Ја не могу мировати, што навада ради!
Што се коме свагда мили, нигда с’ не досади.
Охоте нам може бити и мудра и луда,
Али дропље преутиле л’јеност само худа.
Пуст нек’ л’јени сном пропада, који мени смета, 5
Та биће ми сна сувише, живи овог света.
Сви имамо ћуди своје, сваком своја драга,
Ако сносиш, пријатеље си, иначе сто врага,
Вражда срцам у дјетинству и љупкост се влива,
Још док отрок четвероног, што муж и не снива. 10
Благо груди која људски воспитана дише!
Кад то велим, знам да многи, буд’ је тако, кише.
Но дај, гди је, ко се себи зловоспитан виђа?
Црномастну боља црна, плаву коса риђа.
Ко је какву срећу имо, с каквим својством т’јела, 15
Такав му с’ је срастворио духу конац дјела.
Ко год лети, нек’ се презне, кад о нами суди,
Што ко такав, више с’ узрок, нег’ он, проћи људи.
Замјерити ником нећу, нек’ ми не замјера,
Све из доброг происходи, зло - добро без мјера. 20
Нек’ се горди Гранд у Спањи, како боље знаде,
Англичанин нека благо свега света краде,
Гал Венери нек’ се каје, она нек’ му суди,
Нек’ завиде (гр’јех је с ока), и Руси су људи.
Н’јемцу нека срећа плива у веселом пиву, 25
Памјатозлоб ишт’ освету Талијан свом криву.
Турчин нека ноге скрсти, дуги данак з’јева,
Свак по уму, како боље, нека свом усп’јева:
Јер најпосле, све што бива, тако оће људи,
Њеки ходи непорочно, њеки гр’јешно блуди, 30
Ти је мало: смјеса паче св’јетом нашим влада.
Сцјепљенога вкуснији су соци плоду сада.
Човеку, мње, човеческог ништа чужа нема,
Како сваког срце к чему, и моје се спрема;
Различије негли само (неко бити мора), 35
Што ја ползу вући умем од моји злотвора.
Смирити се, што ви горе, то ја боље дневно,
Лучше буде, своскликнимо, љубви слаткопјевно.
Мрзости је тако мало достојни предмета,
Да је паче сама љубов душа овог света. 40
За њу создан, то је узрок, што ја не унивам,
Љубим дању и на одру о љубови снивам.
Лепо дјева из Галије Скидери нам каже,
У чему се права мјера заслуге покаже.
Права мјера достојности ваља да се снима 45
Са пространства те кадрости, што ко в’ љубви има.
Намрштени нек’ се мрзе, нека жале худи,
О нашој се, по љубови, ц’јени право суди.
