Љељо (1885)

Војислав Илић

Љељо

Љељо Писац: Војислав Илић

Студена зима с мразевима оде;

Животом дахну подмлађени свет

С планина даљих набујаше реке,

И ниче први цвет.

А љупки, немирни Љељо, сретнувши седога старца,

Хладнога Бореја, рече: ,,Куда си пошао, стари?“

„Идем на небо горе, на земљи места ми нема,

Јер вреднu ратар, синовче, за мене слабо већ мари,

Он слави Љеља сад.“

А лукави дечко тужно спусти главу

И плакати поче:

„Свет и мене гони, поведи ме горе,

И ја сам сироче.

Гле! Ја једва идем, издала ме снага,

А и како неће,

И руке су моје малаксале давно

Држи ово цвеће!“

Растужен и збуњен старац стењући рашири руке,

И бокор пролетњег цвећа пажљиво поче да ређа;

А кад је свршио посô, он рече спокојно тада:

„Но, сада, синовче драги, пењи се на моја леђа.“

Љељо се попе, а Бореј се диже,

И тако с њиме пред богове стиже

И небо грмну од смеха и јеке,

Кад ступи уморни старац, украшен читавом башто

Зелене кукуреке...

јуни, 1885

Извори

• Војислав Илић: Целокупна дела, Књига I, страна 78-79, Издање Свесловенске књижаре, М. Ј. Стефановића и Друга, Београд, 1922.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Војислав Илић, умро 1894, пре 130 година.