Јуришић Јанко
Нешто цвили у цареву граду,
Баш у граду цара Сулејмана
У ономе дивном Цариграду;
Јал' је вила, јал' је љута змија?
Да је вила у гори би била, 5
Да је змија у трави би била.
Није вила, нит' је љута змија;
Већ је јунак Јуришићу Јанко
У тавници цара господина;
Јесте њему за невољу тешку, 10
Јер он тавни три године дана;
Пак је њему мука дојадила.
Он не види сунца ни мјесеца,
Нит' он види кад се сунце рађа,
Нит' он види кад сунце заоди, 15
Нит' он види сјајне мјесечине;
Већ га бије мемла од камена,
Грде њега змије и гуштери.
У тавници вода до појаса,
Шевар трава управ до рамена, 20
У њој леже змије и гуштери,
Обдан му се око паса вију,
Око пса и бијела врата
И у коса њему почивају,
А обнов му б'јело тело грде. 25
То се јунак није навикао.
Тако јунак борави без санка
И без санка и без свог почивка,
Без сјајније' својије' дворова
И јуначке славе на мегдану. 30
Љуто двими Јуришићу Јанко,
Љуто цвили никад не престаје.
Дод'јао је граду Цариграду
И дод'ja' је студенок камену,
Како-л' не би цару господину. 35
И кад се је цару додијало,
Он пожали млађана јунака,
Пак он иде пред врата тавнице
И дозивље Јуришића Јанка:
„Е, копиле, Јуришићу Јанко! 40
„Каква ти је голема невоља,
„Те ти цвилиш у тавници мојој?
„Јал' си жедан вина црљенога,
„Јали глядан њеба бијелога,
„Јал' дебела меса овиујскога, 45
„Јал' је твоја на умору мајка,
„Јял' ти твога сарањују бабу,
„Јал' се твоја преудаје љуба?“
Ал' говори Јуришићу Јанко:
„Бога теби, царе Сулејмане! 50
„Н'јесам жедан вина црљенога,
„Нит' сам гладан 'љеба бијелога,
„Нат' дебела меса овнујскога,
„Нит' је моја на умору мајка,
„Нит' ми мога сарањују бабу; 55
„Нит' се моја преудаје љуба;
„Већ је мени додијала тама,
„Кућа твоја од ладног камена.
„У тавници вода до појаса
„Шевар травя управ' до рукава, 60
„У њој леже змије и гуштери,
„Обдан ми се око паса вију,
„Око паса и бијела врата
„И у моји коса почивају;
„А обноћ ми моје тело грде, 65
„То се, јунак, н'јесам навикао.
„Већ те молии, царе господине,
„Пушти мене, царе, на откупе!“
Онда њему царе бесједио:
„Е, бога ти, Јуришићу Јанко! 70
„Кажи право, тако био здраво!
„Пак ћу тебе одма одпуштити:
„Када бишмо у пољу Косову.
„Које оно српске војеводе,
„Бјеху онда у Косову равном, 75
„Које моју понајвећма војску
„По Косову јако разгоњаху?
„Кажи право, Јуришићу Јанко!
„Кажи право, тако био здраво!
„Пак ћу тебе одмах отпуштити.“ 80
Ал' говори Јуришићу Јанко:
„А бога ти, царе Сулејмане!
„Право ћу ти, царе, казивати:
„Што-но јунак с десне стране бјеше,
„На буљуке војску разгоњаше, 85
„У Ситницу воду нагоњаше,
„Оно бјеше Краљевићу Марко.
„А што с' л'јеве стране удараше,
„На буљуке војску разгоњаше
„И Турцима јаде задаваше, 90
„Оно беше Обилић Милошу.[1]
Што-но јунак посред војске бјеше,
„По средини војске удараше,
„На буљуке Турке разгоњаше,
„У Ситницу воду нагоњаше 95
„И по поли Турке разс'jецаше,
„На сабљи и' у висих бацаше,
„На копља и бојна дочекаше
„и у воду Ситницу бацаше,
„Оно бјеше Јуришићу Јанко. 100
„Ево ти га царе у тавници,
„Чини од њөг', што је теби драго!"
Наљути се царе Сулејмане,
Па говори Јуришићу Јанку:
„E копиле, Јуришићу Јанко! 105
„Каквом смрти најволиш умр'jети?
„Да те мучим и да те умории?
„Јали волиш, да те објесимо,
„Јали да те на ватри изгорим,
„Јали волиш, да те разтргнемо 110
„Разтргнемо коњ’ма на репове?"
Вели њену Јуришићу Јанко:
„Ој бога ти, царе Сулејмане!
„Кад ми друго бити не могаше:
„Ајдук н'јесам, да мене објесиш, 115
„Кужан н'јесам, да мене сажеш,
„Курва н'јесам, да ме растргнете,
„Растргнете коњ’ма на репове:
„Већ сам јунак да јуначки гинем.
„Но чујеш ме, царе господине! 120
„Подај мени коња одметника,
„Нејашена девет годин' дана
„Нејашена у бој не вођена.
„И подај ми сабљу одметкињу,
„Која није десет годиница 125
„За јунака била припасана,
„Нит' је у бој икада ношена;
„Која ј' пуста за коре прирасла,
„Узјаши ме коњу на рамена,
„На рамена коња одметнога; 130
„Па ми свежи руке наопако
„И пушти ме у то поље равно.
„За мном пушти до триста Турака,
„Ти се припни на бијелу кулу,
„Па ти гледај, како ће ме Турци 135
„На ножије', jадна, разд'jелити!“
То је, царе, једва дочекао,
Па му даје коња одметника,
Не јашена девет годин' дана,
Не јешена у бој нө вођена. 140
И даје му сабљу одметкињу,
Која није десет годиница
За јунака била припасана,
Нит' је у бој икада ношена,
Која ј' пуста за коре прирасла. 145
Меће њега коњу на рамена,
На рамена коња одметнога,
Па му веже руке наопако
И пушти га у то поље равно.
Па он скупи до триста Турака 150
И пушта и' у то поље равно,
За јунаком Јуришићем Јанком;
Да га они на нож'ма разнесу.
Цар се пење на бијелу кулу,
Да он гледа, како ће га Турци 155
На оружје, јадна, разд'jелити.
Ал' да видиш Јуришића Јанка,
Да га видиш весела му мајка,
Кад потече пољем широкијем;
Пак он виче, канда јелен риче, 160
Пак он виче грлом бијелијем:
„Б'јела вило, разиграј ми коња!
„Света Петко, одр'јеши ми руке!
„A Неђељо, наоштри ми сабљу!“
То зачула пребијела вила 165
И то чула света Петковица
И са њима света Неђељица;
Брже лете Јуришићу Јанку,
Да би њему од помоћи биле.
Кад виђеше Јанка у невољи: 170
Вила му је коња разиграла,
Света Петка одр'јешила руке,
А Неђеља сабљу наоштрила.
Мили боже, на свем теби 'вала!
Мало били, дуго не трајало; 175
Ал' с' окрену Јуришићу Јанко,
Пак он ћера до триста Турака
По ономе пољу широкоме.
Стотину је сабљом сасјекао,
А стотину коњем погазио, 180
Стотини је савезао руке;
Пак и' гони цару господину
И овако цару проговара:
„Ево т', царе, до триста Турака,
„Нек' ти буду, царе, за јабуку; 185
„Да ми није од бога гријоте,
„А од људи велике срамоте -
„И теби би отсјекао главу,
„Још и твојој царици госпоји.“
Кад се виђе царе у невољи, 190
Он се маша руком у џепове,
Па извади до триста дуката,
Те и' даје Јуришићу Јанку:
„Ево Јанко, па се напи вина;
„Па ти ајде куд је теби драго 195
„И ти чини, што је теби драго,
„И дичи се својијем јунаштвом!
„Јер се н'јесам 'вако препануо,
„Од како сам царе постануо.“
Не ће Јанко цареви' дуката, 200
Нит' он оће, да од царя иде;
Док не пушти све остало робље.
Кад му друго бити не могаше,
Пушта царе све своје робове,
Ма на броју шездесет иљада 205
И даје и' Јуришићу Јанку.
Ту бијаше робља свакојака
Женскадије и мушкије' глава.
Онда јунак Јуришићу Јанко:
Узе они' до триста дуката 210
И узимље робље пребројено,
Mа на броју шездесет иљада;
Пак га гости у цареву граду
У ономе дивном Цариграду;
Ништа више, него мјесец дана, 215
Све на рачун цара Сулејмана.
Кад с' наврши раван мјесец дана,
Онда царе ревену[2] даваше:
За свакога двадесет дуката,
А за Јанка педесет и четри. 220
Онда с' диже Јуришићу Јанко;
А уз Јанка све остало робље: -
Благосиља Јуришића Јанка
И одлази кући пјевајући.
Јанко иде своме б'јелом двору, 225
Своме двору у Србију славну,
У Србију, своју постојбину,
Пјевајући и попјевајући
И играјућ' коња одметнога.
Датотека:Murat Sipan vinjeta.jpg
