Љуба хајдук-Вукосава

0001 Подиже се Туре од Удбиње,
0002 Од Удбиње крваве крајине,
0003 Младо Туре Боичић Алиле,
0004 Подиже се у лов у планину,
0005 И он узе слуге и левере,
0006 И поведе хрте и огаре;
0007 Лов ловио три бијела дана,
0008 Лов ловио, ништа не добио;
0009 А кад трећи бјеше око подне,
0010 Таде добар шићар задобио,
0011 Уватио хајдук-Вукосава
0012 Од приморја мјеста питомога.
0013 Још се вали Боичић Алиле:
0014 „Хоћу њега ка цару водити,
0015 „И хоћу га цару поклонити.”
0016 Па га не ће ка цару водити,
0017 Но га баци у ледну тамницу,
0018 Ту тамнова три године дана.
0019 Кад хајдуку мука одољела,
0020 Он дозивље Боичић-Алила:
0021 „Ој Турчине, Боичић-Алиле!
0022 „Ну дај мене лист књиге бијеле
0023 „И калема, чим се књиге пишу,
0024 „Е ћу писат’ једну ситну књигу,
0025 „Да је пошљем мајци и љубовци.”
0026 То је Алил њега послушао,
0027 Даде њему лист књиге бијеле
0028 И калема, чим се књиге пишу;
0029 Хајдук пише књигу на кољену:
0030 „Стара мајко, не надај се у ме,
0031 „Вјерна љубо, преудаји ми се.”
0032 А кад књига у приморје дође,
0033 Заплака се и сестра и мајка,
0034 Љуба му се гротом насмијала,
0035 Па пошета низ чаршију млада,
0036 Докле дође бемберу Михату,
0037 Па Михата била братимила:
0038 „Богом брате, Михате бембере!
0039 „Обриј мене русу косу с главе,
0040 „Остави ми делијнске перчине.”
0041 То јој Михат за Бога примио,
0042 Те јој русу косу обритвио,
0043 Остави јој делијнске перчине;
0044 Она млада у дворе се врати,
0045 На се баца одијело дивно:
0046 Обукла је ковчали чакшире,
0047 Па обуче памукли кошуљу,
0048 А по њојзи од злата кошуљу,
0049 Да од пота не штети кошуљу;
0050 Па обуче црвену доламу,
0051 На доламу пуца с обје стране,
0052 Свако пуце од по литре злата,
0053 Ама што је пуце под гриоцем,
0054 У њем’ има двије литре злата,
0055 Забурмано, па се одбурмава,
0056 Те њим влашче пије вино ладно;
0057 Па обуче токе позлаћене,
0058 Опаса се мукадем-појасом,
0059 А за појас двије пушке мале,
0060 У златан су калуп саљеване,
0061 А међу њих јатагана златна;
0062 А на главу калпак и челенке,
0063 Један калпак, седам челенака;
0064 Па оседла коња дебелога,
0065 Оседла га седлом сребрнијем,
0066 Па га покри чохом до кољена,
0067 Од кољена ките до копита,
0068 Пригрну га суром међедином,
0069 Заузда га ђемом од челика,
0070 О врату му бисер објесила,
0071 Ситан бисер и камење драго,
0072 Кад он иде ноћи у поноћи,
0073 Да се види њему путовати,
0074 У по ноћи, као усред подне;
0075 Па се коњу на рамена баци,
0076 А довати тешку топузину,
0077 Па ми топуз у висине баца,
0078 А вата га у бијеле руке;
0079 Нагна коња низ чаршију млада,
0080 Удара га десном бакрачлијом,
0081 Колико ми скаче полагано,
0082 Испод ногу камен излијеће,
0083 На дућане туче базерђане,
0084 Докле дође побратиму своме,
0085 Побратиму, бемберу Михату,
0086 Па је њему била бесједила:
0087 „О Михате, мио побратиме!
0088 „Да нијеси мене обритвио,
0089 „Би ли рек’о, е сам женска глава?”
0090 А Михат јој бјеше бесједио:
0091 „Ој Бога ми, мила посестримо!
0092 „Да нијесам тебе обритвио,
0093 „Бих рекао, е си јунак добар,
0094 „Добар јунак, царева делија.”
0095 Отолен ми коња погоњаше,
0096 Ћера коња ка удбињи граду,
0097 Кога ћаше на путу сретати,
0098 Сатисне га с пута испод пута;
0099 Доклен дође у Удбињу града
0100 Пред дворове Боичић-Алије;
0101 Скочи Туре Боичић Алија,
0102 Да привати коња под делијом,
0103 А она га уд’ри топузином:
0104 „Хајд’ отоле, курвино копиле!
0105 „Ти ли си се царе учинио,
0106 „Да ти држиш цареве хаине?
0107 „А мене је царе оправио,
0108 „Да ја водим тебе и хајдука,
0109 „Оба хоће царе изгубити.”
0110 (Но се Туре препануло љуто);
0111 Па му даде коња да провађа,
0112 А она ми чибук запалила.
0113 Често Туре до невјесте до’ди,
0114 Да му рече, коња да остави,
0115 Па му она бесједила млада:
0116 „Остави ми коња дебелога,
0117 „Дај му доста зоби и сијена,
0118 „Сигурај ми господску вечеру,
0119 „Сигурај ми, што у двору немаш:
0120 „Дебелога испод Скадра меса,
0121 „А погаче из поља Косова,
0122 „Црвенога вина из Видина,
0123 „А ракије из Демир-капије;
0124 „Јал’ ћу твоју изгубити главу.”
0125 Љуто јој се Туре препануло,
0126 Пак ми тражи по Удбињи граду,
0127 Те невјести сигура вечеру.
0128 Невјеста ми стаде вечерати,
0129 Свијетли јој Боичић-Алиле;
0130 А пошто је вечерала млада,
0131 Ал’ ево ти муке од невјесте:
0132 Не може се распасати млада,
0133 Да јој Туре не угледа дојке!
0134 Све мислила, на једно смислила,
0135 Па му пружи ногу и чакширу:
0136 „Ој Турчине, Боичић-Алиле!
0137 [........................................]
0137 Кад то чуо Боичић Алиле,
0138 Преко куле иде назадачке,
0139 А невјеста за њим потрупачке,
0140 Из б’јеле га изагнала куле,
0141 Па за њиме затворила врата,
0142 Па се таде рајет учинила.
0143 Кад свануло и сунце грануло,
0144 Таде узе свијетло оружје,
0145 И посједе коња големога,
0146 Па отиде на тамничка врата,
0147 Ту стражара од тамнице нађе,
0148 Те му русу откинула главу,
0149 Па у врата топузином гађа:
0150 „А излази, цареви хаине!
0151 „Е је мене царе оправио,
0152 „Да ја водим тебе и Алију.”
0153 Хајдуку је мука одољела,
0154 Каил бјеше изгубити главу,
0155 Па изиде из ледне тамнице,
0156 Удари га топузином тешком,
0157 Удари га и два и три пута,
0158 Да се како не омисле Турци;
0159 Па ми зове Боичић-Алила:
0160 „Ој Турчине, Боичић–Алиле!
0161 „Доведи ми коња под хајдука,
0162 „Па сигурај и себе и коња.”
0163 Оде Туре у кулу бијелу,
0164 Те довати коња дебелога
0165 И у руку оковану ђорду,
0166 И уза њу пет стотин’ дуката:
0167 „На то тебе, царева делијо,
0168 „Те ме немој ка цару водити.”
0169 То је млада једва дочекала,
0170 Па бацила на коња хајдука,
0171 Па побјеже пољем зеленијем.
0172 Кад је била у гори зеленој,
0173 Ту имаде једна раскрсница,
0174 Ђе се до два друма растављају,
0175 Један иде ка Стамболу граду,
0176 Други иде у приморје равно,
0177 Онда вели лијепа невјеста:
0178 „Ну погледај, море хаинине!
0179 „Познајеш ли штогођ од оружја?”
0180 Кад се хајдук бјеше загледао:
0181 „Ја познајем, но ми је залуду;
0182 „Но одкуд је тебе допаднуло?”—
0183 „Твоја ми га љуба донијела,
0184 „Уз’о сам је за вјерну љубовцу.”
0185 Кад то чуо хајдук Вукосаве,
0186 Тад хајдука увати грозница;
0187 Ал’ му вели лијепа невјеста:
0188 „А не бој се, драги господаре!
0189 „Ја сам твоја вјерена љубовца;
0190 „Но опрости оне топузине,
0191 „Е сам млоге ноге осветила.”
0192 Отле ошли у приморје равно,
0193 Здраво ошли, весела им мајка!
0194 Њима мајка, а мене дружина!

Избор

• Сабрана дела Вука Караџића, Српске народне пјесме, издање о стогодишњици смрти Вука Стефановића Караџића 1864-1964 и двестогодишњици његова рођења 1787-1987, Просвета. Пјесме јуначке средњијех времена, књига трећа 1846, Београд, 1988., стр. 249-254.