Јесење строфе

Алекса Шантић

Ја те нађох као једну башту, коју
Обасипље драго камење фонтана,
Па све птице своје пустих да ти поју
Међу бокорима и венцима грана.

Моје су се чежње нихале на свили
У гранама твојим, где плод руди мио;
Моје чаше твоји љиљани су били,
Из којих сам вино вреле страсти пио.

Али јесен стиже уз вихоре слепе,
Па јабуке твоје и све дуње лепе
Откиде и сјајне цветове ти стресе...

Побегоше птице... Башта оста сама...
Вај, кô гробни венци сада свеле ресе
Висе сврх кубета мртвијех чесама.