Јово и Марија

Вјетар ружу уз поље носаше,
На Јовин је шатор наносаше,
Гдјено Јово са Маријом бјеше;
Јово пише, а Марија везе;
Неста Јови мрка мурећепа,
А Марији злата жеженога,
Онда Јово Мари говораше:
„Ој Марија, драга душо моја!
Јели теби мила моја душа?
Јел' ти тврда моја десна рука?“
Мара њему тијо одговара:
„Вјеруј Јово, и срце и душо!
Дража ми је, драги, твоја душа,
Него моја сва четири брата;
Мекша ми је твоја десна рука,
Нег' четири најмекша јастука.“

Напомена

I^а, 31. Ранко и Милица. Тако и у стиховима. Без напомене одакле је. 3. гдино. 5. биеле хартие. 7. Мильи. 11. Нато Мильа ньему. — I^б 55. 2. Јовин. 11. тијо.

Извор

• Караџић, В. С. 1824. Народне српске пјесме. Књига прва. Липисца. стр. 55–56.

• Српске народне пјесме, скупио их и на свјет издао Вук Стефановић Караџић, књига прва, у којој су различне женске пјесме, државно издање, Биоград, Штампарија Краљевине Србије, 1891, стр. 205-206.