Џандрљив муж/29
11.
СВЕТОЗАР, ПРЕЂАШЊИ
СВЕТОЗАР: Ја опет к вами и то с лепом новином. Пресуђено је за награду.
СВИ: Па која је добила?
СВЕТОЗАР: Погодите.
МАКСИМ: По правди, Мага.
КУМ: Јест, јест, кума Мага.
СВЕТОЗАР: Шта ви кажете, тетице Софија?
СОФИЈА: А шта знам ја ту говорити. По мом мнењу добиће награду она, која је најлепша, јер код мушки то много вреди. Само нека је лепа, пак је сваки фали.
СВЕТОЗАР: Видите како неправду чините одбору, а он је баш савесно ствар решио.
НИКОЛА: Па ко ће дакле добити.
СВЕТОЗАР: Послушајте како је пресуђено: Она жена, прво, није добра, која по кући једва оди, мрзи ју чисто говорити; куд пође, ту седне. Деца су јој нечиста, кућа неуређена, пуно свуда ђубрета.
НИКОЛА: Еј, моја Маго!
СВЕТОЗАР: Него, жена мора да је жива, окретна, газдарица у кући, која све види, нити смета, ако је мало и пољута.
МАКСИМ: Да мужа одалачи столицом.
КУМ: Или да му лете тањири око главе.
СВЕТОЗАР: Но, второ, ни она жена није добра, која по кући лупа, праска, слуге и слушкињу грува, мужу не да ни писнути, итд.
КУМ: Е, то није ништа, него да сте мене звали, да вам ту точку напишем.
СВЕТОЗАР: Треће: ни она жена није добра, која је распикућа, па ако ће и најбоље нарави бити, која води бригу само о баловима, увесељењима, соареима, да се лепо накити и иде у визите. Овакова се може пређе рђава него добра жена назвати.
МАКСИМ: Само нека кува изобилно, па ће све добро бити.
СВЕТОЗАР: Но ни она жена није добра, која живи ко Циганка, откида од уста млађима и мужу, и не да ништа јести.
МАКСИМ: Каква је то луда пресуда?
СВЕТОЗАР: Четврто: ни она није добра жена, која непрестано гледа да се кити, да се бели, да обрве навлачи, косу врани и облачи по дванаест сукања, само да лепша изгледа. Јер жена удата нема се ником другом допасти, него својему мужу.
КУМ: То је тако.
СВЕТОЗАР: Но ни она није добра жена, или, што је све једно, добра газдарица, која је неопраница, која се није умила од пет дана, којој се црни аљина итд.
МАКСИМ: Кажем ја, да не може ни једна добити награду. Ето, која је мека, не ваља, која је љута, не ваља; која троши, не ваља; која штеди, не ваља; која се кити, не ваља, која се не кити, не ваља. А тако и јесте.
СВЕТОЗАР: Али ако среду држи?
МАКСИМ: Каква је у среду, таква је и у четвртак. Од паприке не бива босиљак.
СВЕТОЗАР: И опет, кажем вам, нашла се једна, која је достојна награде.
МАКСИМ: Па која је, да видимо и то чудо.
(Светозар пружи руку на Софију.)
МАКСИМ: Сока?
КУМ: Лепо.
НИКОЛА: Е, срећно, снао!
ЛЕПОСАВА: Дадо, и мени од тога једну аљину.
МАКСИМ: Видиш, чули гди се ја тужим, па, као бајаги, да ми докажу, како немам право.
СВЕТОЗАР: Ево новци. (Проспе дукате по асталу.)
МАКСИМ (врти главом): Чудо, заиста.
ЈЕВРЕМ: Но, сад само реци, да немаш добру жену!
СВЕТОЗАР: И о томе има нешто. Будући је пресуда окружнога суда основана не само на општему мњењу, које влада о госпођи Софији, него и на сведочанству тичућег се супруга; зато се одбор праведно надати може, да ће поменути супруг и убудуће с именованом супругом својом не само лепо живити, него да јој неће никада, што она буде у кући по благорасуђењу своме наредила, на путу стајати, много мање на њу тужити се.
МАКСИМ: Молим, господине, нисам добро разумео ту вашу пресуду. Одсад Сока у кући уређује како она зна, је л’ тако?
СВЕТОЗАР: Јесте.
МАКСИМ: И ја на то морам приклонити главу и ћутати?
СВЕТОЗАР: Као муж, који је уверен о доброти своје супруге.
МАКСИМ: И јошт да се не смем никоме ни потужити?
СВЕТОЗАР: Ви ћете се владати по смислу датог од ваше руке сведочанства.
МАКСИМ: Ево вам ваши новци, мени не требају.
СВЕТОЗАР: Пресуда се не може апелирати, а баш кад би и могла, то би се допустило само надлежноме лицу.
МАКСИМ: Еј, тешко мени, преварише ме!
ЈЕВРЕМ: Ајд’ збогом!
МАКСИМ (бије се по челу): Гди се ја избезуми за сто дуката.
СВЕТОЗАР: Али какова штета проистиче отуда за вас?
МАКСИМ: Ћутите, молим вас: три бала, па је отишло сто дуката.
(Сви се смеју.)
СОФИЈА: Не бој се, нећемо правити бал; ја сам се само шалила.
НИКОЛА: Ето видиш, па си се уплашио.
МАКСИМ: Ћути ми ти тамо. Сто начина има да ми већу штету начини, него што је бал. Па опет да се не смем ни тужити — та три месеца, пак ме неће бити на свету.
НИКОЛА: Није него јошт штогод; Софија је добра жена.
КУМ: Добра богме, те како.
МАКСИМ: Свима је она вама добра, само што ја трпим и страдам. Господине Светозаре, та бар да се потужити смем, опет би ми било лакше.
СВЕТОЗАР: Све бадава.
МАКСИМ: Еј, луди Максо, будаласти Максо, слепи Максо, гди за сто дуката ослепи, те се упропасти и уби!
ЈЕВРЕМ: Кураж, јунак, ако је и побеђен, опет не губи духа; а благородан победитељ зна уважавати падшег непријатеља.
МАКСИМ: И ти си ми много крив.
ЈЕВРЕМ: Као сојузник Софијин, морао сам све употребити да се непријатељ победи.
МАКСИМ: Тако ми треба, кад ти нисам показао врата.
СОФИЈА: Светозаре, смем ли и ја једну реч казати?
СВЕТОЗАР: Изволте.
СОФИЈА: Ја нисам тражила да добијем награду, и не знам јесам ли је и заслужила. Но, кад ми је намењена, ја благодарим свима, који су ме удостојили те части.
МАКСИМ: И ја, што су ме преварили.
СОФЈА: При свем том, кад Макси ова ствар није по вољи, ја се одричем ти сто дуката и уништожавам сведочанство, које је мој муж о мени дао.
ЈЕВРЕМ: Шта, снао? Трактат је потписан и не сме се кварити.
СОФИЈА: Оставите, браца Јевреме, видим, да ту не помаже ништа.
СВЕТОЗАР: И ви не цените признање вашега супруга пред светом, да сте добра жена?
СОФИЈА: Он је мој муж, и ја сам дужна трпити што год он о мени рекне, било добро, било зло.
СВЕТОЗАР: То је заиста лепо.
НИКОЛА: Е, Максо, ако сад не признаш да имаш добру жену, онда ниси човек.
МАКСИМ: Што неће да прими сто дуката? Мој брајко, ти не познајеш женско лукавство. Како год што оће да је лепша, па меће на образ белило и руменило, тако тражи да обмане свет, како је добра.
НИКОЛА: Али она то чини на твоје захтевање.
МАКСИМ: Дабогме! жена све чини, што муж захтева, и опет бива, што су оне наумиле. Немој ти гледати што она чини, него што говори, пак ћеш добро проћи.
ЈЕВРЕМ: Е, сад видим да је свако нападање сујетно. Ови сто дуката послао сам ја потајно одбору. Но кад и то не помаже, узећу и натраг, и располажем да се из ти новаца начини један споменик за џандрљиве људе.
МАКСИМ: Ето ти! договорила се с Јевремом како ће ме преварити. Ајде сад, веруј јој!
ЈЕВРЕМ: На моју официрску реч кажем, да Софија није
ништа о томе знала.
МАКСИМ: Ако није знала, могла се лако сетити. Не знате ви лукавство женско.
ЈЕВРЕМ: Дакле, на чему остаје ствар?
МАКСИМ: На томе, да жена добије награду, што по кући псује, што ради по својој вољи, прави штету, и оће мужа столицом.
СОФИЈА: Ако оћеш да знаш, то је био само вент, које ме је браца Јеврем научио и управо натерао.
МАКСИМ: Да те је учио на што добро, не би примила, али зло одма.
СОФИЈА: Ако мислиш, да сам те увредила, ја те молим за опроштење.
МАКСИМ: То је бар лако.
СОФИЈА: Дакле, кажи, како ти се угодити може?
МАКСИМ: Сад да ти тражим јошт учитеља, да те учи. Ти си моја злосрећа, то ја знам.
СОФИЈА: Буди једанпут и ти човек.
МАКСИМ: То јест, дај се под папучу метнути, па срећан човек.
СОФИЈА (публикуму): Е молим вас, сад како жена да се не радује код таквог мужа. Добрим не можеш, зло не помаже. Злу жену могли су и дотерати у чувство.
НИКОЛА: Срета каишем.
КУМ: Да видим како би Срета с мојом прошо.
МАКСИМ: Једна се жена на свету поправила, па дигле, видиш, ларму.
СОФИЈА: Али муж ниједан. Ја сам трпила, ја сам ћутала и гутала, пак ти нисам могла угодити. Почела сам мало оштрије, то исто! Кажи, како да ти угодим?
МАКСИМ: Да куваш, да месиш, да ме вучеш по баловима.
НИКОЛА: Максиме, буди једанпут паметан.
МАКСИМ: Остави ме, немаш ђавола на врату, пак ти је лако.
КУМ: Али, кума Максо, кад сви признају...
МАКСИМ: Ја један не могу.
СВЕТОЗАР: Ви грешите против правде.
МАКСИМ: Умрла је правда; звоните!
(Звонце се чује. Завјеса пада.)
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Стерија Поповић, умро 1856, пре 168 година.
|