Јунаштво до три побратима
’Фала богу, ’фала једниноме,
Пили вино до три побратима,
Међу Ибра и воде Ситницо,
Код онојзи мале Гмитровице!
Пили вино док се напојили, 5
О свачему сташе беседити.
Кад беседи Реља од Пазара:
„О равнино, пуста останула!
О планино, ватром запаљена!
Што ти немаш у тебе јунака, 10
Да ће са мном мегдан дијешити,
Да би њему главу откинуо,
Да би сабљу крвљом натопио”!
Но га кара Краљевићу Марко:
„Побратиме Реља од Пазара, 15
Срамота се у пијанство фалит,
Ако јеси соко од сокола,
Ти ако си јунак од јунака,
Ти закрочи Кула крилатига,
Па полети низ Косово равно, 20
Ти ћеш панут у Мазгита равна,
Ту ћеш наћи зелена чадора
И на чадор од злата јабуку
И пред чадор Сивка савезана,
А у чадор црни Арапине, 25
На серџаду ноге прекрстио,
У рукама купу вина пије,
У’фатио путе и путине,
Па ми дави љуту сиротињу,
Ако можеш њега погубити, 30
Ти ћеш бити јунак од јунака"!
Кад то сабра Реља лакрдије,
Ћеф немаше, но чаре не беше,
Кад се био ту се посрамио,
Он закрочи крилата Кулаша, 35
Па полете низ Косово равно,
Кад је био у Мазгита равна,
Он на’оди зелена чадора,
А пред чадор Сивка савезана,
Ногом гађа а ушима стрижо, 40
Неда Рељу близу при’одити!
А у чадор црни Арапине,
На серџаду ноге прекрстио,
У рукама купу вина пије.
Тад му помоћ Реља натурио! 45
Неће Арап’ помоћ при’ватити,
Па поскочи, на кољена паде,
Па ка Рељу беше окренуо,
Црну кожу био најежио,
Беле зубе к њему искесио! 50
Кад на зубе Арап’ чкргућаше,
Жива ватра на земљу падаше!
Тад Арапин силно беседаше:
„О равнино, пуста останула,
О планино, ватром запаљена, 55
Што ти немаш у тебе јунака,
Да ће мене мегдан заискати?
Како сам се вина натрошио,
Данас би’ му главу откинуо”!
Кад то зачу Реља лакрдију, 60
Плећи даде бијежати стаде!
'Фатила га трољетна грозница,
За грозницом оте га жутица,
А жутица непреболна бољка!
Кад је био трну Вучитрну, 65
Ту ми срете Милош’ Обилића
И он иде побратиму Рељу:
„Де си Рељо, ’де си побратиме?
Камо ’фала, од Арапа глава"?
„Ман се врага не терај му трага, 70
Да ти видиш црна Арапина,
Грознице би тебе у’ватиле”!
Нехте Милош њега ни слушати,
Право оде ка Мазгиту равном.
Кад отиде у Мазгита равна, 75
Ето нађе зелена чадора,
Пред чадором копље побивено,
А за копље Сивка савезана,
Ногом гађе а ушима стриже,
Неда к' чад'ру близу при'одити, 80
А Арапин у чадору седи,
На серџаду ноге прекрстио,
У рукама купу вина пије!
Тад му Милош помоћ натурио,
Неће Арап’ помоћ при’ватити, 85
Па поскочи на кољена паде,
Па к Милошу беше окренуо,
Црну кожу био најежио,
Беле зубе к њему искесио!
Кад на зубе Арап чргуташе, 90
Жива ватра на земљу падаше!
Тад Арапин силно бесеђаше:
„О равнино, пуста останула,
О планино, ватром запаљена,
Што ти немаш у тебе јунака, 95
Да ће мене мегдан заискати?
Како сам се вина истрошио,
Данас би’ му главу откинуо"!
Кад то зачу Милош лакрдију,
Плећи даде бијежати стаде! 100
’Фатила га трољетна грозница,
За грозницом оте га жутица,
А жутица непреболна бољка!
Па ми крену к трну Вучитрну,
Ту ми иде Краљевићу Марко: 105
„Шта је од вас мили побратими?
Камо ’фале од Арапа главе"?
„Ман’ се врага, не терај му трага,
Да ти видиш црна Арапина,
Грозница би тебе у'ватила”! 110
Тад да видиш Краљевића Марка,
Он ми сврну трну Вучитрну,
Па улази у ладну ме'ану,
Па ми седи за петнаест дана,
Па ми пије рујевина вино, 115
Па ми ије овновога меса!
Кад се био добро одморио,
Тад његова Шарца закрочио,
Право оде у Мазгита равна,
Ето нађе зелена чадора, 120
На чадору од злата јабука
И пред чадор Сивка савезана,
Ногом гађа а ушима стриже,
Неда Марку близу при’одити!
А у чадор црни Арапине, 125
На серџаду ноге прекрстио,
У рукама купу вина пије!
Тад је Марко до’ватио био,
До'ватио плетену канџију,
На канџију три перета бе'у, 130
Свако перо по литру олова;
Па ми бије Сивку бедевију!
Куден ју је био ударио,
Ту се црвен крв лије од њези!
Вришти Сивка до бога се чује! 135
Кад ми виде црни Арапине,
Он ми рипи, на ноге скочио:
„’Ајде Марко да пијемо вино”!
„Није вољно с тобом пити вино"!
Тад се Арап' наљутио био, 140
Па поскочи, на кољена паде,
Па ка Марку беше окренуо,
Црну кожу био најежио,
Беле зубе к њему искесио!
Кад на зубе Арап’ чкргућаше, 145
Жива ватра на земљу падаше!
Тад му Марко ријеч беседио:
„Не плаши се мечка од решета!
А ја несам луда аџамија,
Ка’ 'но Реља и Милош Обилић! 150
Но сам стари Краљевићу Марко!
Ти закрочи Сивку бедевију,
Да делимо на Косову мегдан”!
Не би чаре црном Арапину,
Па закрочи Сивку бедевију, 155
Па му Марко био беседио:
„Пуди прије да ти жао није”!
Стаде бегат Краљевићу Марко,
Па га пуди црни Арапине,
Па га гађа перним буздованом! 160
А Шарац је боја научио,
Па ми клекну на прва кољена,
Те га перо Марка претурило.
Кад то виде Краљевићу Марко,
Што га перо њега претурило, 165
Па се врће с десна на лијево,
Па ми обра црна Арапина,
Па га нађе перним буздованом,
Криво гађа право га погађа,
Више седла у широка леђа, 170
Те кроз њега пенџер наместио,
Кроз Арапа сунце огрануло!
Арап паде и Марко допаде,
Па је сабљу Марко до'ватио,
Па Арапу главу о’кинуо, 175
Па је баци Шарцу у зобницу,
И окрену к трну Вучитрну!
