Албанско питање

АЛБАНСКО ПИТАЊЕ Писац: Димитрије Туцовић

Туцовићев текст поводом албанске побуне након младотурске револуције.

Бар у једном погледу младотурцима се не може пребацити недоследност: пушком и мачем они су подигли свој режим, пушком и мачем хоће и да га одрже. Али је баш у томе и најслабија страна њиховог режима; то је његов дефект од рођења.

У револуционарним превратима, као што је несумњиво и младотурски, војска као средство преврата омогућава јединствено хитру и одлучну акцију; крупне промене врше се за релативно врло кратко време и са минимумом жртава. Од онога тренутка кад војска пређе на страну револуционарне партије, револуционарних борби или никако нема или се оне своде на најмању меру, јер са војском стари режим губи готово сваку силу. Овај срећни моменат свих револуција био је младотурцима утолико више благонаклоњен, што су они од почетка покрета имали војску на својој страни и што су, благодарећи томе, корачали своме циљу по једном унапред утврђеном плану, без променљивости среће која, по правилу, прати борбу револуционарних народних маса, са хитрином и дисциплином у акцији једне стајаће војске.

Али револуције, као и велики политички преврати, имају своју унутрашњу логику. Оне су до сада увек представљале борбу револуционарне мањине против владајуће мањине. И кад је год револуционарној партији полазило за руком да освоји политичку пласт и постави своју владавину, она је тек после тога имала да прође кроз најкритичнији период, често кроз контрареволуцију, у коме су имале да одлуче о судбини новог режима најшире народне масе, како оне које су активно учествовале у револуцији тако и оне које су биле пасивне. Тек у томе периоду мирнога формирања нових односа живота пада последња реч о судбини целог догађаја; или нови ред ствари збиља одговара новим потребама живота, и тада он има на својој страни већину, револуција је коначно победила; или после одушевљења и револуционарног заноса нестаје илузија, разочаране масе народа напуштају револуционарну партију и контрареволуција побеђује.

Расположење народа у европској Турској, у првом реду у Македонији и Старој Србији, према младотурском покрету силно се променило. У току револуционарних догађаја симпатије народних маса у тим крајевима биле су несумњиво на страни младотурака. У борбама нарочито са цариградским гарнизоном младотурци су добили од народа, у првом реду хришћанског дела, не само симпатије већ и стварне потпоре. Ствар је врло разумљива за свакога који је иоле познавао прилике у Турској. Као што сви побожни хришћани, без разлике положаја, налазе сваки за себе примамљивости у хришћанском учењу Спасења, тако су и народне масе у Македонији и Старој Србији, готово без обзира на веру, народност и класе, очекивале од младотурске револуције лек од зла које их је притискивало. Победа младотурског покрета, која је била унапред осигурана одузимањем војске од старога режима, била је утолико лакша уколико је он имао на својој страни пуније симпатије становништва. Али после победе од симпатија се није могло дуго живети; масе очекују оправдање жртава и искљупљење очекивања; оне очекују стварне реформе којима би биле задовољене њихове животне потребе, извор свега незадовољства. Опстанак новог режима у Турској, његова снага и његова способност за рад, зависе од извршења свих оних рефорама које безусловно изискују нове потребе живота као израз нових привредних односа.

Јесу ли то младотурци схватили? Где је непосредни носилац револуције једна друштвена класа, као што је то, по правилу, било у ранијим револуцијама, онда је њена победа победа једнога новога друштвенога интереса и самим тим гарантија да се старо стање неће моћи трпети. Са младотурском револуцијом је сасвим друкчије. Као год што нови напредни друштвени редови у Турској нису имали политичке зрелости да се ставе на чело револуције, они немају ни политичке моћи да потискују владајућу партију на путу рефорама, а једна официрска каста, која је после неколико војничких операција засновала владавину младотурског режима, налази се у опасности да подели судбину свих оних који забораве да се на њима дуго не може седети. И због тога што се рад младотурске партије на пољу стварних рефорама показао савршено недовољан, у Турској данас, на једној страни, расте незадовољство народа према новом стању, на другој страни, нови режим, осећајући то, све више гази реакционарним водама старога режима. А као видљиви знак таквога стања јесте то што четничка акција у Македонији и немири у Албанији почињу поново дизати руку из гроба.

И ми сматрамо да су Арнаути и сувише мало културан елеменат да би њихов устанак носио карактер напреднога народнога протеста против младотурске политике. Као најмање културан део становнштва у Турској, Арнаути не могу бити тумачи напредних тежња нити се узроци њиховог устанка налазе само у назадности младотурске политике. Али је нама исто тако несумњиво да и смела побуна Арнаута, ма колико она потицала из специјалних тежња, стоји у најтешњој вези са општим незадоволством народа, као што је несумњиво и то да младотурци нису још ништа учинили што би ове горштаке упутило ма миран и културан развитак са осталим народностима.

Унаточ крволочном писању српске буржоаске штампе, тамошње као и овдашње, потребно је нарочито истаћи да су Арнаути тако дуго задржали навике из живота који се одражавао пљачком суседа не кривицом неке арнаутске расе, већ због некултурне турске владавине. Пре сталног земљорада и становања ловци и чобани, где год су имали прилике, замењивали су своје редовно занимање пљачкањем културнијих земљорадничких суседа. Кроз тај период прошли смо сви. Сви су народи у своје време од својих културнијих суседа, само ако су их имали, радије отимали средства за производњу и живот него што би се побијали по лову и потуцали за својим стадима. Сва је разлика у томе што су неки прошли тај период пре, неки после, једни брже, а други спорије. Арнаути су задржали те варварске навике дуже од осталих европских народа под притиском турске владавине која је увек била сметња културном развијању потчињених народа. Они су те навике могли упражњавати благодарећи једино непријатељском расположењу турских власти према другом напреднијем делу становништва. Штавише, турски власници су повлађивали овакав живот Арнаута док год су им ови преторијанци били потребни за укроћавања осталих народности. Ако су напади наоружаних Арнаута на разоружане становнике српских села у Старој Србији варварски, извесно није мање варварско писање српске штампе која прижељкује да се ова прилика искористи за истребљење побуњеног племена!

Истребљавање Арнаута, међутим, само је један злочин више у дугом регистру злочина турских господара према потчињеним народима, злочин који неће ништа помоћи суседима који се на „обест" Арнаута жале. Није гола „обест" подигла Арнауте у једну тешку борбу која је скопчана са тако крупним жртвама. Узроци побуне леже дубље, у крајњој линији, у оштој мизерији и некултурности односа и управе у Турској. Кроз десетине година и векова кастинска турска управа није учинила ништа чиме би ово горштачко племе било доведено у додир и уведено у узајамне животне односе са осталим деловима становништва. Десетине година и векова они су, у првом реду на своју несрећу, проћердали у брдима Албаније: време је пролазило, свет се око њих мењао, у Турској су се, под утицајем европског капитализма, односи силно мењали, — за све то време Арнаути су као прсдстража султанске власти очекивали на својим кршевима дарове милости или злочиначке казне од господара из Стамбола.

И пошто је узаман прохујало толико време, пошто је пропуштено да се учини ма шта од онога по чему би се и ови брђани осетили као чланови једне веће, државне заједнице, одједаред тражи се да буду лојални, да поштују младотурски режим и да плаћају порез и дају регруте држави! Поступање са Арнаутнма даје најпунију карактеристику самом режиму који хоће пушком и мачем да подигне свој ауторитет тамо где је потребно стварних рефорама на политичком, социјалном и привредном пољу. И докле се српска шовинистичка штампа безумно ставља на страну режима, масе осталих народности у Турској инстинктивно осећају у судбини Арнаута своју сопствену судбину.

Албанско питање има, пак, и свој општији карактер; оно је од највећега значаја за Балканско питање уопште. Албанија је одавна тачка на коју је концентрисана освајачка акција две велике капиталистичке државе, Аустрије и Италије.

У минхенском "März"-у, 1907, Ото Харнак пише о борби Аустрије и Италије у Албанији овако: "Али је гора супротност интереса (између Италије и Аустрије) на Балканском полуострву, јер се овде тиче, у ствари, животних задатака обеју држава за будућност у Албанији и Македонији; тиче се доказа о животним силама које оне могу да заложе за распростирање хришћанско-европске цивилизације. Наравно, и овде је могућан неки modus vivendi, нека разложна подела задатака, и у моменту изгледа да је нека формула већ нађена." Кад се остави на страну лицемерна фраза о „ширењу хришћанско-европске цивилизације", којом агенти капиталистичке класе најрадије прикривају брутални карактер њене освајачке политике, писац је тачно истакао сву оштрину сукоба аустријске и италијанске политике у Албанији. У Албанији се укрштају правци њиховога продирања у Турску, у Македонију и преко ње ка Солуну.

После тоталног пораза своје политике у Тунису и Абисинији Италија се окренула свом снагом на другу обалу Јадранскога мора, у првом реду на Албанију. Нови курс своје политике она је маркирала још 1896. године венчањем свога престолонаследника, садашњега владаоца Виктора Емануела, са црногорском принцезом Јеленом. Од тога времена буржоаска штампа све јаче кљука масе шовинистичким декламацијама о »mare nostro«, тј. о Јадранском мору као италијанском, банкарске групе и капиталистичке компаније заузимају, под заштитом државног утицаја, једну по једну грану привреднога живота у Црној Гори, а за дубље продирање у Турску врше се претходне припреме и извиђања преко читаве мреже конзулата, трговачких агената и агитатора у Албанији.

Овај рад Италије води, наравно, сукобу са Аустро-Угарском која је, још после пораза у северо-немачким крајевима, коначно решена да тражи накнаде у продирању на југ ка Солуну. У Албанији се сукобљавају не споредни, већ главни правци капиталистичке освајачке политике ових земаља. Један добар познавалац ових питања, немачки писац Паул Рорбах, сматра Солун као „апсолутну тачку циља аустријске балканске политике". „Као што се Аустро-Угарска при коначном регулисању балканских прилика не може ни под каквим околностима одрећи Солуна, тако и подизање италијанске власти на албанској страни мора сматрати као питање које води борби на живот и смрт. Ако Аустро-Угарска уопште остане за акцију способна политичка целина, за Италију продужавање њене политике на западној страни Балканског полуострва може се завршити само једним од овога двога: повлачењем или ратом." А одмах за тим вели даље:

„Покуша ли насилну балканску политику, Италија ће имати против себе не само по животним интересима погођену Аустро-Угарску већ и нас (Немачку), који не можемо пристати на испуњење италијанских жеља између Валоне и Солуна, прво, с обзиром на савезнички однос према Аустро-Угарској, друго, због нашег начелнога гледишта у турско-источним питањима." И као год Италија, Аустро-Угарска је избацила у северну Албанију агенте своје политике, од фратера и учитеља до трговачких агената и конзулата. Ретко је које парче земље изложено толиким ровењима и таквом тумарању туђих агената као што је Албанија, али ретко је које кључ од путева којима воде тако важни правци освајачке политике капиталистичке Европе.

Да је албанско племе морало пасти под утицај ових страних агената, очигледна је ствар за свакога који има у виду његово сиромаштво, његову раздробљеност и некултурност. Питање је, међутим, да ли су ти агенти уплели своје прсте и у ове догађаје. Али постојало то или не, за нас је несумњива ствар да ће и Арнаути, као и остали народи на Балканском полуострву, насупрот туђим утицајима истаћи своје националне тежње, са којима ће слободне балканске државице и остале народности у Турској морати да рачунају. У борби против завојевачкога странога капитализма, као и у борбама пред којима стоје народности у Македонији, имаће своју не тако малу улогу и Арнаути.

Са овога једино правилнога гледишта погрешна је свака она политика која даје младотурцима куражи да Арнауте истребљују. Чим се један народ почео да интересује својом азбуком, као што је то ових дана баш случај са Арнаутима, на њега се више не може гледати као на варварски, а понајмање имају права на то остали балкански народи. И не само права! Остали балкански народи немају интереса да живе у непомирљивом непријатељству са Арнаутима. Међусобни савез је за све њих спас. А у томе савезу има једно место и за Арнауте. Ма колико то парадоксално звонило у ушима наше буржоаске штампе која, не знамо због чега, гледа на „некултурне" Арбанасе и сувише са висине, ми смо уверени да ће будући догађаји оправдати наше посматрање.

Извор: "Борба", књ. I, бр. 9, 1. мај 1910, стр. 321—326.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Димитрије Туцовић, умро 1914, пре 110 година.