено. Налог
Дај свима нека беже; одлази.
О Сунце! Нећу твоје рађање
(Оде СКАР)
Гледати више; растају се овде
Антоније и срећа; овде баш
Стискају они једно другом руке.
И све је зар на ово изишло?
Срца што као препеличари
Увијала се око мојиих стопа
И којима сам давао што желе,
Топе се сад и својим медом шкропе
Цезара, чији цвет се расцветава;
А сљуштена је кора овом бору,
Који је све њих надвишавао.
Издали су ме. О, та лажљивица!
Опака та мисирска чаробница
На чији миг сам хрлио у бој,
И чији миг ме дома враћао,
Чија су недра круна мени била
И главна моја мета, она ме је,
Коцкарски, као права Јеђупка,
До дна губитка преваром довела.
Еросе, хеј ти, Еросе!
(108) Антоније је већ и раније (ИИИ, 13) оптужио Клеопатру као наложницу Јулија Цезара, Кнеја Помпеја и своју.
(Улази КЛЕОПАТРА)
О, ти
Гатаро, да се губиш!
КЛЕОФАТРА
Зашто се
Господар мој разјарио овако
На своју драгу?
АНТОНИЈЕ
Чисти се док нисам
По заслузи ти платио, и тријумф:
Цезаров обрукао. Нека те се
Дочепа он и нек' те изложи
Пред руљом разгаламљених простака,
У поворци се нађи иза кола
Победоносних његових, на ругло
Свег пола твога, нека те за марјаш
Плебејској рити последњега реда
Показује к'о какво чудовиште
Да грђег нема, и нек' Октавија,
Тај створ трпељив, лице твоје оштрим
Ноктима својим, приуготовљеним,
Избразда све!
(КЛЕОПАТРА оде)
Што оде, то је добро,
Ако је добро живети; ал' боље
Било би да си бесу мом подлегла,
Јер једна смрт би могла умирање
Многих да спречи. Амо, Еросе!
Кошуљу имам Несову на себи.
О, научи ме, претче мој, Алкиде,
Јарости својој; припомози ми
Да као ти завитлам Лихаса
На Месечеве рогове(109); и дај
Да ручердама тим што најтежом
Мочугом витлале су придавим
Оно што чини најваљанији
Саставни део мене самога.
Има да умре ова вештица;
Она је томе римском балавцу
Продала мене; та је завера
Сломила мени врат; за ово она
Има да плати главом. Еросе!
(Одлази)
(109) Херкул или Алкид, од кога Антоније води порекло, умро је од мука које је проузроковала отровна кошуља коју је
кентаур Нес дао његовој жени за њ. У смртним мукама, Херкул је убио свога пажа Лихаса, који му је донео ту кошуљу,
хитнувши га у ваздух.

СЦЕНА ТРИНАЕСТА

Александрија. Одаја у палати

(Улазе КЛЕОПАТРА, КАРМИЈАН, ИРА и МАРДИЈАН)

КЛЕОПАТРА
Помозите ми, дворкиње! О, он је
Ван себе већма него Теламон(110)
Због свога штита; тако запенушен
Није ни онај нераст тесалијски(111)
Никада био.
КАРМИЈАН
Пођите до свога
Маузолеја (112). Тамосе затвор'те,
А јавите му да сте умрли.
Толико бола не изазива
Ни кад се душа растаје са телом
Колико боли кад се с величином
Растаје неко.
КЛЕОПАТРА
У маузолеј!
Отиди, Мардијане, па му реци
Да сам се сама убила, и да је
Последња реч ми била „Антоније";
Све му то с тугом реци, молим те.
Потеци, Мардијане, па ми брже
Дојави каико примио је вест
О мојој смрти. У маузолеј!
(Одлазе)
(110) Ајакс, син Теламонов, један од грчких јунака у тројанском рату, такмичио се за оружје мртвога Ахила; али кад је
награду добио Одисеј, Ајакс је полудео и убијао је овце држећи их за непријатеља. — Уп. Овидије, „Метаморфозе", XИИИ.
(111) Зато што Енеј, краљ Калидона у Етолији, није хтео да принесе жртву Артемиди, она је послала страшног дивљег вепра да
пустоши поља. Вепра је најзад убио Мелеагер, Енејев син. — уп. Овидије, „Метаморфозе", ВИИИ, 278—297.
(112) Плутарх каже да је Клеопатра подигла величанствене гробнице и споменике, у близини Изидиног храма. ,,И онда, бојећи
се његовог (Антонијевог) беса, она побеже у гробницу, и ту се закључа." (Норт.)

СЦЕНА ЧЕТРНАЕСТА

На истом месту. Друга одаја

(Улазе АНТОНИЈЕ и ЕРОС)

АНТОНИЈЕ
Еросе, још ме видиш, је ли?
ЕРОС
Да,
Мој племенити господару.
АНТОНИЈЕ
Каткад
Видимо облак змају подобан;
Дим сличан лаву или медведу,
Кулама градским, стени наднесеној,
Планини преседластој, или каквом
Плавкастом рту, свем у дрвећу,
Које пут земље маше те нам вид
Изгледом вара; таква приличја
Видео ти си; мрклих вечери
Велелепни су ови призори.
ЕРОС
Да, господару.
АНТОНИЈЕ
Што је сада коњ,
То, за колико мисао да блесне,
Прамичак од облачка замрља
И потре, па се не разазнаје
Као у води вода.
ЕРОС
Тако бива,
Мој господаиру.
АНТОНИЈЕ
Сад је, Еросе,
Мој добри момче, војсковођа твој
И сам овакво обличје: ја, ево,
Антоније сам, а не могу, момче,
Видљиви вид тај да задржим свој.
Ратове те сам водио за Мисдр;
А краљица, — за чије срце ја
Веровах да је моје, пошто њој
Своје сам дао, своје, које себи
Привлачило је док је било моје,
Милион других, сада изгубљених —
Она је карте подешавала
Са Цезаровим, па је славу моју
Преварном овом игром, Еросе,
Продала моме душманину који
Ликује сада.
Не плача, немог, Еросе мој добри;
Остављено је нама да са собом
Обрачунамо сами.
(Улази МАРДИЈАН)
О! та твоја Госпођа подла!
Мач је мој од мене
Украла она.
МАРДИЈАН
Није, Антоније;
Волела те је моја госпођа,
И своју судбу није нимало
Одвајала од твоје.
АНТОНИЈЕ
Напоље,
Евнуше дрски; ћути! Мене је
Издала она, и за ово има
Да плати смрћу.
МАРДИЈАН
Смрћу човек може
Да плати само једном, а тај дуг
Исплатила је она. Оно што си
Смерао ти да свршиш, свршено је
Наруку теби. Последња је реч
Њезина била: „Антоније мој!
Надасве врли Антоније мој!"
Ту насред среде речцу „Антоније"
Њен раздирући јецај преполови,
Те половина ње у срцу њеном,
А пола ње на уснама јој оста.
И она тако умре, и у себе
Сахрани име твоје.
АНТОНИЈЕ
Мртва, дакле?
МАРДИЈАН
Мртва.
АНТОНИЈЕ
Са мене скидај, Еросе,
Опрему ратну; што је дуги дан
Налагао нам, то је свршено,
И сад нам ваља спавати. Што читав
(МАРДИЈАНУ)
Одавде идеш, то ти је за труд
Богата плата; иди. Скидај, скидај;
(МАРДИЈАН оде)
Не би ми срцу заштиту од тог
Ударца мог'о ни седмокожни
Ајантов штит да да. Па, попуцајте,
Слабине моје! Срце, буди једном
Јаче од свога обруча земаљског,
Слабашну своју кутију разнеси!
Еросе, брже, брже! Доста је
И мога ратовања; даље с тобом,
Комаде изанђало; ношено си
Са чашћу ти. — Удаљи се за трен.
(ЕРОС оде)
О, сустићи ћу тебе, Клеопатра,
И сузама ћу својим опроштење
Измолити за себе. Тако то
Мора да буде, јер је сада свако
Трајање само мучење; и пошто
Угасила се буктиња, ти лези
И не тумарај више; сваки труд
Сад само оно упропашћује
Што испослује; права снага ту
Напором себе спутава штавише;
Удари стога печат, па је крај
И конац свему. Еросе! — За тобом,
Краљице, ево мене. — Еросе! —
Чекај на мене: тамо где на цвећу
Одмарају се душе, ми ћемо
С руком у руци, весели и добри,
Нагнати да са чуђењем у нас
Духови пиље; посве ће без пратње
Дидона и њен Енеј(113) остати
И биће наше све што пребива
У просторима оним. — Еросе!
Еросе! хеј!
(Враћа се ЕРОС)
(113) Прича о љубави Енеја и краљице Дидоне и о томе како ју је Енеј оставио и она се убила предмет је ИВ певања
Вергилијеве „Енејиде".
ЕРОС
Шта жели мој господар?
АНТОНИЈЕ
Ја сам у таквој живео срамоти
Откад је Клеопатра мртва да се
Богови грозе моје нискости.
Ја што сам мачем четвртао свет,
И бродовима својим градове
Успостављао на Нептуновим
Плећима модрим, ја оптужујем
Самога себе да је храбрости
У мене било мање но у жене;
Да нисам био духом племенит
Ни тол'ко кол'ко она која је
Цезару рекла кад је умирала:
„Победила сам саму себе ја."
Заклетву ти си дао, Еиросе,
Да ћеш, укол'ко нужда наложи —
А она то сад налаже зацело —
И уколико видим да ме ужас
И зла судбина немилице гоне,
Да ћеш, кад налог дам ти, убити ме:
Учини то, наступио је час.
Нећеш ти мене тим да обориш,
Него ћеш тиме Цезара да смождиш.
Поврати крв у лице.
ЕРОС
Богови ме
Сачували од тога! Зар да оно
Урадим што ни стреле парћанске
Непријатељске нису успеле,
Већ циљаху узаман?
АНТОНИЈЕ
Еросе,
Би ли ти хтео да, са прозора
Великог Рима гледајући, видиш
Свог господара како, сагињући
Покорно врат свој пролази овако
Скрштених руку, лица опхрвана
Дубоким стидом, докле испред њега
Цезара срећног двоколице вуку,
И оне жигом срамним жигошу
Онога који иде иза њих?
ЕРОС
Да видим не бих хтео то.
АНТОНИЈЕ
Па, хајде:
Јер само раном бићу излечен.
Тргни свој мач ваљани, који си
Носдо изванредно корисно
По: земљу своју.
ЕРОС
О мој господару!
Опростите ми.
АНТОНИЈЕ
Када сам ти ја
Слободу дао, зар се ниси онда
Заклео да ћеш, кад ти наредим,
То да изведеш? Или што ти тражим
Изврши сместа, ил' су нехотична
Случајност биле све досадашње
Услуге твоје.Тргни мач, и хајде.
ЕРОС
Одврати тад свој племенити лик
Из којег сја свег света уважење.
АНТОНИЈЕ (окрене се на другу страну)
Ево ти!
ЕРОС
Извукао сам мач.
АНТОНИЈЕ
Нек' .онда он
Изврши једним махом то због чега
Тргао си га.
ЕРОС
Господару драги,
Мој војсковођо, мој императотре,
Дозволи, пре но крвав удар падне,
Да збогом теби кажем.
АНТОНИЈЕ
Рекао си,
Човече, то; и збогом.
ЕРОС
Велики поглавару, збогом.
Да ли удар
Сада да задам?
АНТОНИЈЕ
Сада, Еросе.
ЕРОС
Ну, онда, ево; тугу ћу због смрти
(Убија се) Антонијеве тако да уштедим.
АНТОНИЈЕ
О, душо трипут племенитија
Но што сам ја! Ваљани Еросе,
Ти си ми наук дао шта да ја
Урадим, а што ниси мог'о ти.
Записано ће битд у предању
Да су ме моја краљица и Ерос
Јунаштвом превазишли; али ја ћу
Младожења да будем смрти својој,
И њои ћу да полетим, к'о да хрлим
Постељи драганиној. Дела, дакле;
Па ево, твој господар, Еросе,
Мре као ђак твој: чинити овако
(Налети на свој мач)
Ти си ми наук дао. Шта је то?
Зар насам мртав? нисам мртав? Хеј!
Стражари! О, докрајчите ме!
(Улазе ДЕРЦЕТАС и СТРАЖА)
ПРВИ СТРАЖАР
Шта је?
Ко виче?
АНТОНИЈЕ
Свој сам пос'о, пријатељи,
Рђаво оправио. О, учин'те
Крај оном што сам започео ја.
ДРУГИ СТРАЖАР
Звезда је пала.
ПРВИ СТРАЖАР
И најавило се
Последње време.
СВИ
Вај и куку нама!
АНТОНИЈЕ
Нек' ме дотуче онај ком сам драг.
ПРВИ СТРАЖАР
Ја не.
ДРУГИ СТРАЗАР
Ни ја.
ТРЕЋИ СТРАЖАР
Нит' икоји од нас.
(СТРАЖА одлази)
ДЕРЦЕТАС
У бекство гоне твоја смрт и коб
Приврженике твоје. Кад бих само
Цезару овај мач показао,
Уз ову вест, прокрчило би то
Мени до срца његовога пут.
(Улази ДИОМЕД)
ДИОМЕД
Да ли је овде Антоније где?
ДЕРЦЕТАС
Ено га, Диомеде, ено га.
ДИОМЕД
А је ли жив? Зар нећеш, човече,
Одговор да ми даш?
(ДЕРЦЕТАС оде)
АНТОНИЈЕ
Јеси ли ти то, Диомеде? Мач свој
Извуци па ми удараца задај
Колико их је довољно за смрт.
ДИОМЕД
Мој господару преузвишени,
Послала ме је теби Клеопатра,
Госпођа моја.
АНТОНИЈЕ
Када је то било?
ДИОМЕД
Сад, господару.
АНТОНИЈЕ
Где је сад?
ДИОМЕД
У своме
Маузолеју, закључана. Њу је
Видовит страх од оног обузео
Што се је ту догодило; јер кад је
Вид'ла да сумњу гајите — а то се
Испоставити неће никада —
Како је измеђ' ње и Цезара
До споразума дошло, и да неће
Ваш гнев да легне, она вам је вест'
Послала да је умрла; но, стрепећ
Од оног након тога чиме је
Уродити то могло, она ме је
Пратила да вам обелоданим
Истину праву; ал' сам, све се бојим,
Прекасно стиг'о.
АНТОНИЈЕ
Прекасно, добри Диомеде; стражу
Зовни ми, ја те молим.
ДИОМЕД
Стража, хеј!
Овамо стража императорова!
Брже, господар зове ваш!
(Улазе ЧЕТВОРИЦА или ПЕТОРИЦА из АНТОНИЈЕВЕ СТРАЖЕ)
АНТОНИЈЕ
Однесате ме, добри пријатељи,
До боравишта Клеопатриног;
Последња то је љубав коју ја
Иштем од вас.
ПРВИ СТРАЖАР
О, куку и довека,
Камо да вама, господару мој,
Дато је било да наџивите
Све следбенике своје одане!
СВИ
Да претешкога дана!
АНТОНИЈЕ
Немојте,
Ваљани моји момци, тугом својом
Да угађате судби суровој;
С добродошлицом дочекајмо оно
Што је на нас наишло да нас казни,
И казнићемо то, кад њега ми
Наизглед к'о од шале подносимо.
Подигните ме; ја сам не једаред
Водио вас; понесите ме сад,
Ваљани пријатељи, и за све
Нек' вам је хвала.
(Одлазе, носећи АНТОНИЈА)

СЦЕНА ПЕТНАЕСТА

На истом месту. У маузолеју

(Улази КЛЕОПАТРА горе, и њене ДВОРКИЊЕ, с КАРМИЈАНОМ и ИРОМ)

КЛЕОПАТРА
О Кармијан, одавде никад ја
Изићи нећу.
КАРМИЈАН
Утешите се,
Госпођо драга.
КЛЕОПАТРА
Нећу да се тешим.
Што нам се случи, ма колико то
Ужасно било или чудовишно,
Дочекаћемо с добродошлицом,
А утеха се гнушамо; тежина
Залости наше, сразмерна са оним
Што је у нама изазвало њу,
Мора да буде равна величином
Ономе што је твори.
(Улази, доле, ДИОМЕД)
Шта је било?
Да ли је мртав?
ДИОМЕД
Лебди смрт над њим,
Ал' мртав није. Поглед баците
На другу страну од маузолеја;
Његови су га телохранитељи
Донели довде.
(ТЕЛОХРАНИТЕЉИ, доле, уносе АНТОНИЈА)
КЛЕОПАТРА
О, сагори, Сунце,
Голему сферу усред које кружиш;
Непостојану звезду света овог
Нек' мрак прогута! Антоније, о!
Антоније, о, Антоније! Ира,
Помози тамо, Кармијан, притеци!
Притец'те пријатељи, тамо доле!
Изнеси.те га амо.
АНТОНИЈЕ
Стишајте се!
Антоније је тријумф однео
Над самим собом; није Цезарова
Поразила га врсност.
КЛЕОПАТРА
Тако би
Морало и да буде то: да само
Антоније надјача Антонија;
Ал' авај, што је тако!
АНТОНИЈЕ
Умирем,
Краљице од Мисира, умирем;
И само тол'ко још на досади
Смрти ћу бити кол'ко тек да тај
Послцдњи јадни ставим пољубац
На усне твоје након толике
Хиљаде пољобаца.
КЛЕОПАТРА
Не смем, драги ‐
Опрости, мили господару —
Не смем, да не бих ухваћена била:
Никад се неће славодобитна
Поворка лудо срећног Цезара
Мноме да краси; докле поседују
Отрови дејства, змије жалаца,
И док у ножа има оштрице,
Безбедна ја сам: никад пасти неће
Та част у део вашој супрузи,
Питомоокој, благоразумној
Октавији, да с устручавањем
Гледа на мене. Али, Антондје,
Доди овамо, дођи — дворкиње,
Помозите ми — морамо те амо
Да изнесемо. Добри пријателии,
Помозите нам.
АНТОНИЈЕ
О! пожурдте,
ИИ' сачекати нећу иначе.
КЛЕОПАТРА
И јесте шала то!(114) Коликоли је
Тежак господар мој! Сва снага нам се
Истрошила тегобом, која баш
И чини ту тежину. О, да мени
Дата је моћ Јуноне велике,
На крилима би моћним својим тебе
Изнео Меркур и посадио те
Крај Јупитера. Али ходи, ходи,
Вазда је био луд ко жеље гаји.
(Изнесу АНТОНИЈА горе до КЛЕОПАТРЕ)
И нека си ми добро дошао,
Нека си добро дош'о! Овде где си
Живео, ту и умри; пољупцима
Поврати душу; кад би такву моћ
Имале усне моје, бих ја њих
Утрошила овако без остатка.
(114) „Овај иронични узвик — покушај веселости од које се срце кида — је Клеопатрино болно признање и свесност да је ово
крај њеном животу смеха и уживања." (С. Ли) „Имајући у виду Шекспиров дар употребе ироничне шале да би појачао оштрину
трагичних криза, и његово уживање у алузијама на пољске забаве, човек радо прихвата гледиште Тизлтона и других да
Клеопатра алудира на своју омиљену забаву риболова. Она ,убацује' Антонија у маузолеј." (Изд. „Ворик".)
СВИ
Да тешкога ли призора!
АНТОНИЈЕ
Ја мрем:
Краљице од Мисира, мрем:
Дајте ми вина коју кап, и дајте
Да кажем коју реч.
КЛЕОПАТРА О, не, већ пусти
Да кажем ја; и пусти ме да тако
Из свега гласа ружим и да грдим,
Да гнев од моје грдње спопадне
Лажљ'ву ону кућаницу коб(115);
Па витао свој сломи.
(115) Срећа је обично представљана као слепа жена која окреће чекрк: слепоћа је симбол њене настраности у давању
дарова, а чекрк њених преокрета, променљивости и несталности.
АНТОНИЈЕ
Само реч,
Краљице мила. Ви у Цезара
Настојте да за себе нађете
Цаст и безбедност своју. О!
КЛЕОПАТРА
То двоје
Не иде једно с другим.
АНТОНИЈЕ
Мила, чуј ме:
Ником од оних поред Цезара,
Сем Прокулеју, немој веровати.
КЛЕОПАТРА
Руци ћу својој веровати ја
И својој решености; а ниједном
Од оних поред Цезара.
АНТОНИЈЕ
Не тужи,
О не оплакуј ову жалосну
Промену што на концу моме сад
Догодила се; него угађај
Мислима својим, хранећи их оним
Пређашњим мојим часовима срећним
Кад сам к'о владар највећи на свету,
И врсан мимо друге живео;
Ја са срамотом сад не умирем,
Нит' пред земљаком шлем свој свргавам;
Задобио је храбро победу
Над Римљанином Римљанин.Из мене
Одлеће душа; више не могу.
КЛЕОПАТРА
О, најврснији међу људима,
Зар мрети хоћеш? Зар баш не хајеш
За мене ништа? Зар да останем
У овом свету досадном што није,
Када је тебе лишен, ништа бољи
Од каквог свимјца? Авај, погледајте,
(АНТОНИЈЕ умире)
Дворкиње моје, круна земље ове
Растопила се. Господару мој!
О! ловор‐венац рата свенуо је,
Војнички стег је пао; сада ће
Девојке и дечаци недорасли
Изједначени бити с мужевима;
С изнимношћу је свршено, и ничег
Значајног више није остало
Под намерником месецом.
(Онесвесне)
КАРМИЈАН
Спокојства,
Госпођо драга!
ИРА
Премину и она,
Владарка наша,
КАРМИЈАН
Госпо!
ИРА
Госпођо!
КАРМИЈАН
Госпођо, госпо, госпо!
ИРА
Краљице
Мисирске земље! Царице!
КАРМИЈАН
Ућути,
Ућути, Ира!
КЛЕОПАТРА
И ја сам жена тек, и ништа више,
Којом онакве исте страсти јадне
Владају к'о и неком млекарком
Ил' девојком што обавља и врши
Послове најобичније. За мене
Приличило би да се скиптром својим
На неправичне бацим богове;
И да им речем да је овај свет
Њиховом био раван док нам они
Украли нису алем‐камен. Али
Ништавно све је; глупост је стрпљење,
А нестрпљење доликује само
Побеснеломе псу; па је ли грех
У тајне клети смрти рупити
Пре но се дрзне смрт да нама дође?
Шта вам је, шта је, дворкиње? Та хај'те,
Весело само! Де, де, Кармијан!
Цурице моје племените! О,
Дворкиње, гле'те, дворкиње, кандилце
Догорело је наше, гаси се.
Дворкиње добре, храброст приберите; —
Сахранићемо њега; а за овим,
По обичају римском узвишеном,
Да обавимо све што је ваљано
И племенито, те да буде смрт
Поносна да нас узме. Хајдемо,
Та скриња тога духа великога
Хладна је сада; авај, дворкиње,
Дворкиње моје! за ме пријатељи
Никакви већ, сем решености моје
И преког краја, више не постоје.
(Одлазе; доле односе АНТОНИЈЕВ ЛЕШ)

ПЕТИ ЧИН

СЦЕНА ПРВА

Александрија, Цезаров табор

(Улазе ЦЕЗАР, АГРИПА, ДОЛАБЕЛА, МЕЦЕНА, ГАЛ, ПРОКУЛЕЈ и ДРУГИ)

ЦЕЗАР
Пођи до њега, па га, Долабела,
Позови да се преда; реци му,
Да ,ие то шега кад, потучен тако,
Оклева тол'ко.
ДОЛАБЕЛА
Хоћу, Цезаре.
(Оде) (Улази ДЕРЦЕТАС с Антонијевим мачем)
ЦЕЗАР
Чега је ради то? И шта си ти
Кад смеш пред нас да изиђеш овако?
ДЕРЦЕТАС
Дерцетас ми је име; служио сам
Марк‐Антонија, који врсношћу
Бејаше човек најдостојнији
Да му се служи најпристојније;
Док су га ноге носиле и док је
Слазила реч са његових усана
Био је мој господар, а што беше
У мене главе на раменима,
Намењена је била да се да
Његовим душманима. Буде ли ти
У вољи да ме узмеш, ја ћу оно
Што њему бех и Цезару да будем;
Не буде ли ти, пак, у вољи то,
Свој живот ја ти предајем.
ЦЕЗАР
А кажеш?
ДЕРЦЕТАС
Антоније је мртав, Цезаре,
То кажем.
ЦЕЗАР
Већи прасак требало је
Да грмне кад се сурвава и руши
Нешто овако крупно; требало је
Земаљска кугла лавове да сручи
У градску питомину, а да сјури
Градане у лавовље јазбине.
Антонијева смрт је нешто друго
Но појединца каквог окончање;
У имену је том почивала
Свег света половина.
ДЕРЦЕТАС Мртав је,
Цезаре, он; и није њему смрт
Задала рука каквог народног
Извршиоца правде, нити какав
Најмљени нож, већ иста она рука,
Која је славу његову у дела
Творена њиме — уписивала,
Срце му располути храброшћу
Коју јој срце даде. Ево ту
Његовог мача; преотео сам га
Његовој рани ја; осмотрите га:
Сав је умрљан крвљу његовом
Нада све племенитом.
ЦЕЗАР
Јесте ли се
Снуждили, пријатељи? Нек' би укор
Богова на ме пао, али такви
Гласови могу да окупају
И краљевима очи.
АГРИПА
А и то је
За дивно чудо да нас природа
И силом сили да оплакујемо
И оне своје поступке и дела
На којима смо тврдо настојали.
МЕЦЕНА У њега су се одржавале
У равнотежи одлике и мане.
АГРИПА
Изнимнијега духа никад није
Било на крми рода људскога;
Али је вама, богови, у вољи
Да и по коју ману нама дате,
И људима нас тако учините.
Цезар је ганут.
МЕЦЕНА
Кад огледало
Опсега таквог стави се пред њега,
Себе у њему мора он да види.
ЦЕЗАР
О, Антоније! Тебе сам до овог
Довео ја, ал' бољку тела свог
Ми исецамо ножем: или сам
Морао теби ја да пружим призор
Оваквог дана чији сјај се гаси,
Или да гледам твој; ми нисмо могли
На целом. свету том да боравимо
Под истим кровом обадвојица.
Па ипак, пусти да оплакујем
Сузама скупим као крв из срца
Што ти, мој брат и такмац у високим
Маштаријама свим, и сувладар
У царовању, и мој пријатељ
И сарадник на челу чета бојних,
И рука мога тела сопственога,
И срце с којег потпаљивале се
Мог срца мисли — што си оволико
Звездама нашим непомдрљивим
Морао бити из једнакости
Одстрањен наше, да до овог дође.
Чујте ме, добри пријатељи —
(Улази ЈЕДАН МИСИРАЦ)
Али
У згоднији ћу час да кажем то:
С лица се чита овоме човеку
Да прешно нешто жели; чујмо га
Ста ће да каже. Откле сте?
МИСИРАЦ
Мисирац
Убоги ја сам само. Краљица,
Госпођа моја, у маузолеју,
Једином свом имању, затворена,
Жели да зна шта смераш, да би могла
Приправно да се приуготови
За пут по којем мораће да пође.
ЦЕЗАР
Реци јој нека буде спокојна;
Она ће преко некога од наших
Сазнати с наше стране убрзо
Кол'ко је предусретљиво и часно
Оно што њој наменили смо ми;
Јер Цезар није кадар живети,
И бити суров.
МИСИРАЦ
Нека богови
Подаре теби своју заштиту.
(Оде)
ЦЕЗАР
Овамо ходи, Прокулеју. Иди
И реци да јој никакву срамоту
Нанети нисмо наумили; дај јој
Све што би могло према природи
Жалости њене да је утеши,
Да не би, понесена величином,
Поступком каквим самртним рачуне
Помеиа наше; јер ће живот њезин
У Риму бити овековечен(116)
У нашој тријумфалној поворци.
Иди и нама што год брже можеш
Донеси шта је казала и како
Изгледа теби.
(116) Умре ли Клеопатра сад, биће заборављена, а Цезарова слава биће умањена; међутим, она ће вечно живети у историји
ако буде пратила Цезара у Рим приликом његовог тријумфа.
ПРОКУЛЕЈ
Хоћу, Цезаре.
(Оде)
ЦЕЗАР
И ви са њиме, Гале, пођите
(ГАЛ оде)
А где је Долабела, да и он
Уз Прокулеја буде?
АГРИПА, МЕЦЕНА
Долабела!
ЦЕЗАР
Но, нека њега, пошто сам се сад
Сетио какав пос'о му је дал;
Приправан биће он на време. Хај'те
Са мном у шатор мој; показаћу вам
Како сам тешка срца пошао
У овај рат и с кол'ко прибраности
И питомости прожета су била
Сва моја писма. Са мном хајдете,

СЦЕНА ДРУГА

На истом месту. Маузолеј

(Улазе, горе, КЛЕОПАТРА, КАРМИЈАН и ИРА)

КЛЕОПАТРА:
Безнађе моје успокојава ме.
Бедно је бити Цезар; пошто он
Судбина ндје, он је роб судбине,
И врши вољу њезину; а ствар је
Велика да се оно изврши
Што свако друго делање оконча,
Што резу ставља промени, а случај
Окива оковима, што занавек
Наводи сан на очи, те се више
Никада међу усне брадавица
Не ставља она која задојава
Просјаке исто к'о и Цезара.^[5]

(Улазе, доле, ПРОКУЛЕЈ, ГАЛ и ВОЈНИЦИ)

ПРОКУЛЕЈ
Краљици од Мисира Цезар шаље
Поздраве своје, и умољава те
Да прооимиш о захтевима које
Сматраш да ваља он да услиши
По праву и правици.

КЛЕОПАТРА
Ти се зовеш?

ПРОКУЛЕЈ
Зовем се Прокулеј.

КЛЕОПАТРА
Говорио је
Антоније о вама; рек'о ми је
Да се у вас поуздам; али ја
Не хајем хоћу 1' обманута бити,
Те ми и не би ово уздање
Од неке вајде било. Ако жели
Господар ваш да краљица у њега
За нешто проси, онда му поруч'те,
Да величанство, пошто му то не би
Доликовало, не може да проси
Ни за шта мање до за краљевство;
Те буде л' му у вољи да ми да
За сина мога Мисир освојени,
Он ће толико од мог властитога
Дати ми да ћу да му захвалим
На коленима.

ПРОКУЛЕЈ
Овеселите се;
Ви сте у руке пали владарске,
И не бојте се ништа. Отворено
Замол'те све од мога господара,
А милост се у њега пресипа,
Те сваког ком је она потребна
Обасипа он њоме. Дајте да му
Доставим вашу потчињеност љупку,
Па ћете наћи освајача који
За помоћ моли да би могао
Да буде предусретљив тамо где се
Пред њим за милост клечи.

КЛЕОПАТРА
Молим вас,
Поручите му да сам клетвеник
Његове среће, па пред ноге њему
Полажем оно све што улази
У моје суверенство, које он
Задобио је. Ја се с часа на час
Подучавам у томе шта послушност
Налаже, па би мило мени било
Да могу да га погледам у лице.

ПРОКУЛЕЈ
Пренећу ово, драга господо.
Ободрите се: знам да саучешће
Има за ваше старије онај који
Крив је за њега.

ГАЛ
Видите л'; очас пала је у клопку.
(Прокулеј и два стражара успну се лествицама уз маузолеј и доду
Клеопатри иза леђа. Неколико стражара одмандале и отворе врата, те
открију доње одаје маузолеја)
ГАЛ (ПРОКУЛЕЈУ и СТРАЖАРИМА)
Причувајте је докле Цезар дође
(Оде)
ИРА
Владарко! Краљице!
КАРМИЈАН
О Клеопатра! Ти си, краљице,
Пала у ропство.
КЛЕОПАТРА
Брзо, брзо сад,
Ваљане руке!
(Извуче нож)
ПРОКУЛЕЈ
Стан'те, станите,
Госпођо племенита. Себи самој
(Ухвати је и обезоружа)
Не наносите такву увреду,
Кад вам се овим само помоћ пружа,
А није нека издаја посреди.
КЛЕОПАТРА
Шта, да се мени ускрати и смрт,
Коју и својим псима дарујемо
Када их бољка тешка спопадне?
ПРОКУЛЕЈ
Немојте, Клеопатро, увреду
Да наносдте самоуништењем
Доброти господара мог; нек' свет
На делу види његову душевност,
Која би вашом смрћу остала
Занавек неоваплоћена?
КЛЕОПАТРА
Где си,
О, где си, смрти? Доди амо, дођи,
О дођи, и однеси краљицу,
Вредну колико деце небројено
И кол'ко цели буљук просјака!(118)
(118) По С. Лију: вредну колико много деце и просјака, који су најчешће плен смрти.
ПРОКУЛЕЈ
Умирите се, госпођо.
КЛЕОПАТРА
Ја нећу
Ни залогаја једног узети,
Нит' пића окусити кап, господине;
И нећу — ако причамје у ветар
Нечему служи — нећу спавати.
Разорићу то смртно станиште,
Па нека Цезар чини што је кадар.
Ја нећу, знајте то, господине,
Стајати руку свезаних на двору
Вашега господара, нити ће ме
Трезвеним својим оком икада
Тупава Октавија ошинути.
Зар да ме дижу и показују
Грлатој руљи Рима, где се све
Излаже руглу и подсмевању?
Боље тад да ми нека мисирска
Јаруга буде племенити гроб,
Боље у нилски прућите ме глиб,
Па ту да лежим гола голцата
Докле ме барске муве упљују
До наказности! Боље узмите
За вешала високе пирамиде
Мог завичаја и на њима ме
У ланце оковану обесите!
ПРОКУЛЕЈ
У помислима овим на грозоте
Идете даље но што ће вам Цезар
Повод за то да пружи.
(Улази ДОЛАБЕЛА)
ДОЛАБЕЛА
Прокулеју,
Цезар, господар твој, за чин твој зна,
И посл'о је по тебе; што се пак
Краљице тиче, њу ћу ја да чувам.
ПРОКУЛЕЈ
Па добро, Долабела, драге воље;
Љубазан буди према њој. А ја ћу (КЛЕОПАТРИ)
Цезару рећи све што зажелите,
Хтеднете 1' да се мноме послужите.
КЛЕОПАТРА
Да умрем хоћу, реци.
(Излазе ПРОКУЛЕЈ и ВОЈНИЦИ)
ДОЛАБЕЛА
Ви сте чули
О мени, племенита краљице?
КЛЕОПАТРА
Не могу рећи.
ДОЛАБЕЛА
Свакако ме знате.
КЛЕОПАТРА
Шта сам ја чула или знам, па то је,
Господине, свеједно. Ви се томе
Смејете када жене ил' дечаци
Причају своје снове; је 1' да ову
Навику ружну имате?
ДОЛАБЕЛА
Ја нисам
Разумео вас, госпођо.
КЛЕОПАТРА
Ја сневах
Да је на свету постојао неки
Свемоћни император Антоније.
О, кад бих опет снила тако што
И кад бих бар још једног таквога
Могла да видим.
ДОЛАБЕЛА
Ако би вам то
По вољи биио —
КЛЕОПАТРА
Лице му је било
Као небеса, а у њима су
Сунце и Месец били уграђени,
Па су, путањом својом ходећи,
Свој сјај по онцм сићушноме О(119),
Које се Земља зове, просипали.
ДОЛАБЕЛА
Савршен створе —
КЛЕОПАТРА
Он је Океан
Опкорачив'о; рука му је била,
Кађа је дигне, свету перјаница;
Његов је глас, кад пријатељима
Обраћао се, садржавао
Све сфере распеване(120), али кад је
Смерао Земљи страх да утера
И уздрма је, он је као гром
Грмео тада. А што се доброте
Његове тиче, ту ни трага није
Од зиме било, јесен је то била
Са сваком жетвом све обилнија;
Уживања су била његова
Слична делфину, који плећа своја
Истура изнад стихије у којој
Проводи живот; крунице и круне
У његовој су ходиле ливреји,
Из његовог су џепа испадала
Краљевства и острвље к'о новчићи.
(119) Више пута Шекспир назива словом „О" округле предмете, као што су Земља, звезде, позориште „Глоб".
(120) Ово је алузија на учење Питагорине школе о музици или хармонији сфера. По популарном тумачењу, брзо окретање
сваке планете у својој „сфери" или путањи производи звук, а комбинација тих звукова склад, или хармонију.
ДОЛАБЕЛА
О Клеопатра ‐
КЛЕОПАТРА
Мислите ли да је
Таквог човека, каквог усних, било,
Ил' могло бити?
ДОЛАБЕЛА
Не, госпођо! врсна.
КЛЕОПАТРА
Лажете, да и богови вас чују.
Но, ако има, ил' је икад било,
Таквог човека, то премашује
Домашај снова; оскудна је грађом
Природа да се у обликовању
Чудесних ствари надмеће са маштом;
Ал' нешто такво као Антоније
Када је измислила, природа је
Мајсторским делом машту превазишла
И сенкама је нестварним изрелда
Осуду пуну.
ДОЛАБЕЛА
Саслушајте ме,
Госпођо драга. Ваш губитак је
Велики као и ви сами што сте;
И ви га, сходно' његовој тежини,
И подносите: нека никада
Свој постављени циљ не достигнем
Ако ме одјек јада вашега
Не шиба болом посред срца жива.
КЛЕОПАТРА
Хвала, господине.
Да 1' знате и Науман са мном Цезар?
ДОЛАБЕЛА
Да вам оно
Казујем што бих волео да знате,
Не мили ми се.
КЛЕОПАТРА
Молим вас —
ДОЛАБЕЛА
Ал, господине,
Макар да је честит он —
КЛЕОПАТРА
У тријумфалној поворци ће мене
Ипак да воде?
ДОЛАБЕЛА
Хоће, госпођо;
То знам.
(Напољу повици: ,,Са пута склањајте се! — Цезар!")
(Улазе ЦЕЗАР, ГАЛ, ПРОКУЛЕЈ, МЕЦЕНА, СЕЛЕУК и ПРАТЊА)
ЦЕЗАР
Ко је мисирска краљица?
ДОЛАБЕЛА
Ово је императоир, госпођо.
(КЛЕОПАТРА клекне)
ЦЕЗАР
Устан'те, не клечите.
Устан'те, ја вас молим; устани'те
Краљице од Мисира.
КЛЕОПАТРА
Богови,
Господине, овако хоће: морам
Покорна бити свом победиоцу
И своме господару.
ЦЕЗАР
Нека вас
Не рноре мисли црне; мд ћемо
Све нанесене нама увреде
Од ваше стране, мада уписане
У нашу крв, да запамтимо као
Нешто што случај даде.
КЛЕОПАТРА
Самодршче
Овога света, нисам кадра ја
Да својој ствари облик к'о што ваља
У тол'кој мери дам да јасна буде;
Ал' искрено да кажем, ја сам била
Оптерећена оним слабостима
Које су често посрамљивале
И пре наш пол.
ЦЕЗАР
Нек' знате, Клеопатро,
Да ћемо пре кроз прсте прогледати,
Ноли код тога бити престроги; '
Приклоните 1' се нашим намерама —
Које су спрам вас благонаклоне
До крајње мере — своју ћете корист
У преокрету овом наћи; али
Будете 1' настојали, идући
Антонијевим стопама, да мени
Свирепост пришијете, ви ћете
Лишити сами себе наклоних
Накана мојих, а на децу своју
Навући пропаст, коју ја од њих
Отклонио бих ако бисте се
Ослонили на мене. — Ја се праштам.
КЛЕОПАТРА
Да васколиким светом крстарите,
Јер ваш је он; а ми смо тек трофеји,
Грбови ваши тек и обележја
Вашега освојења, зато ћемо
Висити тамо где се вама свиди.
Узмите, добри господару мој.
ЦЕЗАР
О Клеопатри даћете ми сами
Обавештења свеколика.
КЛЕОПАТРА (даје му свитак пергамента)
Ту је
Записан новац, посуђеи накит
Који ми припадају: све је тачно
Обрачунато; нису унесене
Ситнице неке. Где је Селеук?
СЕЛЕУК
Госпођо, ту сам.
КЛЕОПАТРА
Ризничар то је мој; нек каже он,
По цену своје главе, господару,
Да нисам за се ништа задржала.
Истину сву сад реци, Селеуче.
СЕЛЕУК
Госпођо,
Запечатићу усне радије
Ноли по цену своје главе рећи
Оно што није.
КЛЕОПАТРА
Шта сам задржала?
СЕЛЕУК
Довољно да се опет купи оно
Што је од ваше стране пријављено.
ЦЕЗАР
Не, не црвен'те, Клеопатро, сматрам
Да вам је мудар био поступак.
КЛЕОПАТРА
Цезаре, гле'те! О, та погледајте
Шта прати сјај и блесак; ови моји
Биће сад ваши, а да нам се по чем'
Измене положаји, тад би ваши
Постали моји. О, до беснила ме
Доводи просто ова незахвалност
Селеукова. Робе! исто тол'ко
На вери тврд и поуздан колико
Купљена љубав! Шта је, узмичеш?
И ваља ти зацело узмицати,
Ја ти ту стојим добра; али ја ћу
Дочепати се твојих очију,
Па макар крила имале. Ниткове!
Бездушна хуљо, псето! О, колико
Нискости гадне!
ЦЕЗАР
Добра краљице,
Дозволите нам да вас умолимо —
КЛЕОПАТРА
О, крваве 1' срамоте, Цезаре!
Да докле мене ти удостојаваш
Посетом својом, док господством својим
Одајеш мени препокорној част,
Да дотле своју пакост домеће
Властити слуга мој да збир увећа
Толиких мојих недаћа. Па нек' сам,
Цезаре добри, и одвојила
Ситницу неку женску, рецимо,
Тричаву неку ствар без вредности,
Нешто што вреди тек толико само
Да пријатеље своје свагдашње
Обрадујемо њима; нека сам,
Рецимо, и понеки спомен‐дар,
Већма скупоцен ставила на страну
За Октавију и за Ливију(121)
Да посредништво' њино' придобијем:
Зар ђа ме онај поткаже и изда
Којег одгајих? Богови! у понор
Баци ме то још дубљи него што је
Понор у којем налазим се већ. (СЕЛЕУКУ)
Моиим те, иди, да кроз пепеа
Зле судбе моје не би жеравице
Разјарености моје букнуле.
Када би био човек, ти би се
Нада мном сажалио.
(121) Ливија Друсила, супруга Аугуста Октавијана
ЦЕЗАР
Селеуче,
Удаљите се.
(СЕЛЕУК оде)
КЛЕОПАТРА
Нек' се зна да нас,
Највеће, свет оптужује и пањка
За дела туђа; а кад паднемо,
Да ми за оно што је заслуга
Некога другог одговарамо
Именом својим, те да зато нас
Жалити треба.
ЦЕЗАР
Ми ни оно што сте
На страну, Клеопатро, ставили,
А нити оно што пријављујете
Нећемо као плен да упишемо;
Завазда ваше нека буде то
И с тим по вољи располажите;
И верујте да Цезар нипошто
Трговац није, те да око нечег
С вама се цењка што за продају
Трговцу служи. Зато', горе главу;
Уображењем себи тамницу
Не умишљајте, драга краљице,
Јер ми онако с вама канимо
Да поступамо како нам ви сами
Будете савет дали. Обедујте
И одспавајте: ми се бринемо
За вас толико и саучествујемо
С вама толико да у пријатељству
Са вама остајемо; дакле, збогом.
КЛЕОПАТРА
Мој старешино и мој владаре!
ЦЕЗАР
Не тако. Збогом.
(Трубе, одлазе ЦЕЗАР и његова ПРАТЊА)
КЛЕОПАТРА
Он ме речима,
Девојке моје, он ме речима
Засипа како не бих остала
Достојна себе; али, Кармијан,
Чуј што ћу рећи.
(Шапуће са КАРМИЈАНОМ)
ИРА
Окончавајте,
Господо добра; бели дан је прош'о,
И ми у мрак идемо.
КЛЕОПАТРА
Опет тамо
Отиди: ја сам већ говорила,
И збринуто је; иди, па пожури
Посао овај.
КАРМИЈАН
Хоћу, госпођо.
(Поново долази ДОЛАБЕЛА)
ДОЛАБЕЛА
А где је краљица?
КАРМИЈАН
Господине,
Обазрите се.
(Оде)
КЛЕОПАТРА
Долабела!
ДОЛАБЕИ.А
Ја вам,
К'о што у томе заклетву вам дадох
По наређењу вашем, госпођо —
А да вас слушам то је љубав моја
За религију прихватила — ја вам
Достављам ово: намеран је Цезар
Да крене преко Сирије; а вас
И вашу децу након дана три
Послаће испред себе. Тим што чусте
Користате се какои боље знате;
Извршио сам што изволесте
И што обећах.
КЛЕОПАТРА
Ја ћу, Долабела,
Остати дужник ваш.
ДОЛАБЕЛА
А ја ваш слуга.
Госпођо добра, збогом; Цезара
Морам да пратити.
КЛЕОПАТРА
Хвала вам, и збогом.
(ДОЛАБЕЛА оде)
Па сад, шта мислиш, Ира?
Као лутку Мисирску тебе показиваће
У Риму, к'о и мене; аргати ће
Са умашћеним кецељама својим,
Са чекићима. и лењдрима,
Подизати нас да нас види свет;
К'о облак ће нас окруживати
Њин тешки дах, сав окужен од јела
Простачких њиних, а ми присиљене
Бићемо ова њина испарења
Да удишемо.
ИРА
Нека нас од тога
Саклоне вишњи!
КЛЕОПАТРА
Не, ту сумње, Ира,
Никакве нема. Грабиће нас дрски
Ликтори(122) као блуднице, и песме,
Нескиада пуне, певаће о нама
Сугави стихотворци, обесни ће
Комедијаши да нас представљају
Како им'тог тренутка на ум падне,
Пљанке наше аЈександријслие
И гозбе наше играће на сцени.
Антонија ће пијаног довући
На позорницу, а к'о Клеопатру
Пискутавог ћу неког дерана
Видети како моју величину
Глуми у пози какве дроље(123)
(122) Ликтори су били пратиоци римских диктатора, конзула и претора, а пред својим господарима носили су снопове прућа
(фасцес) као знаке њихове власти, вршили су и разне полицијске дужности.
(123) У Енглеској су женске улоге представљали дечаци све до 1660. године.
ИРА
О, Богови добри!
КЛЕОПАТРА
Не, о томе сумње
Никакве нема.
ИРА
То моје очи неће видети;
Јер знам зацело да су нокти моји
Јаћи од мојих очију.
КЛЕОПАТРА
Дабоме,
Тим путем ваља осујетити
Припреме њине и надиграти
Намере њине посве глупаве.
(Поново долази КАРМИЈАН)
Ах, Кармијан! а сада, девојке,
Удесите ме као краљицу;
Одећу моју најбољу донес'те;
На Кидно опет идем ја у сусрет
Марк‐Антонију. Дакле, Ира, пођи.
Сад ћемо збиљски то да обавимо.
Срчана Кармијан; а када овај
Посао свршиш, пустићу ти онда
На вољу да до страшног суда играш.
И круну нам и друго све донеси.
(ИРА оде. Чује се граја)
Због чега је та граја?
(Улази један од СТРАЖАРА)
СТРАЖАР
Неки сељак
Заинтачио да пред узвишеност
Изиђе вашу; доноси вам смокве.
КЛЕОПАТРА
Нек' уђе. Какво ништавно оруђе
(СТРАЖАР оде)
Може да сврши дело племенито!
Слободу он ми доноси. У мени
Усталила се одлука, и ничег
Од жене већ у мени нема, сва сам
Од главе па до пете постојана
К'о мермер сами; није више моја
Планета Месец непостојани.
(Поново улазл СТРАЖАР С једним ЗАНОВЕТАЛОМ који доноси неку котарицу)
СТРАЖАР
То, је тај човек.
КЛЕОПАТРА
Остави га; иди.
(СТРАЖАР оде)
Имаш ли ту при себи тога слатког
Гмизавца нилског(124) који зада смрт
А не нанесе бол?
(124) „Неки кажу да јој је та змија била донесена у котарици са смоквама, и да је она била наредила да змију сакрију испод
лишћа, тако, кад она буде хтела да узме смокве, змија да је уједе пре него што је она види; међутим, кад је узела да
уклони лишће, она је опазила змију, па је казала: ,Дакле, јеси ли ту?' и како јој је рука била нага, она је пустила змију да је
уједе. Други опет кажу да је змију држала у некој шкрињи и да ју је боцкала и гуркала златним вретеном, тако да је змија,
ражљућена тиме, у великом бесу скочила и ујела је за руку . . . Неки исто тако веле да су јој на руци нађени трагови од два
мала уједа, који су се једва могли видети, и да је и сам Цезар томе поклонио веру, јер је у тријумфу носио Клеопатрин кип,
са трагом уједа змије на руци." (Норт.)
ЗАНОВЕТАЛО
Ваистину, имам; но ја ме бдх волео да будем онај који ће заискати. да га дотакнете, јер његов је ујед бесмртан(125);
они којима он донесе смрт повраћају се ретко или никад.
(125) То јест — смртан; будала често употреби погрешну реч.
КЛЕОПАТРА
Панитиш ли неког кога уби он?
ЗАНОВЕТАЛО
И те колико њих, и мушкараца и жена. О једној таквој чуо сам коли'ко јуче; нека баш ваљана жена, само што је волела
помало подметање, а подметање 'је жени дозвољено само тамо где је то бог и закон рекао; чуо сам, дакле, и како је
он њу жацнуо, и какве је муке она осећала. И, богами, она о том гмизавцу говори да не може бити боље; само ко верује
свему што светина прича томе ни половина онога штои она твори неће спасти душу никад ни довека. Али што је нетачно —
нетачно је, тај вам је гмизавац гмизавац и по.
КЛЕОПАТРА
Одиази, збогом.
ЗАНОВЕТАЛО
Желим вам свако уживање с тим гмизавцем.
(Спусти котарицу)
КЛЕОПАТРА
Збогом.
ЗАНОВЕТАЛО
Само, видите ли, морате имати на уму да ће се гмизавац владати онако како му налаже његова пасмина.
КЛЕОПАТРА
Да, да; збогом.
ЗАНОВЕТАЛО
Том гмизавцу се, видите ли, може веровати само ако њим рукује паметно чељаде, јер се од њега, ваистину, мало доброга
може очекивати.
КЛЕОПАТРА
Не брини ништа; пазиће се на њ.
ЗАНОВЕТАЛО
Ништа боље. Не дајите му ништа, молим вас, јер није вредан хране коју поједе.
КЛЕОПАТРА
Хоће ли да ме угризе?
ЗАНОВЕТАЛО
Немојте мислити да сам ја толико припрост ие да не знам како ни сам ђаво не би загризао у жену; ја знам да је жена
залогај за богове, ако је није ујдурисао ђаво. Не, душа ваља, ти курвини синови, ђаволи, грдну штету наносе боговима у
односу на жене, јер од сваких десет које они створе ђаволи покваре пет.
КЛЕОПАТРА
Лепо, одлази; збогом.
ЗАНОВЕТАЛО
Јесте, душе ми; желим вам свако уживање
са гмазавцем.
(Оде)
(Долази поново ИРА с одећом, круном и осталим)
КЛЕОПАТРА
Одежду дај ми, круну мени стави;
За бесмртношћу чежњу осећам;
Мисирског грожђа сок ми оквасити
Уснице више неће. Живо, живо;
Похитај, добра Ира. Чини ми се
Да Антонијев чујем зов, и видим
Како се диже да мом срчаноме
Фотхвату ода хвалу; чујем га
Како се руга срећи Цезаревој,
Штоно је људ'ма дају богови
Да оправдају гнев свој потоњи.
Ево ние, муже, идем: нек' ми сад
Срчаност да на ово име право!
Од ваздуха сам и од ватре сва(126);
Остале своје састојке животу
Предајем мање племенитом. Тако;
Јесте ли пос'о оправиле свој?
Ходите онда, ходите и прим'те
Усана мојтих последњу топлину.
Остај ми збогом нежна Кармијан;
Збогом занавек, Ира.
(Љуби их. ИРА пада и умире)
(126) По старој филозофији природе, веровало се да се човек састоји од четири елемента: земље, воде, ваздуха и ватре.
(Учење Емпедокла са Сицилије, В век пре н. е.) Земљу и воду Клеопатра оставља нижем, земном животу, јер они су грубљи и
тежи, док ваздух и ватра, као чистији, одуховљенији, представљају очишћење и сублимацију њене љубави.
Јесу ли
Уснице моје гуја отровница?
Како, ти паде? Кад си тако благо
Од природе се могла растати,
Онда је исто кад те тресне смрт
Као и кад те драги уштине:
И задаје нам бол и жели се.
И лежиш мирно? Ако одлазиш
На овај начин, онда свету ти
Казујеш тиме да и нема рашта
Опроштај да се узима.
КАРМИЈАН
Расточите се, густи облаци,
И задаждите да бих могла рећи
Како ј сами плачу богови.
КЛЕОПАТРА
Ово је доказ моје нискости:
Ако ли она прва сусретне
Коврџавога Антонија мог,
Он ће се распитивати у ње
И пољубац ће онај поарчити
Који је за ме небо жудено.
Овамо сада ходи, јадна ти
Смртоноснице, оштрим својјм зубом
(Змији, коју ставља на своја прса)
Животно ово клубе замршено
Размрси одједаред; плани бесом,
Отровна лудо јадина, и окончај.
О! кад би теби говор био дат,
Па да те чути могу како зовеш
Цезара моћног глупим магарцем!(127)
(127) Зато што није био кадар да оствари своју намеру, коју му је она смрћу осујетила
КАРМИЈАН
Звездо са истока!
КЛЕОПАТРА
О, тише, мир!
На недрима ми зар не опажаш
Детешце које своју дојиљу
Сисањем уљуљкава?
КАРМИЈАН
Престаните,
Ох, престаните!
КЛЕОПАТРА
Благо као мелем,
К'о ваздух меко, умилно толико ~
О, Антоније мој! — Ал' не, и тебе
(Ставља другу змију, на своју мишицу)
Узећу ја. — Шта имам још да чекам —
(Умире)
КАРМИЈАН
У овом гадном свету? — Е, па збогом!
Сада се, смрти, хвалиши што грлиш
Драгану несравњену. Склопите се
Прозори од паперја; и нек' никад
Не сагледају више златног Феба
Очи овако краљевске! Наеро
Стоји вам круна; поправићу то.
А онда ћу да играм.
(Груне унутра ЈЕДАН СТРАЖАР)
ПРВИ СТРАЖАР
Краљица где је?
КАРМИЈАН
Потише говор'те
Не будите је.
ПРВИ СТРАЖАР
Послао је Цезар —
КАРМИЈАН
Гласник и одвећ спор. О! ходи брже,
(Ставља на себе змију)
Похитај; тек те мало осећам.
ПРВИ СТРАЖАР
Овамо, хеј! Ту није све у реду
Подваљено је Цезару.
ДРУГИ СТРАЖАР Позов'те
Овамо Долабелу: он је ту,
Посл'о га Цезар.
ПРВИ СТРАЖАР
Каква су то посла!
Зар је то било лепо, Кармијан?
КАРМИЈАН
Лепо је било, доликовало је
Владарки која потиче од соја
Толиких узвишених краљева.
Ах, војниче!
(Умире)
(Поново долази ДОЛАБЕЛА)
ДОЛАБЕЛА
Шта то ту има?
ДРУГИ СТРАЖАР
Сви су мртви.
ДОЛАБЕЛА
Твоје
Испуниле су се слутње, Цезаре;
Долазиш сада собом сам да видиш
Чин грозни који предупредити
Настојао си.
(Напољу се чује „Пролаз тамо! — Направ'те пролаз Цезару.")
(Поново долази ЦЕЗАР са целом својом ПРАТЊОМ)
ДОЛАБЕЛА
О господару, ви сте предсказивач
Поуздан врло; дошло је до оног
Од чега сте и сами стрепели.
ЦЕЗАР
При своме концу најсрчанија,
Намере наше прозрела је она,
Па својим путем пошла, краљевски.
На који начин порнрле су оне?
Не видим крв на њима.
ДОЛАБЕЛА
Ко је био
Последњи с њима?
ПРВИ СТРАЖАР
Неки сељак прост.
Који је њојзи смокве донео:
Котарица је ово његова.
ЦЕЗАР
То значи отроване.
ПРВИ СТРАЖАР
Цезаре!
До малопре је ова Кармијан
живела још; на ногама је била
И зборила је; ја је ту затекох
Где својој мртвој господарици
Намешта дијадему; стајала је,
А ноге су јој поклецивале,
Па се одједном онда стропоштала.
ЦЕЗАР
О, племените онемоћалости!
Да су у себе отров примиле,
По неком би се спољном отоку
Познало то; ал' она израз дма
Као да спава д да жељу има
Да моћном ми'ежом своје љупкости
Улови и јпривуче себи неког
Другога Антонија.
ДОЛАБЕЛА
Крвав излив,
Ево, на једној дојци њеној има,
И нешто као оток; а на њеној
Мишици исто тако.
ПРВИ СТРАЖАР
Од змије то је траг; а ова слуз,
Што је на лишћу смоквином ту има,
Иста је к'о и она коју змија
У пећинама нилским оставља.
ЦЕЗАР
Посве је вероватно да је тако
Умрла она; јер сам од лекара
Њенога чуо да је опите
Правија небројене како' да се
Угодно умре. Дигните њен одар;
А и уклон'те из маузолеја
Дворкиње њене. Крај Антонија ће
Њенога она бити сахрањена:
Ниједан гроб на земљи два овако
Чувена створа неће обгрлити.
Овако крупна прикључења туку
Њихове творце; а нимало није
Самилост мања коју изазва
Њихова повест него што је слава
Онога који доведе до тога
Да сажаљење они изазову.
Присуствоваће с почастима свим
Погребу војска наша, па за Рим.
С поретком целим да ми, Долабела,
Свечаност ова крупна прође цела.
(Одлазе)
 
К Р А Ј

Напомене

1. Шекспир почиње ово дело, тако рећи, у средини једног дијалога, и тај драмски изум „тако је вешт да изазива осећање
   губитка, као да смо лишени неког пријатног разговора". (Фарнес.)
2. Клеопатра је била Гркиња, из династије Птолемеја, краљева Египта. Права Гркиња, или Македонка, била је црномањаста,
   али њено лице никако није било „мрко", нити се речи „Циганка" или „Јеђупка" могу овде узети друкчије него као изрази
   омаловажавања и ругања.
3. Трећи стуб царства, тј. један од чланова тријумвирата (друга двојица били су Октавијан и Лепид) који је образован после убиства Јулија Цезара 44. пре н. е.
4. Рт Мизенум. Види белешку 51.
5. Ови су стихови врло нејасни и елиптични. Уместо ДУНГ (стајско ђубре, нагнојена земља), како стоји у тексту И фолио издања, 1623, Тиобалд (XVIII век) направио је емендацију ДУГ (сиса, дојка). Ако би се задржао првобитан текст (дунг),
   смисао би био: смрт окончава нашу исхрану на гнојној земљи, која је дојиља и Цезара и просјака. Ово значење било би у
   сагласности са стиховима у И, 1 ове трагедије: "А гнојна наша земља исто тако звериње храни к'о и људе ..."