Андрија Хумски/28

ТРЕЋИ ЧИН

ПОЈАВА ДЕСЕТА

ПОЈАВА ДЕСЕТА
Пређашњи и АНДРИЈА

БЕРИСЛАВИЋ:
У сјајном двору крвља српскога,
К’о гости само где се стскосмо,
Ми поздрављамо кнеза Андрију,
К'о пријатеља града нашега.
Нек пријатељство вечно остене!
АНРИЈА:
Не жељах, да ме икад видите
У сјајном двору краља српскога.
Ал случај чвсто оно доноси,
О чему нисмо никад мислили.
МИШЕТИЋ:
Неколико сам пута ходио
По земљи српској ради послова,
Које је наша мала држава
Са краљевином силном имала,
Па нигда, кнеже, нисам видео
На двору овом тебе на збору.
АНДРИЈА:
На збор код краља, краља српскога
Сад први пут сам, ево, дошао.
БЕРИСЛАВИЋ:
На понос само можеш служкти
Сјајноме збору, где се затекнеш,
И краљ ће, знадем, тако мислити,
Јер он те, држим, цени веома.
Ако сам себе у том не варам.
АНДРИЈА:
О томе не знам ниште казати,
Ал чудо не би било никако,
Ако се у том јако превариш.
БЕРИСЛАВИЋ:
Зар, можда, може бити и тога?
АНДРИЈА:
И то ће бити ближе истини.
БЕРИСЛАВИЋ:
Ал узрок, кнеже, мисли таковој?
Андрија:
Па прост је узрок, са свим основан:
Каковом мером будеш мерио,
Таком ће ти се увек враћати.
МИШЕТИЋ:
Тако је богме, стара истина.
БЕРИСЛАВИЋ (за себе):
Противу краља и он устаје,
За то је амо једном сишао,
Бар могу са њим јасно зборити,
Не кријућ мисли. (Гласно.) Кнежв честити!
Данашњи дан би треб’о да буде
Најлепша слава српске државе.
А ви сте, видим, миоге војводе,
Кнежеви светли, тол'ка властела,
На челу своме боре набрали,
К'о да са зором раном од јутрос
Осван'о није данак весели.
АНДРИЈА:
И није, нит’ ће икад сванути,
С престола тама кад се просипље.
МИШЕТИЋ:
Таму ће, кнеже, светлост прогнати.
Са лица нашег боле одгнати.
АНДРИЈА:
Не сине л’ данас светлост сјајана,
Тама ће вечно вама владати.
БЕРИСЛАВИЋ:
Синуће, кнеже, о том говоре
Деснице ваше, ваше заслуге.
И тре6а тако, време долази,
Ду6ровник, кнеже, смећу тврдити,
Гадо би светлост глед’о сјајнију,
С престола српског кад би засјала.
АНДРИЈА:
Ал' шта би рек'о стари Дубровник,
Када 6и једном и тог нестало,
Тог места, где је некад светина
Попела неког, да јој засија
Светлошћу неком али варљивом,
Лажљивим сјајем, срамном поругом?
БЕРИСЛАВИЋ:
Престола, мислиш, кад би нестало,
Краљевске власти, силе, значаја?
МИШЕТИЋ (за себе):
А то би нама дошло и 6оље.
АНДРИЈА:
Јест, свега тога кад би нестало,
Па кад би, чуј ме, само остало,
К’о што је било доба срећнијег —
БЕРИСЛАВИЋ:
Дубровник тад би тебе славио,
К'о носиоца мисли такове.
Јер ми смо вазда, веруј, причали,
К'о мали што смо давно слушали,
Како је негда било међ’ вама.
И том би увек наш'о помоћи
Од нашег сјајног града на мору.
АНДРИЈА:
И народ цео мен' ће помоћи,
Војводе прве, сама властела.
БЕРИСЛАВИЋ:
Хајдемо онда, таке прилике.
Заслужују нам пажњу повећу,
Повише збора, више мишљења. (Оду.)

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Андра Гавриловић, умро 1929, пре 95 година.