Јован Вишњић и паша Гачанин

* * *


Јован Вишњић и паша Гачанин

Књигу паша Џаферпаша пише
са широка поља Гатачкога,
те је шаље под Голију тврду,
а на руке Вишњићу Јовану,
у књизи му 'вако говорио: 5
“Чуј Јоване, мрки каурине,
остави се више четовања,
четовања и хајдуковања;
па ми дођи пољу Гатачкоме
и доведи Томића Мијата, 10
да ви старе крви опростимо
(јера су ми даве додијале
од Турака из Ерцеговине,
од вашега честа четовања)
да пашину руку пољубите, 15
да признате честита султана,
а и мене пашу господара.
Ја ви дајем вјеру без варања,
животу вам бити ништа неће!
Оба ћу вас поставит’ кнежеве 20
под ферманом цара честитога,
да вам нико судити не море,
осим Бога и мене једнога.
Ако тако учињети нећеш,
кунем ти се турском вјером тврдом, 25
покупићу силовиту војску,
на Голију твоју ударићу
и Голију твоју похараћу
и Голијске овце плијенити
са Утеса до врх Вјетренога; 30
на твоју ћу кулу ударити
и твоју ћу кулу запалити
и твоје ћу овце плијенити,
а посјећи тебе и Мијата”.
Кад је таку књигу начинио, 35
себи позва Старовић Јована
из малена села Казанаца
и овако њему проговори:
“О Јоване, Старовићу кнеже,
ево тебе књиге шаровите, 40
па уђаши твојега дорина,
па ти 'ајде Долу под Голију;
носи књигу Вишњићу Јовану!”
А кад Јован књигу прихватио,
па широка закрочи гаврана 45
и оћера пољем зеленијем.
Све широко Гацко прегазио
и Крагуја високу планину,
док Вишњића долу долазио
и бијелој Јовановој кули, 50
па с Јовану са дората јавља:
“Јеси л' дома Вишњићу Јоване?”
Ал' Јована дома не бијаше,
него Вишња Јованова мајка.
Она позна Старовића кнеза, 55
па изађе пред бијелу кулу.
Јован Вишњи божју помоћ назва,
старица му поздрав прихватила
и под њиме коња ухватила;
помога му одјат од дората, 60
па га води под бијелу кулу,
послужи му жуту амберију.
А пошто се добро напојише,
пита бабу Старовићу кнеже:
“Камо теби Јован и Мијате?” 65
А Вишња му поче кажевати,
да су бјеле изјавили овце,
на Мрамора зелену планину,
на катуне и на љетовиште.
Више Јован ни питати не шће, 70
но дебела закрочи гаврана
и 'оћера на Мрамор планину,
ту Јована и Мијата нађе
и он њима Божју помоћ назва,
а они му поздрав прихватише 75
и под њиме коња ухватише;
руке шире у лице се љубе
и питају за мир и за здравље.
Кад рекоше да су здраво били,
здраво били и тамо и амо, 80
Вишњић Јован књигу дохватио
и на књизи печат саломио
и отиде књизи по јазији,
те видио што му паша пише.
На књигу се љуто насрдио 85
и овако побру говорио:
“Чуј Мијате, мио побратиме,
што нам паша Гачанине пише,
да идемо њему на предају,
да његову пољубимо руку, 90
да будемо подајничка раја”.
А Мијат му 'вако одговара:
“Чуј Турчина паше Гачанина,
никад њему на предају нећу,
ни његову пољубити руку, 95
док је мене на два рама глава”.
Тада рече Вишњићу Јоване:
“Чујеш мене, Старовићу кнеже,
поздравићеш пашу Гачанина.
Никад њему на предају нећу, 100
нимало му за душу не било,
нек' удари кад је њему драго
док је мене Штирно и Латично
и у Штирно камена пећина;
доста имам праха и олова, 105
бит' се могу по године дана
док ми индат стигне из Приморја
од сокола Баја Пивљанина”.
И на томе збора прекидоше.
Ту ноћили лијепо им било, 110
а ујутро добро уранили.
Кнез Старовић закрочи дората
и оћера пољу Гатачкоме,
па све паши каза Гачанину
како га је Јован поздравио. 115
А Туре се љуто насрдило,
оде купит силовиту војску
по широку пољу Гатачкоме.
А ни Јован не сједи залуду,
но начини књигу шаровиту, 120
те је посла Рисну и Перасту,
а на руке Бају Пивљанину.
у књизи му 'вако говорио:
“Сив' соколе, Бајо Пивљанине,
купи мене силовиту војску, 125
да си брже у Голију ш њоме,
могли би нам Турци ударити,
да се мене у индату нађеш”.
Паша скупи силовиту војску
у Муљима под бијелом кулом, 130
покупио пет стотин' Турака,
па виловна закрочи лабуда,
а за њиме Ујдур на гаврана,
барјак носи калаузи војсци,
а за њиме пет стотин Турака; 135
све су Гацко поље прегазили,
до Гарева села маленога,
до под кулу Јоковића кнеза,
па се паша са лабуда јавља:
“Јеси л' дома Јоковићу кнеже?” 140
Позна Раде пашу Муљанина,
па потрча низ бијелу кулу,
срете пашу на мермер авлију,
па под пашом ухвати лабуда
и пашину пољубио руку, 145
а паша му оде говорити:
“Јаши, Раде, твојега дорина,
собом узми твоја два синовца,
два синовца Луку и Николу,
да ти мојој калаузиш војсци, 150
да удримо Вишњићу Јовану,
да 'ајдучку кућу ископамо!”
Раде викну Луку и Николу.
Изведоше вранца Радовога,
па се Раде на гаврана баци, 155
а пред њиме Лука и Никола,
окренуше про Крагуја војску,
про Крагуја и про Вјетренога.
Ноћно дошли на Мрамор планину.
Када зора са истока сину, 160
на торину ударише Турци;
а вашке их љуте дочекаше.
Тад завика Томићу Мијате:
“Ђе си брате Вишњићу Јоване!
Нешто су нам вашке опазиле, 165
јал' су вуци, јал' гатачки Турци?”
Тада Јован скочи и Мијате
и узеше оба џефердаре,
утекоше Кршу каменоме.
На торину Турци ударише. 170
Бране овце Јован и Мијате,
ал' залуду одбранит' не могу.
Бројни Турци овце појавише,
појавише уз Голију овце;
а прати их Вишњићу Јоване, 175
с побратимом Томићем Мијатом.
Кад су били на врху Голије,
шесторицу убили Турака.
'Ћаху Турци планинама овце,
про Крагуја и про Вјетренога, 180
но не даде Јован и Мијате.
Окренуше на Крстац паланку,
ка' ће Турци на Крстац планину.
А сад ћу ви за 'ајдука причат:
Бајо с четом на Утес избио 185
и на Утес бјеше починуо,
док бој зачу низ Голију тврду,
па Лимуну 'вако говорио:
“Чуј Лимуне, мио побратиме,
ено су им Турци ударили 190
и бијеле овце плијенили,
а на ноге да им поможемо!”
Тад’ 'ајдуци на ноге скочише,
Шиповијем Долом окренуше,
претекоше на Чарађе Турке. 195
Под Челину, под воду студену,
ту 'ајдуци трудни западоше,
насред пута Бајо и Лимуне,
а око њих тридесет 'ајдука.
Док у томе Турци нагазише: 200
најпрви је паша на лабуду,
а за њиме Ујдур на гаврану,
за Ујдуром Раде на дорату.
Бајо пашу припуштио близу,
па га добро гађа џефердаром, 205
добро гађа а боље погађа,
посред срца и свилена паса,
укиде га с јуначкога гласа,
паде Турчин низ коња лабуда.
Пуче пушка Лимун барјактара, 210
те погоди Ујдур барјактара;
Ујдур паде низ коња гаврана,
а допаде Јован и Мијате:
Јован паши одсијече главу,
а Мијате Ујдур барјактару. 215
Чим 'ајдучке пушке запуцаше,
одма Турци плећи обрнуше,
а све бјеже низ Чарађе Турци,
а гоне их од горе 'ајдуци.
У то стиже помоћ од Голије, 220
па ћерају низ Чарађе Турке.
Док дођоше Гробљу Боботову,
седамдесет глава посјекоше.
'Ајдуци се натраг поврнуше
и отеше овце од Турака, 225
одјавише на Мрамор планину.
Ту су били за неђељу дана,
а кад су се добро одморили,
Бајо оде Рисну и Перасту,
а остаде Јован и Мијате, 230
да чувају по Голији овце
на срамоту Гацку широкоме.

Датотека:Murat Sipan vinjeta.jpg


Референце

Извор

  • “Јован Вишњић и паша Гачанин”, А. Лубурић, Рукописна збирка народних пјесама, пј. бр. 299, Архив Србије, Београд. Забиљежена је од Митра Вишњића.