Јуре од Јанчака и Мустајбег
Кад је био од Јанчака Јуре,
Он је био од десет година,
Почео је јунак војевати,
На сабље се с јунацима сићи.
Огласи се на гласу Јуриша, 5
Па он иде јунак у биртију,
У биртији до тријест јунака,
Те почеше рујно пити вино.
Кад се они понапили вина,
Закалаше јунаци се клести: 10
Неки с' куне својом десном руком,
Неки пако у селу дјевојком,
А неки се остарилом мајком,
Неки својим добрим коњем дором,
Али нема кукави Јуриша, 15
Већ ван да би својом десном руком.
Ту се Јуре мало понаљути,
Па он оде својој старој мајци.
Бесједи му остарила мајка:
„Што се јеси, дите, наљутило?“ 20
Ал' је Јуре мајци говорио:
„Кад ми јоштер рода ненароди,
„Што с' и мене јединога Јуру?“
А њему је мајка говорила:
„Доста сам ти рода народила, 25
„Родила сам теби девет браће,
„И родила сестрицу једину,
„И све девет браће оженила,
„Па је дошо турски Мустајбеже,
„Па погуби твоје девет браће, 30
„И погуби старца бабу твога,
„И одведе до девет снашица,
„И одведе сестрицу једину.
„Ако, Јуре, невирујеш мајци,
„И тебе би био погубио, 35
„Ал' си био, Јуре, понејачак,
„Веће те је коњем сагазио,
„Ето с' знаде на ливом образу
„Коњска плоча и осам чавала.
„Ти узимај сјајно огледало, 40
„Па ти види било лишце своје,
„Вироват' ћеш, што ти мајка каже.“
Он узимље било огледало,
Па огледа своје било лице:
Све истина, што му мајка каже. 45
Он говори својој старој мајци:
„Кувај мени лахке брашненице.“
Па говори Миловану слуги:
„Ти ми ајде у топле подруме,
„Па ти седлај добре коње наше, 50
„Мени седлај ти коња трећака,
„Себи седлај ти коња петака.“
Докле Миле коње наредио,
У том мајка спреми брашненицу.
Они јашу своје добре коње, 55
Па га иду низ то поље равно,
Кога годиц на путу сретају,
За Мустаф'не дворе упитају,
Нико њему за то казат незна,
А ђе јесу двори Мустафини. 60
Пређе Јуре преко три штације.
Кад четврту наступи штацију,
Ал' с угледа на сред поља равна,
На водици девет дјевојака,
Ђе бијело оне бјеле платно, 65
К њима Јуре коња накренуо.
То небило девет дјевојака,
Већ Јуриних до девет снашица,
Божју помоћ он њима назива,
И добро их познати неморе, 70
Већ их пита за Мустаф'ну кулу.
Најстарија снаха говорила:
„Што ће теби двори Мустафини?
„Јеси ли ти од Јанчака Јура?“ –
„А ја јесам од Јанчака Јуре.“ – 75
„Ти неиди Мустафи на ноге,
„Јер ј' отишо он подкивати коње
„Златним' плочам' и сребрним' чавлим',
„Да је чуо, да си понарасто,
„Да ће и тебе ићи погубити, 80
„Да ће ваше затрти колино.“
Јуре мучи, ништа недивани.
Јопет она њему бесједила:
„Лахко 'ш познат кулу Мустафину:
„Око куле крвца проливена, 85
„Око крвце авлија зидана,
„На авлији два шиљбота млада,
„Шиљботају на авлијских вратих,
„По авлији чоха простирата.“
Када Јуре ричи разумио, 90
Гони коња како годиц море,
Па он лети до агиних двора.
Таман Јуре дворим ударио,
И дојао коња до авлије,
На авлији два шиљбота млада, 95
Ал' је Јуре њима бесједио:
„Отвор'те ми, два шиљбота млада!
„Да уренем коња у авлију.“
Неће Јури они да отворе.
Он се на свом затрка трећаку, 100
Па прескочи баш преко авлије,
И отвори Мили слуги врата,
Уђе јунак у авлију Миле.
Када ушо од Јанчака Јуре,
Он потеже своју бритку ћорду, 105
Те погуби два шиљбота млада,
А говори Мили вирној слуги:
„Ој ти Миле, вирна слуго моја!
„Ти ми ајде, Миле, у биртију,
„Па узимај либа бијелога, 110
„И узимај винца и ракије,
„И дебела овнујскога меса,
„Па хоћемо обед 'бедовати,
„Јере јесам јунак изгладнио;
„А ја идем горе на чардаке, 115
„Неби-л' нашо милу селу своју,
„Са мном хоће обед 'бедовати,
„Она ће ми за Мустафу каза'.“
Пође јунак Јуре на чардаке,
Кад он дошо горе на чардаке, 120
Сједи селе на златноме стоцу,
Она плете баш бегу чарапе.
С њом се јунак Јуре пољубио.
Иђе јунак Мустајбеговици.
Кад он дошо Мустајбеговици, 125
Она лежи на меких душецих.
Како ју је чизмом ударио,
Три јој лебра одмах он избио.
Па он иде доље низ кулине,
И саведе сестрицу једину. 130
Али Миле оно већ купио,
Сташе они обед 'бедовати.
Али ето бега из подрума,
И он носи наџаке у руци.
Одмах беже Јуришу познаде, 135
Удара га наџаком у леђа.
Како га је лахко ударао,
Кошуљу му у месо угањо.
Мучи Јуре, ништа недивани.
Јопет беже Јуру ударао, 140
И кошуљу у месо угањо,
Јуре мучи, ништа неговори,
Веће с селом обед обедује.
Бег трећи пут на Јуру замахну,
Ал' говори од Јанчака Јуре: 145
„Ој бога ти, беже Мустајбеже!
„Ал' се шалиш, ал' за збиља тучеш?!“
А беже је Јури бесједио:
„Нешалим се, нег' за збиља тучем.“
А Јуре је бегу говорио: 150
„Спремај ми се, беже, на мегдане,
„Ја ћу повест сестрицу једину,
„Ти поведи своју беговицу,
„Ко надјача, нек му обе буду,
„Миле ми је слуга неожењен, 155
„С твојом ћу га љубом оженити.“
Бег му мучи, ништа недивани,
Није друга нег' на мегдан поћи,
У авлији мегдан учинити.
Када Јуре обед обедује, 160
Он је ћордом мегдан одмирио,
Из мегдана он бега дозиво:
„Ходи, беже, мени на мегдане!“
Њему беже на мегдане пође.
Ал' је Јуре бегу говорио: 165
„Како ћемо мегдан учинити?
„Ал' на сабље али на барјаке,
„Ал' хоћемо о плећа јуначка?“
Ал' је беже Јури бесједио:
„На сабље ћу мегдан учинити.“ 170
Како ј' беже врло замахнуо
И Јуре га ћордом дочекао,
Беже своју одмах преби ћорду.
Баце они ћорде у тратину,
Ћапише се о плећа јуначка. 175
Ал' је селе Јури бесједила:
„О Јуриша, дражи од очију,
„Прекини му каиш од чакшира,
„Врло ће га стегнути чакшире,
„Нетреба му других букагија.“ 180
Када Јуре ричи разумио,
Он прекину каиш у чакшира,
Али бега стегнуше чакшире,
Тако се је бегу учинило,
Ко да с' на њем троје букагије. 185
Паде беже у зелену траву,
По њем пада нејачак Јуриша,
Па је Јуре сели бесједио:
„О сестрице, дража од очију!
“Хоћемо-ли њега погубити?“ 190
Ал' је селе Јури бесједила:
„О Јуриша, дражи од очију!
„Немој ми ти бега погубити,
„Већ црне му ти изкопај очи,
„Одправи га у гору зелену, 195
„Нека лупа од јеле до јеле,
„Кано чела од цвита до цвита.
„Ти покупи до девет снашица,
„Па ајдемо својој старој мајци.
„Кад те угледа твоја стара мајка, 200
„Да ти водиш до девет снашица,
„Врло ће се она обеселит',
„И да водиш сестрицу једину,
„Чинит' ће се, да је сунце жарко.“
Датотека:Murat Sipan vinjeta.jpg
