Љутица Богдан и Краљевић Марко
Вино пила до три побратима,
У Косову у пјану меану.
Када су се накитили вина,
О свачему зборе и говоре,
А највише о добру јунаштву. 5
Но што рече Реља и Милошу:
„Данас нема бољега јунака,
Од нас овђе три српске војводе."
А кад зачу Краљевићу Марко:
„Луди ли сте оба побратима, 10
А ја знадем једнога јунака,
По имену Љутицу Богдана,
У Приморју лијепу равноме,
Ја наљегох испод танке куле,
Испод куле пшеница бјелица 15
Изнад куле винова лозица
Ја ућерах шарца у пшеницу,
А ја тргах винову лозницу.
Припази ме Љутица Богдане,
Са његово дванајест кнежева, 20
А на њино дванајест гаврана
Подједнаци коњи и јунаци,
Сад бих реко, сад бих се заклео,
Да су коњи од једне кобиле,
А јунаци од једне матере 25
А ођело са једног терзије,
А оружје с једног тувегџије.
Кад ме виђе Љутица Богдане,
Он познаде мене и шарина
Па овако мене говораше: 30
„Ту си курво Краљевићу Марко,
Те ми араш бјелицу пшеницу
И тргаш ми винову лозицу."
Препадох се и невоља ми је,
Па посједох на коња шарина, 35
А побјегох на Приморје равно.
Поћера ме Љутица Богдане.
При мене је добра срећа била,
Не може ме стићи на шарину,
Он ме гађа шестоперцом златним. 40
При мене је добра срећа била,
Мало ме је дршка заватила,
Из бојна ме седла истурила
А за уши саћера шарину.
Шарин јесте мегданџија стари, 45
Главом ману у седло м’ убаци,
Ја побјегох на шарину моме.“
Кад зачуше оба побратима:
„Пи ђавола, Краљевићу Марко,
О шта си се болан препануо, 50
Од некака Љутице Богдана."
Па се тада насрдио Марко,
Скочи Марко на ноге лагане,
Побратим’ма ’вако говораше:
„Ајдемо те у Приморје равно, 55
Да тражимо Љутицу Богдана."
Побратими на ноге скочише,
Ћулејане коње окрочише,
Поћераше у Приморје равно.
Оћераше у Приморје равно, 60
А под кулу Љутице Богдана,
Око куле штету учињеше,
У пшеницу коње ућераше,—
Коњи једу бјелицу пшеницу,
А јунаци тргају лозницу. 65
Припази их Љутица Богдане,
Са његово дванајест кнежева;
Јаше Богдан на коња гаврана,
А за њиме дванајест кнежева.
Кад их виђе Краљевићу Марко, 70
Он бесједи Рељи и Милошу:
„А чул’ те ме оба побратима:
Ал’ ћет’ сама Љутицу Богдана,
Ал’ остало дванајест кнежева?"
Тада рече Реља и Милошу: 75
„Ми ћ’мо чекат’ Љутицу Богдана,
Ето тебе дванајест кнежева.“
А потеже тешку топузину,
Стаде бити дванаест кнежева.
Како кога Марко удараше, 80
Са црном га земљом састављаше,
Па он свеза дванајест кнежева,
Па поћера око танке куле,
А све гледа Краљевићу Марко,
Ђе ће виђет’ Рељу и Милоша, 85
Да ћерају свезана Богдана.
Док ето ти Љутице Богдана,
Ђе он ћера Рељу и Милоша,
Обојици савезао руке.
Кад то виђе Краљевићу Марко, 90
Препаде се и невоља му је,
Па наћера мрње на обрве,
Па све гледа Љутицу Богдана.
Нити смије Марко на Богдана,
Нити Богдан на Краљевић Марка, 95
Оба ћуте, ништа не бесједе.
Доцкан рече Краљевићу Марко:
„Побратиме, Љутице Богдане,
Пушти мене Рељу и Милоша,
Ја ћу тебе дванајест кнежева, 100
Да на миру не чинимо кавгу.“
То је Богдан једва дочекао,
Па му пушта оба побратима,
Марко њему дванајест кнежева.
Побратими па се загрлише, 105
Загрлише па се ижљубише,
Ту се они братски раздвојише.
Оде Марко су два побратима,
Богдан оста у Приморје равно.
Датотека:Murat Sipan vinjeta.jpg
