◄   Предговор I II   ►

– Острво Веће или Мање – упита огарављени човек, насмешен само за тренутак.

– Има ли рибарских насеобина на оба?

– О, Мање је само ловиште господина маркиза. На Већем има једно двадесет кућа.

– Могу ли вечерас прећи тамо?

– Свакако. Поштанска лађица биће овде кроз један сат. При повратку она се дотиче Већег острва; можете њом поћи. Само не знам како ћете се вратити. Бићете приморани да ноћите.

– То сам и мислио. Можда ћу тамо наћи за вечеру и спавање.

– Ја вам саветујем да останете до сутра овде. Село је мало и сиромашно али ћете гостионицом бити задовољни. Разуме се, на острву такође једна од кућа се зове haza de huespedes и тамо ће вам удесити и за спавање. Међутим, та је de huespedes за двадесет кућа и, као и цело село, нема чак ни осветљења.

– За једну ноћ ће ми то чак чинити задовољство. И, најзад, сутра морам прећи на другу страну језера. Острво, према томе, не бих ни видео.

– Онда ће вас поштанска лађица узети. Она остаје овде минут или два, колико да измени пошту. Колико је сад?

– Пет.

– Биће тачно кроз један сат овде.

– Мислим да имам исувише времена да се испнем до врха села. Имаћу непрестано језеро под собом, тако да ћу приметити кад се приближује лађица.

– О, видећете је сигурно.

– Онда ћу се пети овим уличицама?

– Боље је да узмете овај пут са стране. Ићи ћете благим нагибом између маслињака и винограда, све до куле. Затим можете сићи било којим степеницама низ улице.

Пео сам се ипак улицама. Камени излази кућа, прастари, излазе на саме степенице. Жене седе у вратницама; младе над ручним радом.

– Добро вече.

– Добро вече.

Престају да раде један тренутак. Дижу главе са веза. Један старац, између неколико сасвим старих жена, посматра свој повређени палац на нози.

– Добро вече.

– Добро вече, господине.

– Лепо ваше село.

– Да, лепо. Сирото. Прошле зиме цело је језеро било замрзнуто.

– Значи, није се могла ловити риба?

– Не, није се могла ловити риба.

Старица поред њега, не гледајући ме, каже:

– Младеж из Белмонтеха отишла је пешице на Веће.

– О, ја нисам видео, али кажу да је ишао и један аутомобил.

– Мора да је био дебео лед?

– Седамдесет педаља.

– До виђења, дакле.

– Довиђења, млади господине.

Једна девојка која ради филе на ђерђеву врло је лепа. Цела породица је у вратима куће код које се секу двоје степенице. Мора да је чудно живети над тако косим перспективама. Не изгледа сигурно ни да је зелена површина језера хоризонтална.

– Добро вече.

– Добро вече.

– Изгледа ми лепо то што радите.

– Радим по једном угледу који ми је дала маркиза.

– Ви радите за маркизу чији муж има ловиште на Мањем?

– A не, то је њен син који има тамо ловиште. Стари маркиз је умро још пре но што сам се родила.

– Они живе стално овде?

– Има само неколико година да се враћају свакога лета на језеро. Само сврате у наше село.

Имају мотор и тада долазе са гостима.

– Како се зовете?

– Ивона.

– То није домаће име.

– Није. Мој отац је служио у марини и путовао много. Али многи ме зову Роланда.

– Ивона је лепше. До виђења, дакле.

– До виђења, млади господине.

У идућој улици, која иде право између два реда камених кућа, испод античких утврђења и над језером, две или три главе ме гледају кроз прозоре. У једним вратима неколико људи и деце.

– Добро вече.

– Добро вече, господине.

– Јесте ли рибари?

– О, има врло мало рибара овде. Они живе доле.

– Колико има рибара?

– Једва осам барки. Друга села на језеру лове више.

– Ваше село је врло лепо. Видите стално језеро са овога прага.

– Видимо увек језеро. Понекад побесни.

– Ноћас ће бити мирно?

– Можда и не. Изгледа да ће трамонтана.

– До виђења, дакле.

– До виђења, до виђења.

Иако нисам још ништа приметио на језеру – једва две-три барке, које се скоро и не мичу на његовој површини, – враћам се обали. Поштанска лађица мора да је у задоцњењу. Кажем човеку с којим сам још малочас говорио на обали:

– Поштанска лађица мора да је у задоцњењу?

– Ах, па она је отишла има већ десет минута. Чекала вас је пет минута, али смо после мислили да сте се предомислили.

– Непријатно. Гледао сам пажљиво на језеро и никако је нисам видео.

– Од Белмонтеха она долази скоро уз обалу.

Можда су вам је куће заклониле.

– Разуме се. Могу ли наћи коју барку да ме превезе на острво?

– Не верујем. У случају да се језеро узбурка, не бисте се вечерас могли вратити. Свакако, коштало би вас много.

– Колико би ме коштало?

– Можда тридесет пезета.

– Мислим да то није сувише.

– Можете говорити са оним старцем на клупи. Он је једини који би вас могао повести; остали се тек враћајући са риболова.

Прилазимо заједно старцу који љубазно устаје да нас поздрави. Он је врло црвен, преплануо, изборан и угојен, што одговара вину, ветровима, годинама и јелу с којима је у пријатељству.

– Хтео бих да пређем на Веће. Да ли бисте ме превезли?

– Не треба ићи пошто је почела трамонтана.

– Али таласи на језеру не изгледају ништа озбиљно.

– О, па они су већ доста велики, a ускоро ће бити много већи.

– Ви се не бисте могли вратити вечерас?

– Не, не бих се могао вратити.

– Било би опасно да се враћате?

– Опасно и тешко; мом сину и мени требало би више но дупло времена за веслање.

– Има ли опасности при одласку?

– Били бисмо сасвим исквашени од таласа.

– То би се већ осушило. Ја мислим да, пошто је опасно за повратак, ви можете пити вина вечерас и на острву, a ујутру се вратити. Има ли доброг вина тамо?

– Да, али бисмо га морали пити у мраку. Идем да питам сина. Ако он пристаје, довешћемо чамац до вас и поћи.

Нисам веровао да ће син пристати; личило ми је више на уљудно одбијање. Чекао сам, ипак, у друштву механичара, кога сам прво срео на обали. Гледао сам оно неколико расушених барки насуканих на шевар; оне су пљоснате, примитивне, налик на велика корита. Неки човек одевен у сегелтух и прскан кречом сиђе у шевар са џаком на леђима. Млада жена, коштуњава и јака, донесе други џак. Да би истоварили то у једну од барки, загазише слободно у мокру траву и муљ. Жена је имала сукње мокре скоро до колена. Механичар им приђе:

– Враћате се у село? Овде је један млади господин који би тамо такође. Можете ли га узети?

– Зашто не? Нек дође!

Жена ми додаје руку да ускочим са мола. Брише клупу где ћу сести.

– Чувајте ноге од џакова, – каже човек – из њих испада цемент и ако падне на влажну обућу, тешко ћете га скинути.

Киша почиње крупним, ретким капљама. Муж и жена одлазе по нове џакове. Тада се кроз језерску траву појављује друга барка, црвена. Старац и један млади човек отвореног погледа веслају стојећи. Његов син!

– Можда је неуљудно што сам издао ове пријатеље, које сам прво натерао да ме возе. Можда ће сад зажалити што губе зараду.

– Они не воле да иду пошто је трамонтана. Дајте им пезету за вино.

– Нашли сте нешто за острво, – каже старац кад се приближио. Његов син скида капу и гледа ме смешећи се. Он гледа нарочито у језеро иза мене, тј. не гледа ни у шта, пошто тешко да тамо има шта да га занима.

– Ова се барка враћа на острво; тако ћу вам уштедети труд. Хтео бих да вас замолим да узмете за пиће.

За то време муж и жена су већ у чамцу и ми полазимо.

– Хвала, господине, и до виђења.

– До виђења, и хвала вама.

– Добар провод.

Небо је сасвим покривено. Киша наставља истим капљама. Таласи који се одбијају о чамац шаљу нам воду нештедице. Жена весла на средини; своју горњу сукњу пребацила је преко главе, остале сукње, влажне, лепе јој се за колена. Обоје су врло задовољни да ме имају у чамцу.

– Купили сте цемент овде у Хуенти?

– A не, то ми је само послан на Хуенту. Човек Карлос, који је имао да ми га донесе, није могао јер му се жена разболела. Жена му је од скора затруднела па не сме да је остави. То је прво дете што чекају.

– Зидате нешто?

– Ја сам по занату зидар.

– Имате посла?

– Колико да се живи. Затим, тражим посла у свим селима на језеру. Иначе, када маркиз дође на летовање, има увек понешто да се поправи у замку.

– Где је његов замак?

– На већем острву. То је некада био манастир и напуштен. Стари маркиз, сенатор, купио га је будзашто. Потрошио је више милиона да га претвори у замак. Млади маркиз...

– Долази кроз два-три дана, – додаје жена.

– Стара маркиза је већ тамо.

– Воли женске радове; ваше девојке мора да су добре везиље?

– О, она им поручује нарочито да би нас помогла. Како увек имају много гостију, употреби за поклоне. Да није маркизе и њеног сина, ми бисмо често помрли од глади.

– Ове зиме је језеро било смрзнуто?

– Четрдесет и два дана. Младићи су одржавали пролаз кроз језеро, таман колико да се провуче једна барка. Требало је дан и ноћ одржавати га. Не би иначе било хлеба. Риба је већ била под ледом.

– Морали сте грдно пропатити?

– И колико! После десет дана нико више ниje имао ни пет паpa у џепу. Несрећа је била што зими нема никога у замку.

– Жена вам изврсно весла.

– Врло је јака. Она је и мати двоје деце. Старија има пет година; рећи ћете ми да ли је лепа. Koca joj је сасвим светла.

– Волите много децу?

– Деца су сатисфакција живота.

– Нисам вас добро чуо.

– Кажем да су деца сатисфакција. Живот не би вредео без њих.

– Сигурно. Је ли на овом острву ловиште?

– Да, било је и доста фазана у шуми, али је сеоска мангупарија уништавала младунце и гнезда. Иначе, има много шљука.

– Имали су права кад су рекли да ћу бити сасвим мокар од таласа. Ипак ми ово врло прија.

– Код кога идете на острво?

– Никога не познајем. Мислим да преноћим у гостионици, ако је има, и да потражим некога ко би ме превезао ујутру рано у Ескалону.

– Ја почињем рад у седам. Ако пођете у пет, могао бих вас и ја превести; тако бих за посао задоцнио само око пола сата.

– Мислим да би то било изврсно, јер бих онда још стигао и да се вратим поштанском лађицом у Хуенту. Више бих волео да из Хуенте напустим језеро.

– Онда ћу ja у пет доћи по вас.

– Дођите у пет по мене. Оно је замак? Изгледа огроман. Не видим рибарске куће.

– Село је с друге стране острва. Видите само торањ црквице која је наврх острва.

– Коме припада ова шума?

– Скоро цело острво припада маркизу. Врло мало маслињака изнад села припада рибарима.

– Је ли вода дубока овде?

– Доста. Тешко је газити по њој близу обале пошто је камењар.

– Ево села, – рече жена.

Сусрећемо прво једну, затим другу барку са рибарима који бацају мреже.

– Добро вече.

– Добро вече.

– Како је?

– Иде, иде!

Пристајемо уз сасвим кратак мол на кољима. Човек ће остати у чамцу да истоварује, жена ме води. Слободно загазим за њом једном ногом до чланка.

– Овуда је крчма.

Село је дуж језера, али су му његове куће само леђима окренуте. Између кућа и обале кратке разграђене авлијице обрасле у коров, са баченим кошевима за рибе, разбијеним боцама, кокошима и мачкама. Куће су једноспратне, зидане у средњем веку, иза њих је уличица, с чије друге стране су такође куће; и то је све. Оно неколико корачаја идемо том уличицом. Пред сваком кућом седе старице, старци, млађе жене и рибари. Деца претрчавају између њих. На једној кући пише: ћaza de ћuespedes. Ова је двоспратна и пред њом једна клупа и више столица. Неколико младих људи стоје и разговарају.

– Ово је моја мала, – каже жена за девојчицу која јој се баца у сукње.

– Како се зовеш?

– Хуана.

– Да ли си ваљана, Хуана?

– Како се каже?

– Да, господине.

– Чекај, Хуана.

– Како се каже?

– Хвала, господине.

– Госпођа Марија, тражи вас један господин. Један господин жели да говори са вама.

– Колико је велики! – чујем да говоре жене са друге стране улице. – Одакле долази? – питају полугласно зидареву жену.

– Само ће да преноћи овде. Занима се за рибе. Можда је дошао због бацања нових младица у језеро.

– Како сте га довели?

– Мислим да га мој муж већ давно познаје; ваљда из Толеда.

– Хоћете ли да видите собу, господине? Ми тек треба да вам је спремимо.

– Онда није ни потребно да је гледам. Главно је да имам где да преноћим. Кад се вечера код вас?

– Кад год хоћете. Обично једемо у осам. Шта да вам спремимо за вечеру?

– Оно што обично спремате за себе. Ако је могућно, рибу. Волео бих да је зготовљена како је рибари обично справљају на острву. За друго ми је свеједно.

– Изврсно, господине. Хоћете ли да вам изнесемо сад један сто, да седнете.

– Волео бих да видим острво пре вечере.

– Наш дечко вам може показати острво. Мало шта има да се види. Замак има велику збирку оружја.

– Хвала, ићи ћу сам. Још нешто: могу ли бити пробуђен пред пет? Човек који ме је довезао превешће ме у пет у Ескалону. Било би добро да рачун платим још вечерас.

– Не брините се ништа.

Идем једноме крају улице. Улица прелази у пут између маслињака и врло брзо доводи до капије замка. Замак се више не види, заклоњен полудивљим парком. Капија је отворена и ја продужавам кроз парк немајући намере да дођем до замка. Лево, на кратком пропланку, човек чува две огромне краве.

– Лепе животиње.

– Јединствене. Тридесет литара дневно. Господин маркиз их доводи на острво лети са другог имања.

– Ви сте острвљанин.

– Да. Али ја чувам сад краве да бих заменио једног младића који је прешао послом у Белмонтеху. Ја сам ловац.

– Колико вас има послуге?

– Сада смо четрдесет. Али ће са господином маркизом кроз два дана доћи још двадесет. Шофери, механичари, собарице и лакеји. Хоћете ли да видите замак?

– Не верујем. Нисам понео никакво писмо са собом, a сутра рано одлазим.

– Они су необично гостољубиви и радо покажу све странцима. Писмо вам не треба. Штета је ако не видите оружје. Кажу да у свету ретко ко има такву збирку.

– Чуо сам да је врло велика.

– Заиста је све тако лепо удешено. Његова екселенција, покојни сенатор, утрошила је неколико милиона.

– Срећа је за село да је један напуштени манастир претворен у замак. Сада могу понешто зарадити и ван риболова.

– Како не! Стара госпођа маркиза зна свакоме име и брине се за свакога. Колико је девојака удомила! A још треба мислити на госте. Долазе сваке године. Дођу само на неколико дана, лове по језеру, прелазе моторним чамцима на обалу a оданде праве излете аутомобилима. Затим, скоро истога дана сви оду; али за то време имамо посла од ујутру до увече.

– Ретко је одакле овако диван изглед на језеро.

– Видите тамо ону кулу на обали, са вртешком? То је госпођа маркиза спровела воду чак горе до замка помоћу електричних мотора; цео замак има своје осветљење. A сад је обећала да ће дати да се спроведе електрика и у селу.

– Треба да се вратим да бих видео острво пре но што падне ноћ.

– Штета је да не видите замак. Могли бисте ипак да говорите са мајордомом.

– Мислим да ћу га видети којом другом приликом.

– До виђења, онда, господине.

– До виђења. Кажете тридесет литара.

– О, врло често и више.

– До, виђења.

Пролазим опет кроз село. С једне и с друге стране, жене и људи гледају ме љубопитљиво. Кажем свакоме: добро вече! И свако ми тако отпоздравља. Испред једних врата неки млад човек кује ципелу. Он престаје да кује кад наиђем да би ме гледао. Чим га поздравим застиди се и брзо наставља свој рад. Два корака од њега, такође пред вратима, други кује котао сужен на средини. Двоје деце му је сваки час међ ногама, он их само стрпљиво отура ногом, као да су појас који се развио, a који нема кад да свије. Он такође застаје и гледа.

– Добро вече!

– Добро вече, господине.

– Ради се.

– Помало се ради.

Улица излази скоро на језеро и одмах се претвара у само утабану путању по трави, дуж језерске обале. Са стране је још једино велика једноспратна зграда која није никада завршена. Испод траве је велико камење; из ње излазе стене покривене маховином, тако да се тешко корача. Уз острво је врло живописна шумица пуна птичје граје. Горе са врха, зачас још вири поцрнела црквена звонара која је наврх села, затим је апсолутна усамљеност. Корачам ивицом острвском, удишући дубоко мирис влаге, шуме и трава. Вече се сасвим неприметно замотава око Мањег острва, чија је густа шума одмах преко пута. Између ова два острва, сасвим близу мене, дижући тихи и ведри шум, пролазе две рибарске барке. Људи на њима су ћутљиви и лаганих покрета. Ја прво чујем њине мреже, кад падају у воду, и весла, и тек се онда појављују барке и рибари иза траве и трске.

– Има ли рибе?

– Врло мало, млади господине.

– Али ће за вечеру бити довољно?

– Можда.

Продужавам кроз биље сасвим уз обалу; газећи сваки час погрешно на камен који се не види. Птице, које су, мора бити, биле ћутљиве цео дан, граје раздрагано: у вечери изнад мене, уз острво, све смеђијој a преда мном, по води, све плавијој. Опет изнад круна дрва видим куле замка недалеко испред себе. Скоро сам обишао цело острво у круг. Налазим једну пљоснату стену на коју се може сести као на наслоњачу, ослонивши леђа на једну другу. Остајем тако дуже од пола сата, можда од три четврти, без једне мисли у глави, без једног сна. Задовољства су чисто физичка. Очи уживају у све тамнијој боји шуме преко пута, груди у дисању ваздуха освеженог мирисом биља и воде. Ваљда бих једино волео да птице ћуте: али ни тога нисам свестан. Враћам се истим путем скоро кроз мрак. Вода је сад светла и звучна. Код недовршене грађевине сусрећем оне рибаре, који су се ту близу искрцали. Више их апсолутно не разазнајем. Једино што примећујем јесте да један од њих носи нешто велико и као плетено од трске. Видим кроз то комад неба.

– Шта је то што носите?

– За хватање јегуља.

– Имате јегуља у језеру?

– О, ми нарочито живимо од њиног хватања.

– Али нема ниједне реке, ни која утиче, ни која истиче из језера?

– Нема.

– Језеро није везано подземно са морем?

– Никад то нисмо чули.

– Како је онда могуће да има јегуља! Ја сам увек слушао да јегуља има само тамо одакле могу ићи чак у нарочита мора ради плођења.

– Не верујем да ове могу игде изићи.

– Где налазите трску за плетење кошева?

– О, свуда је на језерским обалама има доста.

– Ево наше куће. Добра ноћ, млади господине.

– Добра ноћ.

Пролазим поред ковача и обућара. Сад видим само њине прилике пред кућом. Окружени су женама и децом. И пред другим кућама седе сељани. Нигде се не виде светиљке.

– Добро вече.

– Добро вече, господине.

Пред крчмом, у потпуно мрачној улици, два пута више људи. Унутра гори свећа. Седам за сто испод свеће и покушавам да читам Живот Челинијев. Редови играју према игри пламена. Долази један пуни, задовољни старац:

– Немамо добре светлости, али маркиза је обећала. Иначе све је тако добро у овој haza de huespedes.

– Држите је одавна?

– Она је мога рођака. Има је већ осам година. Откако се оженио из Сарагосе; његова жена је желела непрестано да дође у његову земљу и да нешто ради. Тако су отпочели ову haza de huespedes. Мислим да су задовољни.

– Изгледа ми с љубављу вођена.

– О, моја снаја је силна жена, права матрона. Када она реши, ствари иду увек добро и с љубављу. Ако желите да читате, попните се горе где постављају сто за вечеру. Морали су упалити велику петролну лампу.

Пењем се кроз мрак уским дрвеним степеницама. Згазим погрешно, те се склизнем за два степена; то начини страховиту ларму, као да сам се и ја поломио, и да су се степенице пода мном срушиле. Изнад мене се чују журни кораци, отварају се врата негде у дну горњег ходничића и топла, радосна светлост расипа се на све стране. Завршавам пењање и видим на вратима девојку која држи испред себе лампу обема рукама. Лице и очи су тако осветљени да се не зна да ли је уплашена или се смеје гостољубиво, или се подсмева. Налазим само да је лепа.

– Да се нисте повредили? Требали сте да викнете да вам осветлимо. Рекла сам дечку да вас доведе горе са свећом чим дођете из шетње. Изволите.

– Хвала. Сметам ли вам док радите? Могао бих сести овде и читати; тако вас не бих узнемиравао.

– То је италијанска књига?

– Живот скулптора Челинија. Решио сам да је прочитам путујући, и тако је читам већ две године, па никад краја. Морам чак да се враћам, јер заборавим шта је било.

– Како се зове књига?

– Живот од Бенвенута Челинија. Описан је цео живот Италије у XVI веку.

– Да ли је срамота признати да нисам никад чула за њу?

– Сигурно да не. Срамота је да сам вас ја на то признање натерао, a сам вам нисам рекао шта ја нисам никада видео.

Она ме погледа и одмах разумеде рђаву игру речи.

– Шта ви нисте никад видели? Или боље, знам. Хтели сте да кажете је л' те: „Тако лепу девојку!”

– Чини ми се да сте погодили. У сваком случају ни ваше острво није мање лепо од вас.

– О, оно је и уистину лепо. Само ја нисам са острва. Моја мати је била али се затим удала у Сарагоси. Ја само проводим лето код ујака и ујне.

– Ваша ујна је из Сарагосе?

– Да, то је јединствена ујна. Откако код нас не иде сасвим добро, после смрти мога оца, она је сасвим усвојила моје две сестрице. Пошто сама нема деце, мале су сасвим кћери за њу.

– Зар... Допада ми се баш необично ова соба. Волим украсе везене код куће и домаће фотографије. Има ли и слика ваше матере?

– Да, да, ево овде су моји родитељи; ту сам и ја сасвим мала. Смешно?

– Личите више на оца. Је л' ово ваш брат на слици поред вас, или...?

– Не, мој вереник.

– Близу венчање?

– Чим добије службу. Можда само месец или два.

– Такође из Сарагосе?

– Из Сарагосе. Синоћ је дошао са једним другом и остају до сутра. Можда сте их видели пред кафаном.

– О, као да их нисам ни видео. Био је савршен мрак.

– То је непријатно, је л' те? Стара маркиза је обећала да ће идуће године поклонити селу осветљење. Кажу да је, када је зимус било залеђено, било тужно и тешко у помрчини.

– Срећа је за вас да нисте били.

– Било ми је жао ујака и ујне, и хтела сам доћи, али сам се страшно бојала да пређем тих неколико километара преко леда. Не смета вам што ћете јести са свима нама?

– Напротив, биће ми врло пријатно. Немојте тумачити рђаво, али ми је жао да је ваш вереник баш сада овде. Могли бисмо можда прошетати заједно; овако бих имао непријатно осећање да вам сметам.

– О, не бисте нам сметали ни најмање. Виђамо се често; и, после, ми смо стари вереници, рекли смо дакле, све једно другом.

Уђе деран што послужује у кафани:

– Госпођице, вечера само што није готова a мале Ферере нигде нема. Нисте је видели?

Госпођа Марија се уплашила.

– Не, она је заспала иза кокошарника сигурно. Чека да се испиле мали. Нађи и један лимун.

Укућани се почеше лагано скупљати. Цео је свет хтео да зна шта читам и да ли долазим од Логроне или Панкорбе, тј. из Бургоса или Лериде, али ове две последње вароши из пажње не споменуше. Госпођа Марија, огромна и лепа жена, великих, црних очију, донесе сањиву Фереру на рукама; Изабела јој се држала за сукње. Њен муж, крчмар, био је човек мали, мршав, црвен и узбудљив. Он је у свом оделу изгледао као у опреми за гњурање; чакшире су му долазиле до испод мишица. Два младића, пријатних ликова и брижљиво одевена, запиташе ме да ли сам ловио птице као они по језеру и да ли сам видео капелицу на месту где се искрцао Сан Дијего када је долазио на острво.

– Дошао сам с друге стране скоро до замка и нисам наишао ни на какву грађевину.

– Значи да сте били на корак-два од ње, али да вам је лишће заклонило. Виде се још трагови његових стопа на стени код обале. Не треба, разуме се, у њих веровати.

– Зашто не. Ја верујем. Верујем у бога и у чуда које врше светитељи кад је бог с њима.

– Али, ујна, – прекиде младић (значи тај је вереник!), – откуда само траг ноге тамо где се искрцао, a не и по целом острву и не на супротној обали одакле је дошао?

– Бог је хтео да остави знак о доласку светитељевом.

– Зашто би бог порицао физичке законе које је сам прописао! A физички закони наређују да се камен не угиба под човеком.

– То је смешно и глупо, како младеж сада више не верује!

– Треба јести, треба јести, драги моји, ја сам гладан, господин је гладан, ви сте гладни и зато се и препирете.

– Изволите овде, господине.

– Ако ми дозволите, ја бих овде, a ви изволите у чело. Иначе ћу се осећати као туђин.

Имам девојку преко пута себе и два младића. Девојчице спавају по великој жени као по каквој косој постељи, не сметајући њеним покретима. Оне с времена на време отворе очи да би појеле штошта са својих тањира и опет тону у сан. Чак се и трзају у сањању. Ја не чујем цео разговор који се води око мене. Сасвим сам расејан. Мислим како су сви ови људи апсолутно симпатични и простосрдачни. Жена је можда одвише енергична, један од младића сувише пун себе, али девојка је права реткост. Сви се удварају верениковом другу: за будућност вереникову изгледа да он може бити од велике користи.

– Необично је љубазно од вас што сте дошли, – каже му девојка – Мигуеле вас много воли.

– Нарочито, ничији савети нису тако од користи као савети искреног друга – каже крчмар.

– Мигуеле нам је причао колико сте енергични и колико сте успели само својим трудом и памећу.

– О, ја сам имао нарочито много среће. Ја сам можда и само случајно увек видео шта треба чинити a шта други не чине. Сигурно; био сам увек спреман на рад.

– Ja сам се увек дивила, кад један човек тако млад успе у животу. То је дивно видети. Изабела, молим те, лези мирно, не ударај ме по грудима. Дивно је видети човека који зна где треба да троши снагу.

– Ја се бојим да Мигуеле није човек који то уме. Он је помало плашљив, можда сањалица. Ја сам ти давно то рекла, је ли, Мигуеле?

– О, ти си рекла... Разуме се, Бернес је енергичнији много од мене, a онда, Бернеса сви слушају кад говори. Ја не умем да убедим ни у оно што би требало да цео свет зна већ од рођења.

– Не треба никад сумњати у себе, Мигуеле, – рече велика жена; – ти си младић добар, исправан a то се увек тражи. Успећеш.

– Како сте ви прво успели?

– Ја сам увек веровао да је наш рад велика ствар за народ и онда сам само видео да у покрајини Сарагосе омладина није организована. Није организована на један рационалан начин, да користи општој ствари. Није довољно обући се и имати музику. Онда сам ја то чинио сам, не тражећи ничију помоћ. Па кад се видело шта је омладина Сарагосе, разуме се, питало се и ко сам ја.

– Ви познајете Н-а?

– Радио сам с њим пре него што је постао секретар.

– Изгледа да је то човек невероватно енергичан. Чула сам да је право чудо.

– Може се рећи да је то више но човек. Он је један од ретких људи у свету.

– Виђате ли га још?

– Кад год идем у Мадрид. Није ме заборавио; понекад ме задржи на вечери. Његова жена и сестра свирају у четири руке. Лепо је провести вече усред тога домаћег мира.

– Али ја мислим да је заиста главна срећа погодити шта треба чинити у општу и у своју корист. Ево, има две године да сам уписан, али моја жена Марија може вам рећи да сам ja, у ствари, по убеђењу, то још од првога часа. Од првога часа, од сасвим првога часа. Само ја нисам знао да изразим шта осећам, нисам знао ко проповеда исто: није имао ко да ми објасни. Је ли, Марија?

– О, да, мој муж је осећао да нешто ново наилази ал' није умео да изрази.

– Ја сам, кад су још они пре почели против отаџбине, викао; ево, овде сам баш викао, доле у кафани; има света који се тога сећа. Викао сам: Видећете да то не може тако; да вам неко неће допустити да иде тако! То није да сам се бојао за свој дућан, да ће га затворити, село не може без иједне кафане, већ сам рекао што сам осећао нешто. И кад је почело оно право, да сам се само сетио да је то то, да сам се сетио на време... али куд сам могао знати на овом острвцету! Ко би се сетио! После, кад сам видео, било ме је срамота да приступим; да не кажу: Ето приступа зато што је успело! Тако тек пре две године, кад ми Марија рече: Глупо је да си то по убеђењу a да ниси уписан! ја сам тражио и да ме приме.

– О, ујак је одувек био за обнову.

– Ја бих толико волела да наш Мигуеле успе. Можете ли га ви помоћи?

– Ја ћу учинити што год могу. Али ја сам уверен да младић његових способности може успети без ичије помоћи.

– Треба га много саветовати.

– Како вам се допада риба, – обратише се први пут мени – хоћете ли још?

– Не, хвала. Сасвим је изврсна. Изабела баш чврсто спава.

– Немогуће је метнути је у постељу док ја нисам с њом. То је кукњава. Она је моја зеница, моја мезимица. Не осећам скоро да нису моје. Одакле долазите, господине?

– Из ваше постојбине.

– Није што сам сама оданде, али ја налазим да су тамо најлепше жене Кастиље. Када сам прошле године била тамо с мужем, ја сам се и као жена окретала за женама, толико су лепе. И после, то су велике, лепе жене, матроне, може одсећи косу, наруменити се, она остаје жена и никад не личи на мушкарца.

Крчмар скиде убрус који је имао везан око врата, обриса њим уста, и, спреман на разговор, одмаче се мало од стола.

– Верујете ли ви, господине, да ће бити ускоро рата?

– Са ким мислите да би се морало ратовати?

– О, доста је отворити новине. У целом свету пишу о томе. Мислите ли да се то може избећи?

– Не знам. Можда ће једнога дана ратови сасвим ишчезнути. Дубоке, исконске силе које покрећу ратове више неће имати дејства. И онда ће сви народи бити у праву.

– Али има народа који би желели да уживају у миру своју културу и других, који немају културе, и који воле рат да би се забављали рушећи.

– Сваки народ је у току времена и с муком прикупио ма и најмање благостање, ма и најсиромашније, и то је његова култура. Ниједан народ као целина не воли да то своје благостање ризикује јер је рат увек ризик, a да и не говорим да ниједан народ не воли да шаље своје синове у смрт.

– Откуд онда ратови?

– То баш и кажем: рат не долази зато што га један народ воли a други не, што је један у праву a други не, или што је један некултуран a други не. Већ као помори и несреће. Једнога дана ће цело човечанство пазити узбуђено да такав помор на њега не наиђе. Сваки народ засебно пазиће на себе непрестано, да се то на њему не збуде. Као што сваки човек пази да не добије грозницу, или још боље да не добије нервозу у којој се, и без спољних разлога, може потући са суседом.

– Али дотле, док то не дође, једна земља не може допустити да је друге угњаве, једино што чека да дође време правога мира.

– Сигурно... Замислите, ја сам данас код вас, на вашем острву, које је јединствено у својој простоти и лепоти. Ничега на њему нема што би ми било туђе или што би ме чинило туђином. Ви бисте ноћас могли бити на некој мојој реци и осећати се исто тако присно и угодно као да сте у самом завичају. Не могу да појмим како се онда могу наћи два човека да се убијају, мрзећи земљу, један другога и мислећи да је то земља која му жели зла.

– Нећете, ипак, рећи да нема никога који мрзи нашег човека и који му жели смрт.

– Можда! Докле год човек човека није видео, није разговарао са њим, док не може да га замисли; нарочито док не може да замисли да и онај други има своје занате, децу, бриге, да је углавном срећа и несрећа расподељена подједнако праведно и неправедно по свету, можда и уме да мрзи. Али кад су за истим столом, нити може пожелети да убија, нити мрзети. Разлика у језику, у обичајима, отпада чим два човека почну да се споразумевају, макар се и не разумели. Разлика нешто значи само кад се каже: њих раздваја језик, обичаји. Ви сте видели у рату, ретко је да војник није осећао сажаљење према заробљенику. Сигурно је да сваки од нас воли своју отаџбину више од иједне друге земље на свету. И са колико разлога! Али отаџбина од њега не тражи да убија, већ да је воли.

– Отаџбина је једна велика лепа ствар.

– Ја мислим да је љубав за отаџбину, као љубав било за шта, још много већа и лепша ствар. Можемо да је волимо сви заједно, и нико ни на ког због тога да не буде љубоморан. Да волимо жене које су на њој рођене, свитања и заласке на њој, и уопште све.

– Ви сте или новинар или песник, господине.

– Можда, али ja не говорим ни као новинар, ни као песник. Цео свет овако мисли или осећа.

Одједном видим да сам се одиста упустио у сувише апстрактно разлагање, можда сувише књижевно. Рат? Ко зна, можда је рат заиста вечит. Можда мржња која настаје између људи неће никада бити избрисана. Свакако је глупо говорити о томе са овим добрим људима које збуњује што треба да имају о томе своје мишљење. Желим да променим разговор.

– Мислим да ћу још који пут, ма један пут, доћи код вас. Све је необично лепо.

– Надамо се да ћете одржати реч. Тада ћемо имати осветљење.

– И пилићи које Ферара очекује биће већ кокоши – додаје шалећи се девојка.

„Ти такође, мислим у себи, бићеш мати, твоја јединствена вечерашња свежина биће само успомена. На што се онда враћати!”

– Доћи ћу, сигурно ћу доћи. Мислите ли да ће ме дечко пробудити пре пет?

– Хоће. Он ће вам сад однети и свеже воде.

– Онда бих ја сад пошао на једну кратку шетњу кроз ноћ. До виђења.

– До виђења. Пријатна шетња.

Пред крчмом нема више никога и улица је сасвим пуста. Идем на мали мол, који је саграђен тиме што је између неколико пободених коља набацано камење. Гледам у апсолутну тамнину воде. Остајем тако десет или петнаест минута, када чујем јасан шум весала по језеру; затим чујем и гласове, неколико мушких гласова, али не чујем речи. Најзад разазнајем и по коју реч, јасну и усамљену као звезда:

– Не, кажем ти да не!

Чамац пристаје испод мојих ногу али га ја апсолутно не видим. Распознајем само шумове покрета при скидању весала, при искакању људи итд. Један се тамни човек диже испред неба и с руком пред устима довикује:

– Ана-Марија, Ана-Марија!

Један прозор се отвара на острву:

– Јесте ли ви?

– Ми смо, дођите.

Долазе троје; две женске прилике, од којих једна свакако девојчица, и с њима неки деран. Утапају се у помрчину испод мојих ногу где су већ људи и чамац.

– Била је већ ноћ када сте пошли?

– A не, смркавало се. Имам нешто у стомаку и боли ме да цркнем.

– Шта си јео?

Острвљани се муче да извуку нешто из чамца. По шуму, изгледа да су то нека ужад и балони. Питам се да ли ме виде. Онда одлазе тако натоварени. Сви; једно по једно. Када већ мислим да нема никога, од чамца долази нови шум: неко се исправља, накашљава и одишући, од неког напора који је тек извршио, пење се право к мени:

– Добро вече, господине.

– Добро вече.

Видим јасно његову велику прилику пред мање мрачним небом, али чак ни по гласу не могу да закључим ког је доба.

– Долазимо из Белмонтехе, али нисмо све свршили.

– Нисте свршили посао?

– Не сасвим. Тамо је војничка свечаност па већину ствари нисмо купили.

– Нисам никада био у Белмонтеси.

– О, занимљивије је свакако од острва... Јесте ли чиновник?

– Ја сам странац.

Очевидно да би човек хтео да разговара, али се устеже. Свеједно ми је да ли ћу говорити с њим или не, али ми је страшно досадно да му помажем у почињању разговора. Ћутим.

– Да свет није издељен на толико разних секта и земаља, ја мислим да би било више за јело.

– Зашто мислите да би онда било више?

– Не знам. Тек мислим да кад би сви у свету радили просто на томе да се има што више за јело, било би доста за цео свет. Овако, једни кажу: ми хоћемо да једемо највише! a онда други кажу: ми не смемо дати да поједете што припада нама! и тако док се препиру, прође време за ручак или трећи поједу све, иако нису гладни.

– Сигурно, само да објасните и ту своју идеју свету ви морате наћи присталице и ове би, у ствари, биле једна нова секта. Можда ће се на некој идеји наћи заиста цео свет и почети заједнички веровати у њу... До сада су, осим религиозних идеја, само идеје Једнакости и Слободе успевале да окупе читава човечанства, али онда су одмах губиле свој полет и као да никад нико није разумевао више у чему је једнакост и у чему је слобода.

По други пут те вечери скретао сам разговор на апстрактности, и то ми је било досадно. Човек је ћутао и мислио шта би још рекао; ја сам ћутао такође један тренутак, па упитах:

– Имате ли жижица? Хтео бих да видим колико је сати.

– He, ja не пушим, па и не носим.

– Мислим да је доцкан и да би требало спавати. До виђења!

– До виђења, до виђења, господине.

Кроз затворена врата трпезарије допире разговор укућана. Моја соба је до синоћ припадала некоме од чланова породице: пространа, чиста, с много фотографија. Спремам се да легнем и хтео бих да се умијем, али видим да вода није уопште спремљена. Отварам прозор. У авлијици, између позадине крчме и језера, послуга при слабој светлости пере судове:

– Васкес!

– Ево ме, господине!

– Немам воде.

– О извините, господине, ја сам сасвим заборавио. Ево, трчим.

Пет минута доцније ломњава по степеницама и деран куца:

– Смем ли ући?

– Слободно, Васкес! Васкес, хоћете ли ме пробудити пре пет?

– Хоћу, господине. Јесте ли видели замак, господине?

– Не овом приликом.

– Ја ћу кроз два дана прећи, као увек, у замак да служим.

– Тамо можете много научити.

– Како не! Кад одслужим војску, мислим да ћу негде у вароши моћи служити као лакеј.

– Свиђа вам се та служба?

– Врло је тешко бити добар лакеј.

– Добро, Васкес. Мора да је страшно тешко.

– Ја вас задржавам, господине, од читања.

– О не; видим да умарам очи према свећи, a и иначе сам сањив.

– Добра ноћ онда, господине.

– Добра ноћ, Васкес; не заборавите ујутру. Ту је и обућа.

– Изврсно, господине.

Ујутру ме буди грдна ларма петлова. Искачем из постеље кијајући, умивам се и силазим на улицу. Острво се купа у првом расветљењу. Све је чедно, чисто и светло; звучно; као да је стварање света тек завршено. Жене су у грдним покретима с једне стране улице на другу, спремајући се на посао. Гласови из њиних грла су врло значајни.

Ја сам у чамцу између острва и Ескалоне. Села по језеру запловила на његову воду. На врху једног брда у дубини, које је цело још у магли, сија само под првим сунчаним зрацима село Монт Паланкинос. То је Брдо Бува, и девојка, (Острвце) која је служила код мојих пријатеља била је из тог села. Зато смо је звали: Острвце са Брда Бува.

„Каква разлика, мислим у себи, између оне Ролдане што смо је звали Острвце и везиље што ми је синоћ рекла да је зову Ролдана!”

Примећујем да ми зидар који равномерно весла нешто говори. То је увек прича из времена кад је језеро било смрзнуто („четрдесет или четрдесет и два дана, рекли су ми, мислим даље у себи; уосталом, шта ме се тиче колико је дана било смрзнуто”). Његове очи су пуне суза:

– Мала је боловала већ три дана и моја жена се већ разбољевала што ниједан доктор не може да дође на острво и што ћемо је тако изгубити. Девојчица је била непрестано у бунилу и врућици. Треће вече жена се развика: умире, умире! Скочим из постеље, видим мала стисла зубе, преврнула очи, поплавела; умреће сигурно. Сасвим је свеједно умрла ту или напољу, или упали обоје под лед: не бих могао више издржати жену a и мени би било сувише жао. Јесте ли видели како је лепа? Обукао сам се, увио девојчицу у мараму и отишао право у ноћ. Ево по овој истој води сам газио. Страшна помрчина је била око нас, сваки час сам клизао и посртао, иако сам ставио чарапе преко ципела. Жену сам оставио као луду у кући. Разумем да онај мој пријатељ није хтео оставити своју да би ми пренео цемент. Трамонтана ме је тукла у лице и било је хладније но икада у овим крајевима, али ја сам ишао и ишао. Требало ми је три сата док сам начинио три километра до Белмонтехе. Мислио сам само непрестано: „Да ли ми је већ мртва у рукама или није?”

– Кад сам стигао, са истока је почело већ да свањује. Избудио сам неке пријатеље и онда сам тек видео да је отпустила вилице, да није више онако модра. Доктор ми је рекао да јој је хладан ваздух вратио мало живота, да је иначе већ не би било међу живима; и још ми рече да ће је спасти. Кад сам се вратио жени, рекао сам јој: „Чим прође зима, одселићемо се са острва. Ићи ћемо у неко село где има доктора и школе. Не треба овако шта дочекати понова!”

Зидар је ћутао и ћутао, па онда рече сам:

– И још смо увек на острву!

Шетам стрмим косама око Ескалоне, кроз маслињаке. Ови на првој дневној топлоти миришу исто тако заносно као и да су врт каранфила или јасмина.

Људи протерују стазама мазге натоварене вином. Жене проносе на главама велике ћупове са водом. На једној заравни десетак дерана дигло грдну ларму играјући се војске. Они су наоружани грањем које представља пушке, и прућем које представља сабље. Дигли су свакако галаму што би сви желели да буду бар подофицири, бар каплари a онда немају коме да командују. То је призор који ме увек искрено узбуди; неколико година играо сам то у Палилули:

– Шта се догађа, пријатељи?

– Спремамо се за рат.

– То ће бити неки грдан рат?

– Страшан. Сви смо у организацији и не бојимо се никога.

– A против кога ћете у рат?

– Против Белмонтехе.

– Само против Белмонтехе?

– О, то су наши крвни непријатељи.

– Али и они су у организацији!

– Разуме се, они кажу да су организовани! Међутим, ми знамо какви су они. Када је била свечаност овде, ишли су у винограде да краду грожђе, и после их болели стомаци, и мајке морале да их бију. Славни јунаци, ти из Белмонтехе!

– Кад им будемо објавили рат, ми ћемо написати једно писмо Генералисиму где ћемо му објаснити какви су солдати у Белмонтеси, a он ће бити задовољан што ћемо им ми показати какав треба бити!

– Али је читаво језеро између вас. Биће вам врло тешко водити тај рат.

– Ни најмање. Једнога празника ми ћемо се искрасти рано ујутру у рибарске барке и отићи на Мало острво. Тамо ћемо их чекати да дођу.

– Сасвим величанствено („Кањош Мацедоновић”, мислим у себи). Само, за тренутак ја ту видим масу батина. Сељаци са Великог острва вас чекају што сте уништили фазанчиће, овдашњи рибари поздравиће вас кад им вратите барке, a o родитељима и да не говорим.

Дечаци ме погледаше подозриво. У тренутку им се учини да желим да заштитим лукавством њихове вршњаке из Белмонтехе.

– Ви станујете у Белмонтеси?

– Не, ја Белмонтеху нисам ни видео. Али ако икад сретнем неког дерана оданде, рећи ћу му одакле им прети пропаст.

Малише синуше од поноса:

– Учинићете нам задовољство, господине.

– Добра срећа, дакле! A што сте изабрали баш Мање острво?

– Тамо је дивно. Оно не припада никоме.

– Како никоме! То је ловиште маркиза.

Двадесет корачаји даље, иза завијутка, изнад пропланка пуног расцветане траве, ред дрвених кућица за пчеле. Ове лете широким круговима, као у заносу, изнад пропланка. Једна је чудна, сасвим црвена, обојена ко зна чим. Пошто се једина разликује од осталих, изгледа као умножена. Куд год погледам видим њу. Онда је бар посматрам. Лети раздрагано изнад цветова; сужавајући кругове, скоро је стални црвени ореол изнад њих. Опет се диже, зуји, размиче свој лет. Одједном се залети у цвет, зарива се дубоко у њега, буши јогунасто, страсно, скоро брутално, себи место у њему. Цело њено тело је у раду, чврсто, тешко, задихано. Сам цвет као какво живо биће, које подноси величанствено силовање, трпи, дршће на танкој стабљици од упорнога рада што је у њему; од тога дршћу и зелени листови изнад цвета. Затим пчела излеће, изгледа занесена, луда, јури право напред на нови бокор биља, у нови цвет. Онај претходни остаје сав болан, празан, отворен небу.

Пре но што се врате у кућице, стотине још других пчела мешају се, укрштају, бацају у цветове. Сав простор изнад биља, као да је захваћен у њин покрет, престаје бити за очи статичан. И цветови као да играју под летом пчела; као да једни дотрчавају под њих, да други у страху и ужасу беже. „Какав рад!” мислим у себи. „Тако бих волео једном да стварам, скупљајући оно што је најбоље у богатствима око мене, да прерадим то затим у једну јединствену хомогеност. На крају рада пчелиног је мед који садржи у себи срж свих цветова a није чак ни скуп онога што су они, већ нешто ново и изванредно. То није ни овај, ни онај цвет, то је мед; и особине су толико друкчије да то чак није ни мирис пре свега, већ укус. Доћи једнога дана на једно језеро као ово, приступити свему, свакоме, слушати све и гледати све и после, не то описати, већ, из тога начинити нешто што ће имати своју боју, свој укус, свој тон, свој парфем, своју судбинску патетичност. Не, не, не мислим то, већ нешто што отприлике одговара тој идеји. У сваком случају, требало би написати нешто имитујући пчеле, нешто страховито савремено, a што ипак не би било: као пчеле!”

Понова сам ухватио себе да бих желео да стварам ко зна шта и ко зна због чега. Треба ли да сам охол због тога или застиђен? Лежем на траву и одмах видим цело језеро под собом; свако рибарско сеоце као упола потопљен цвет. Између две травке, или између мојих прстију пред очима плове барке по води. Изгледа као да је довољно да упутим њима свој дах па да им помогнем да одмичу по тој површини, за шта је иначе нужан толики напор мајушних веслача. Или да их, састављајући изненада прсте, заробим као инсекте. Осећам се огроман, јер сам средиште свога посматрања и своје мисли a све то друго, иако живот као и ja, остаје минискулно и сићушно око мене до у бескрај. Међутим, све је игра и заблуда личности; перспективе се уређују око мене a ja нисам господар чак ни њих. Нисам господар ничега, ничега, чак ни себе. Примичем и размичем прсте и барке настављају да плове у једном неосетљивом азуру.

Улазим у варошицу која је на врху брда, разгледам њене зидове што је опасују, шарене запреге волова који пролазе оним јединим двема улицама, и најзад кастел из кога се ишло кроз засвођену галерију у утврђење над самим језером. За време од неколико векова, Ескалона се тако борила са Сарагосом, Монт-Паланкиносом итд. Силазим опет на језеро да узмем поштанску лађицу за Хуенту. На обали окупљени рибари између разапетих мрежа гледају у једног свог друга који на крају штапа држи обешеног даждевњака.

– Шта се догодило?

– Нашао даждевњака, па мисли да је змија.

– Разуме се да је змија, – каже рибар.

– Змија са ногама! Сутра ћеш наћи и рибу која има ноге.

– Кажем ти да је змија.

– Гледај како се ухватила за штап. Он јој је стрпао штап у уста и она загризла, па сад, откако је дигао увис, не сме да попусти да не би треснула.

– Шта ћеш чинити?

– Шта се чини са змијом? Убићу је.

– Али кад ти кажем да је то велики гуштер и да је користан. Пусти га да иде.

– Хтела ме је ујести.

– Е, страховито си глуп. Гуштер хтео да га уједе!

Поштанска лађица се одмиче од обале и ја више не разликујем њине речи. Видим да је неко ударио по штапу, да се даждевњак сигурно надао у бекство и да су се за њим залетели. Затим остаде само плавило воде, неба, и иреалност обала. Онај што тера лађицу није се још ниједанпут окренуо, тако да могу замислити, ако ми је мило, да има лик чудовишта. Због тих људи који се до краја не осврну, детињство је пуно фабулозних бића. Покушавам да мислим. Хтео бих да смислим нешто пријатно и да из тога после испредам даље мисли, лагано, све до стизања. То се зове бити спреман на сањање. Међутим сам расејан; не започињем никако мисао. Истовремено осећам нелагодност што ћу врло брзо стићи, a овако погодан тренутак за сањање нећу имати можда све до сутра, или чак ни сутра. A после ћу морати на посао и све ће бити само стварност.

Док приступамо ускоме хуентском молу, примећујем да се уз њега налази и чамац онога старог рибара, којим је требало синоћ са сином да ме превезе на острво. У чамцу је сад само његов син, усправан и ослоњен лактовима о моло.

– Ево вас натраг! Како се све свршило?

– Врло добро. Као што видите, могли сте слободно поћи. Језеро се после сасвим смирило.

– Ја сам био вољан, али се отац бојао. И после, кад се зидар већ враћао...!

– Жао ми је да сам вас забадава узнемирио. Обећао сам да ћу вас други пут употребити.

– Не чини савршено ништа... Зидар је већ морао ићи. Жена Карлоса, који се спремао да носи цемент, разболела се. Хоћете ли сада да прошетате? Волео бих да вам покажем рибњаке, ако хоћете.

– Врло добро. Имамо и иначе још добар сат до ручка.

– Чекајте да догурам барку. Пазите!

– Нисте у риболову?

– Не, чекао сам брата и оца. Спремамо се да проведемо целу ноћ на језеру. У почетку је тешко, јер се насуче, али сад ћемо одмах проћи кроз овај рит.

– Како се зовете?

– Пипо.

– A ваш отац?

– Кортец.

– Отац вам изгледа изврстан тип, весељак и румен.

– О, да!

– Ви сте најстарији?

– Да, ја имам двадесет и осам година a мој брат је за две године млађи од мене. Он воли свој занат.

– Зар га ви не волите!

– То је била жеља мог оца; да овде останем. Ја сам служио у марини. Путовао сам до Кине и Сиднеја, и све то ми се врло свидело. Да сам остао у марини, до сад бих био марешал (наредник) поморски, имао бих добру плату. Нешто значи бити марешал; и то је живот који нешто значи, који је за мене!

– Нисте могли убедити оца да попусти вашој жељи?

– О, све ми је то било досадно. Чак нисам ни покушао да убеђујем. Чим сам дошао, мајка ми је нашла девојку, и одмах су рекли свима да сам верен. Они су се уплашили да неће имати ко да настави овај занат. Као да је то занат!

– Девојка вам се није свиђала?

– Не, она није била ружна, али ја је нисам ни гледао, a кад сам је најзад погледао, имали смо већ двоје деце и била је стара.

– Али сада волите своју жену?

– Како могу да их волим, кад ми је цео живот упропашћен!

– Зашто мислите да вам је живот упропашћен? Видели сте много света и сада живите на миру у селу које ми изгледа јединствено; имате децу!

– Ја више никада не могу изићи из овог села. Још сам млад a живот је за мене сасвим свршен. Да сам постао марешал, могао бих покушати у животу још и много штошта друго. Сада је сасвим свеједно: живео или умро.

– Али ко вам може бранити да покушате још увек друго шта у животу и у свету! Жена и деца ће вас чекати.

– Не верујем да је могуће. Да нисам подузео занат, још бих и могао. Овако, данас треба наловити рибу за ручак, и сутра за вечеру итд. И који је онда дан кад могу поћи a да сви због мене не буду гладни тога дана!

– Овако сте бар у својој земљи. Не волите своје село?

– О, могао сам увек доћи доцније. Овако не волим ни њега, ни икога; ни мајку која је тражила девојку, ни оца, ни брата, ни децу. Мислим да не волим никога. Они су ме сви уништили. Нарочито ме је отац уништио. Да ме је убио не би ништа горе учинио.

Паде ми на памет:

– Али живот наш не зависи само од нас и наших породица. Сваки дан га може потпуно изменити. Синоћ су говорили да би могло доћи до рата. Чак деца у Ескалони... Верујете ли ви то?

Њему синуше очи:

– Ако би било рата и ако бих из њега изишао жив, никада се више не бих вратио на језеро.

– Ја налазим да је рат страховита ствар. Он је уништио целу генерацију пре нас, у целом свету.

– Сигурно. И ја не желим рат; али, ако до њега дође, променићу свој живот.

– Шта бисте тад чинили?

– Не знам. Овако је мој живот завршен.

„Смешна ствар, мислим за себе; веровало се, пошто је последњи рат био тако страшан, да други више не сме, не може доћи; бар док не изумру сви који су га доживели. Међутим, рат је одвикао свет од мирнога живота, од равномерног силажења смрти. И сад чак за онаквим ратом чезну, можда с ужасом, баш они који су на претходни бацили највеће проклетство. Само рат и оно што он носи ослободили би их понова од живота у нормама традиције, тихог прогреса и морала. То је читаво проклетство и ваљда највећа несрећа које је рат оставио за собом. И још каква несрећа!”

Погледам у сат. Нећу имати више времена да се вратим чамцем. Овај клизи исувише лагано.

– Мислим да би ипак најбоље било да ме искрцате. Ако се не вратим журно друмом, нећу стићи ни за ручак, ни за воз.

– Можемо оставити чамац овде и вратити се заједно.

Кад смо били на путу, он изненада напусти свој мирни говор и упита као у усхићењу:

– Мислите ли да то води чему: живети?

– О, кад размислим, не! Не верујем. Али има нечега дивног у томе што се живи, и баш зато што то не води ничему.

– Шта сте рекли?

– Да је живот у много часова диван. Чак и кад човек има да живи и умре у Хуенти и иначе.

– Сигурно, сигурно... Али ја сам увек... Ево оца!

Причекасмо неколико тренутака док нам стари не приђе.

– О, добро дошли, господине. Како вам се допало на острву?

– Изврсно.

– Откуда ти овуда, оче?

– Видео сам вас издалека кад сте отишли, па сам мислио да ћу вас сустићи у рибњацима.

– Имате још једног сина?

– Још једнога, који је за две године млађи... Иако су моји синови, a овај је још и присутан, морам вам рећи да не бих могао пожелети бољу и послушнију децу.

– Нисте никада помислили да би могли отићи у свет и радити далеко од својих родитеља?

– Нашто! Ми смо сви још из давнине рибари.

– Али ако не воли тај занат?

– У почетку га ни ја нисам волео. Сад видим да је то био најбољи и најсигурнији хлеб.

– И ако се језеро смрзне с времена на време?

– И ако се смрзне. Мало гладујемо, па ништа. Ове зиме када се смрзло, Председник је послао поклон селу. На мене је пало преко тридесет пезета. Тако сам имао чак и за пиће. Јесте ли Енглез?

– Не, нисам Енглез.

– Има шест година – пазите на камен – један Енглез је провео месец дана овде. Цео дан смо ловили рибу заједно. Он је, иначе, живео у Толеду. То је био диван младић од двадесет пет година, чист, кротак; ништа није чинио да ми не каже и чак ми је све о својој кући и фамилији испричао. Они су живели још увек у Инглитери. О, колико је био добар, добар, тај јадни младић. Сећаш ли га се, Пипо?

– Сећам га се изврсно, оче.

– Тешко ми је сетити се његовог имена, али ако бих се размислио можда бих и могао. То није било енглеско, већ скоро кастиљанско. Мислите ли да бисте у том случају познали у њему неког од својих познаника?

– Сумњам. Ја сам познавао врло мало Енглеза.

– Хтео сам само да кажем да је боље остати на старом занату. Не вреди бити добар када се свет толико искварио после ратова. Стари су се такође искварили. Родитељи не воле децу као некада a деца чим проходају забораве на родитеље.

– Али ви сте задовољни својим синовима?

– О, ја сам сасвим задовољан њима. Али морам признати и пред Пипом да је то данас тако ретко. Ја сам можда једини који је задовољан синовима.

„Ево шта окива најчвршће тог младића за Хуенту, мислио сам у себи, увиђа ли он то овога тренутка такође?”

– Зашто није вредело да Енглез буде добар у животу?

– О, зашто? Слушајте само, шта му се догодило. Неко је дошао и рекао ми – сећаш се, Пипо? – како је сестра газдарице хотела у коме је Енглез становао затруднела и како се он онда уплашио и убио. Али ја нисам ништа поверовао. Ја сам знао колико је он добар и колико би њему било немогуће да учини тако ружну ствар. Ја сам узео билету; од својих сопствених новаца – ево, сви ће вам у селу потврдити – узео сам билету, отишао у Толедо да видим како се то догодило. Познавао сам све у том крају где је био његов хотел и разговарао сам са целим светом, и видео сам врло добро колико су оне, та газдарица и њена сестра, биле рђаве и колико су слагале. Газдарица је живела са једним младићем и овај је завео њену сестру и обе су биле пропале жене. После је та девојка затруднела и то казала младићу a младић јој рекао: „Ето, тај Енглез, који станује код вас, богат је, стидљив и не зна законе. Реци му да је дете од њега и да мора да се ожени тобом и да ти да много новаца. Видећеш колико ће новаца дати само да се не би оженио!” A овај млади Енглез, у своме чистом срцу, мислио је да му је част уништена и није се сетио да нико од његових кастиљанских пријатеља, ни људи из Толеда, у то не би поверовао. И да би му и закон дао за право, јер је сигурно да он није учинио ништа рђаво. Зато се он закључао одмах и отровао. И кад сам ја дошао, она блудница била је у болници за порођаје, и ја сам одјурио тамо и тражио сам да је видим. A болничарка ми је рекла: „Је ли ради пријатељства или ради укоравања!” – „Ради укоравања, – узвикнуо сам – ради укоравања! Не, већ да јој у лице пљунем; њој која је убила тако красног дерана!” И онда ме нису пустили. A све сам то чинио о своме трошку и ради оног пријатељства што је имао за мене и наше село. И како је добро ловио рибу! Од ујутру до увече, он је само ловио рибу и поправљао мреже. То није био човек који мисли на љубав. Његово срце је било чисто као ова вода.

Пипо није слушао шта говори његов отац. Прича је можда била исувише позната, или просто није одговарала стварности. Кад смо се растајали, он упита, гледајући пажљиво како постављају, у кафани, тек купљену машину за кување кафе:

– Можда ћете још једанпут доћи у Хуенту?

– Надам се. Једном, усред лета, кад се могу купати у језеру.

Он оде и не сачекавши крај мога одговора.

Затим сам у возу чуо неколико једновремених и укрштених разговора између путника. И ово:

– Не кажем за онај утисак, тако чест, када се човек тек упознаје, да је то већ старо познанство. Ту је само утисак a познанство, у ствари, још не постоји. Али постоји она дивнија ствар: начинили сте једно познанство, измењали сте само неколико речи и увиђате да сте безразложно сазнали тачно оно што је најбитније у том човеку. Ви га познајете исто тако добро или чак и боље од његовог брата, сина итд. Можете провести поред њега још двадесет година, ништа подробније о њему више немате да сазнате.

Осврнуо сам се на ту страну. Човек је говорио на рђавом француском, али убедљиво. Насмешио се одмах, пошто ми је малочас узео новине.

– Мислим да сте савршено у праву. Ја сам видео данас на једном језеру неког младог рибара...

Али ми одједном би досадно да настављам мисао. Просто продужих да гледам кроз прозор.


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Растко Петровић, умро 1949, пре 75 година.