ЈОШ ЈЕ ОКО...
Још је око бујна суза,
Још је срце камен тврди,
Још је грло немо доба —
Још се дика моја срди.
Сетни дани, сетне ноћи,
Тешим себе више пута,
Мало гукнем, па умукнем —
Још је жица прекинута.
Одлетео живот сладак,
Над гроб стао, па је пао —
Већ осећам, хладном земљом,
Где га живог закопао.
Над том унком сласних дана
Крст се диже укопани,
Око њега сенке лете,
Срећни дани растргани.
Из уста им суша пала,
Сагорело росно цвеће,
Па све теше — јао Боже!
Туга тугу ту измеће.
Жалио сам за ти дани,
Нарицао, шта сам знао,
Вик’о Бога, вик'о људе —
Све у помоћ звао, звао.
Песма била из попрсја,
А са њених сузних жица
Орио се тужни одјек
Сињих тица, кукавица. —
Још је око бујна суза,
Још је срце камен тврди,
Још је грло немо доба —
Још се дика моја срди.
Утри сузе, душо моја!
Имам гусле јаворове —
Дај ми мало косе твоје,
Да затегнем жице нове.
Гудало је моја душа,
С њом ћу летет’ по жицама,
Косица ће да задршће,
Да протепа песмицама.
Ту ће душа жици каз’ти,
Шта је боли, шта је тишти
Жица ће се смиловати
Кад над њоме душа пишти.
Танка жица јаукнуће —
Сетићеш се срећних дана,
Уз гудало узвиће се
Твоја душа раздрагана.
А гудало разлиће се
Твојом душом, да га храни,
А по души процветаће
Нови дани исплакани.
