Андрија Хумски/39

ЧЕТВРТИ ЧИН

ПОЈАВА ШЕСТА

ПОЈАВА ШЕСТА
Пређашњи, краљ РАДОСЛАВ и краљица АНА.

КРАЉ РАДОСЛАВ:
Једна нас судба амо доводи.
АНДРИЈА:
Различни пути — једно ноћиште.
КРАЉ РАДОСЛАВ:
Ноћиште ово не ће за дуго,
Како се мени чини, трајати.
АНДРИЈА:
Још данас идем одмах одааде.
КРАЉ РАДОСЛАВ:
О Владиславу гласа никаква?
АНДРИЈА:
Никаква до сад; могу слутати,
Какви ће први бити гласови.
КРАЉ РАДОСЛАВ:
А од Дубровника помоћ обвезна?
АНДРИЈА:
Још тренут на то само чекаћу.
КРАЉ РОДОСЛАВ:
Ја се не надам каквој помоћи
Отуда, што би много значила.
Дочекали су ме сјајао, раскошно,
Примише мене са свом почашћу,
Краљевској круни која припада.
И о помоћи беше говора,
Војеном силом да ми помогну.
И ја им рекох: бог ли дозволи,
Те се на краљев престо изнова
С друкчијом силом, снагом попењем,
Слободни нек су у мом краљевству,
На трговима дајем слободе,
У целој земљи јаке заштите,
Царине не ћу, данка никаква.
За винограде не ћу наплате.
Додадох јоште: овај уговор
Ни брат ми рођен, нити братучед,
Од моје нико целе властеле
Да не сме нико силом кварити,
Толико дадох, боље обећах,
Очекујући помоћ њихову.
Ал опет велим: слаби изгледи!
АНДРИЈА:
На уговоре таке, савезе,
И ја бнх мстн'о свога печата,
Уговор кад би данас вредио:
Не може везат’ срца варљиаа,
Кад реч је сада слаба залога.
КРАЉ РАДОСЛАВ:
Учиних, што сам чинит’ могао;
Не надајући се добру отуда,
За данак неки морем силазим,
У Драч ћу ићи, тражит' заштите.
АНДРИЈА:
Сам ћеш св кренут’?
КРАЉ РАДОСЛАВ:
Не, са краљицом.
(краљици)
Је л' чедо, да сам вазда бивао
Искрени тумач жеља, мисли ти?
И сада, је ли, нисам грешио,
Тим ћемо роду бити ближе ти.
Ослободићеш се мрких погледа,
На које ниси могла никада
Научити се, мирно гледати.
Одавде после даље, јужније,
Што ближе југу, бићеш крепчија,
И веселија, бићеш мирнија.
Је л’ да н сада, када говорим,
У жеље срца твога прозирем,
И та ћеш са мном ићи одавде.
То кнез нас хумсхи пита Андрија,
Не заборави, ко то говори,
Крај свега прошлог, жељи супротних,
Избавилац је нашег жквота!
КРАЉИЦА АНА (гордо):
Јесте! (окрене главу).

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Андра Гавриловић, умро 1929, пре 95 година.