Андрија Хумски/60

ПЕТИ ЧИН

ПОЈАВА ОСАМНАЕСТА

ПОЈАВА ОСАМНАЕСТА

РАСТИСЛАВ долази МИЛУТИН

МИЛУТИН:

Војна нас ова доста је стала.

РАСТИСЛАВ:

Отпор је био храбар, челичан.

МИЛУТИН:

Јер Андрија га беше спремао.
Станислав паде, за њии Властољуб,
Радош је мртав, гледај онамо,
Прекрили поље тол’ки лешеви.
И Радослав је —

РАСТИСЛАВ:

Где је? Шта је с њнм?

МИЛУТИН:

Несрећа га је вазда пратила.
Противник беше, ми срце ми
У грудма пуца, кад га погледам.
Не беше тајна, он је волео
Властољубову ћерку, Даницу,
И она њега, али Властољуб
Друкчије иа то оком гдедаше.
Андрија с храљем оде прогнаним,
И Радослав се крете са оцем,
Ал срцем беше тамо остао.
И када пођс граду овамо,
Из Дубровника брзо хитајућ',
Не стиже амо; вођен љубављу
Јездио он је право Даници,
Која је била болна самртно
Од оног часа тужног растанка
Живе је није дома аатек'о.
У стану нашем тад се нашао.
Те с нама амо поћи мораде,
Погружен беше тешким болима.
Глед’0 је борбу с немим бледилом,
А кад на граду врата падоше,
Косну се све то срца заспалог,
К'о иза санка да се пренуо,
Узвикнув: „Оче, брате. Отаџбо!“
На жераву је амо јурнуо,
И сумње вема, доста б' страдали,
Да смо га сама тако пустили,
До послсдњег би се часа борио,
Препреку опет тешку створио,
— А сад је доцкан, не ће сметати.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Андра Гавриловић, умро 1929, пре 95 година.