Адам и берберин први људи/10
◄ ДЕВЕТА ПОЈАВА | ДЕСЕТА ПОЈАВА | ЈЕДАНАЕСТА ПОЈАВА ► |
ДЕСЕТА ПОЈАВА
Визит-соба. Најпре Милева, после Фема, Макса, лаћман.
МИЛЕВА: Ха, ха, ал' је брица насео. Он мисли да сам га пољубила, а ја сам моју руку подметала. (Шетајући) Сирома', у забуни није ни осетио да је моја рука. То кад будем приповедала Емилу, смејаће се, а морам му приповедати. (Фема уђе)
ФЕМА: Седи овамо Милева, отац је нешто намрштен, каже да се чује по вароши како се све о теби и Предићу говори, па хоће да је једаред начисто. Сад ће и он доћи.
МИЛЕВА: Помозите ми, ја не знам шта ћу све тати одговорити. (Уђе Макса, па седне)
МАКСА (озбиљно): Знаш, дете моје (К Милеви) као отац све сам за тебе учинио. Време је да се удаш. По вароши говори се да полазиш за лаћмана, а ја о том не знам ништа. Кажи право шта је у ствари. (Милева збуњена, стидљиво на матер гледа)
ФЕМА: Предић је обрекао да ће је узети и да ће његова тетка дати кауције.
МАКСА: Ко зна каква је то тетка, може бити и ђаво од тетке (Озбиљно) ал' ја не дам да се моје дете на глас износи, а ја боме не могу све што имам утући у кауцију. Мора једаред свему крај бити. Де Милева, прослови ти коју реч, шта ти каже лаћман.
МИЛЕВА (стидљиво): Каже да има богату тетку, та њега оставити неће.
МАКСА: Знам, знам, ал' није доста. Ја морам имати црно на бело, све на длану, а чекати се не може. (Чује се неко долази, куцка)
МАКСА: „Херајн". (Лаћман уђе)
ЛАЋМАН: Слуга сам покоран. (Свима прави комплименте)
МАКСА: Изволите сести, г. лајтнант.
МИЛЕВА: Изволите сести. (Милева устане и понуди га до оца на канабету)
МАКСА (умереним тоном): Па како сте, шта је ново г. лајтнант? (Милева хоће напоље) Милева, остај ту. Дакле, шта је ново?
ЛАЋМАН: Сад се баш дуелирали лајтнанти Перић и Стојевић (Збуњено) због заручнице Перић је погинуо.
МАКСА: Па се због заручнице убијају? То су, право да вам кажем, ћорави послови. 'Ди је прилика, и друга могућност, онај нек' је узме. Па баш добро, кад смо се тако сви састали, да и ми о подобној ствари нешто прословимо. Ја нећу за моју Милеву да се дуелирају. Господине лајтнант, ви ми као оцу нећете замерити. Видите, ја сам вас радо у кућу примио и мило ми је било с вами време пробављати. (Озбиљно) Но, видите, ја имам кћер, да јединицу кћер, коју сам рад удати, а ту је већ време. Што у кућу долазите, девојка је јако на глас изнесена. (Упитним тоном) Кажите ми право шта намеравате?
ЛАЋМАН (одрешитим тоном): Ја мислим да је моја намера вами позната. Рад сам узети фрајла Емилију. (Милева премеће листове из „Монте Криста")
МАКСА: ТО је све лепо, ал' како? Ви кауцију требате, ја је не могу дати, а да моју кућу не упропастим. То ви добро знате. Дакле, од куда и како?
ЛАЋМАН: Моја ће тетка кауцију дати.
МАКСА: Баш из поузданог извора знам да она за то неће да зна.
ЛАЋМАН (збуњен): Верујте ми да хоће.
МАКСА: Добро, хоћу да верујем, но молим да ми дате термин (Вишим тоном) када ћете ме о том сасвим уверити?
ЛАЋМАН: Господар Максо, дакле ви не верујете моме карактеру? Е добро, за колико времена хоћете да вас уверим?
МАКСА: За четири недеље.
ЛАЋМАН: Е добро стоји, ево руке. (Рукују се. Милева мало јасно ји гледи)
МИЛЕВА: Је л' те, ви ћете одма' тетки писати.
ЛАЋМАН: Још данас.
ФЕМА (прави главом комплимент): Поздравите је и од моје стране.
МАКСА: Ал' ако се тетка не приволи?
ЛАЋМАН: То бити не може, ал' у најгорем случају свући ћу униформу, па идем у солару или „Дреиссигстамт".
МАКСА (намрштен, устима прави гримас): И то није лака ствар, ал' добро, дакле, па колико морамо онда чекати?
ЛАЋМАН: То сигурно не могу казати, ал' најдуже годину дана.
МАКСА (забринуто): Хм, хм... знате шта, господин лајнант, овако нек' буде. За четири недеље казаћете ми шта је са тетком, па ако није ништа, чекаћу вас са Милевом још годину дана, премда јој није до чекања, но с том примедбом да најпре за ове четир недеље, па ако устреба за годину дана, да се од моје куће мало натраг повучете, то јест ређе долазите, ал' у кафани, као и до сада, да останемо присни пријатељи. Јесте л' задовољни?
ЛАЋМАН (љутито): Јесам.
ФЕМА: Онако, сваког месеца једаред можете визиту правити.
МАКСА (оштро): Ћути, зна г. лајтнант шта је резон. (Милева марамом таре очи сузне)
МАКСА: Дајте ми официрску реч.
ЛАЋМАН (пружи руку): Ево дајем официрску реч да ћу тако учинити као што се погодисмо. Сад (Устане) збогом, препоручујем се, идем да даље размишљам. (Поклони се свима, прате га до врата сви, ал не даље. Лаћман оде)
МАКСА: Сад седимо мало. (Седну) Сад ћемо доћи на чисто. Он, као официр, имаће резона па неће сваки час допаркивати; а ти Милево, да ти нешто кажем, да се не усудиш ништа са лаћманом насамо разговарати се, но мора бити ту увек, ако и дође, мати или ја, јеси л' чула? Сад идем. (Устане и оде)
МИЛЕВА: Ал' мати, шта је то сваког месеца једаред, то је мало, бар сваке недеље да сте допустили на визиту.
ФЕМА (устане, а за њом Милева): Ћути, бог зна хоће л' и онда доћи. Отац је оштро говорио, а видила си на Емиловом лицу и очима да је љут. Нашао се увређен. Сад како буде. (Чује се песма “терцет" из официне)
"Синоћ сам пред бече шпацирао,
Лепоте девојке прстен нашао,
Она га је изгубила,
Зато ме је чувствително пољубила.
Тај перстен био је љубезника,
На њему стајало име Милка,
Ох, како то, име слатко
Цело тело мени моје укрепило.
Одем јој говорит издалека
Сладчајша фрајлице, душо Милка,
Ја се молим у будушче,
С допуштењем да смем свагда к вами доћи.
Тај ответ бид је с драге воље,
Дођите трећи дан биће боље,
Док је она љубезника,
С лепим речма политично отправила.
Заљубљен отиђем мојој кући,
И легнем спавати не знајући,
Како ћу ја, сва три јутра,
За три дана љубезницу не видети.
МИЛЕВА: Јесте л' чули, мати?
ФЕМА: То су баш лудови, какав прстен, каква Милка?
МИЛЕВА (смешећи се): Ја знам, но сад не могу казати, тек онда, док дође Емилов термин.
ФЕМА: Хајд' богати, да не слушамо те луде. (Пођу. Завеса се спусти.)
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јаков Игњатовић, умро 1889, пре 135 година.
|