Јутарња идила
Писац: Владислав Петковић Дис




                 ЈУТАРЊА ИДИЛА
      † Михаилу Петковићу, моме брату

Имао сам и ја веселих часова,
Није мени увек било као сада;
Имао сам и ја сате без болова,
Осмејака ведрих и радости, мада

То је давно било... На груди сам руке
Прекрстио своје. Гледам како тама,
Нечујно и тихо, не правећи звуке,
По зиду се пење у чудним сликама:

К'о љубавна чежња, као туга знана
Преко мртве драге, преко гроба ледног;
И насупрот тами из ранијих дана,
Јавља ми се слика срећног јутра једног.

Устао сам рано, преко обичаја;
Отворио прозор. Изгледаше као
У природи да је било окршаја
Неког грозног, страшног. Ваздух мокар пао.

Неба нигде нема. Можда је пропало.
Елементи страсти негде се још боре.
Можда је и сунце ропства нам допало.
Знам, тог јутра земљи није било зоре.

Облаци се сиви уплашено нагли
Испред мога ока, и као да моле
За помоћ, спасење њима, киши, магли,
Од нечије руке што их тера доле.

Нагло одох к њима. Тамо видех како
Залазе сва бића, и пропаст их носи;
Видех да се гаси и светлост и пак'о,
Неку мутну утвар да маше и коси.

У тренутку једном не знам шта се деси...
Када се пробудих, удараху звона,
Уз очајни ропац умираху греси,
Купљени животом: то мре васиона,

Земља, њено време. Умираху боје,
С њима душе људи и гробови њини:
Сазреваху звезде, ал' да их опоје
Не остаде нико, ни ноћ у црнини.

И неста планета и животу трага;
Изумире и смрт. Више нема људи;
Са мене се поче да откида снага,
Сви удови, редом, и поглед што блуди.

Мину све што беше, хтеде бити икад.
Тама се увуче у идеју снова:
Раскошније смрти нисам глед'о никад.
Имао сам и ја веселих часова.



Извори уреди

  • Владислав Петковић Дис: Сабрана дела, Књига прва Поезија, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 2003, страна 31-32.


 
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Владислав Петковић Дис, умро 1917, пре 107 година.