Јесење песме. II Срећа

Јесење песме II (Срећа) Писац: Милорад Поповић Шапчанин

* * *

ЈЕСЕЊЕ ПЕСМЕ
II
Срећа

Има људи које слава носи,
Небеса им сваки терет скину;
Тешко им је било родити се,
А за друго — богови се брину.

Други могу на полове света,
Невоља се свуд’ за њима врзе,
Не можеш му ухватити смисла:
Да л’ их људи, ил’ богови мрзе?

Њихни мачи с обе стране секу;
Заман оштриш, твоји вазда тупи:
Док, клецајућ’, мучна кршиш пута,
Они ти се посмевају, глупи!

Здраво моје оружје нечујно!
Небо знаде зашто тако хтеде.
Среће сам се одрекао давно,
Гинућемо храбро — без победе!

---

Напомене

• Ова песма је први пут објављена у Домаћици 1885 бр. 6

Извори

• Милорад П. Шапчанин: Целокупна дела, Књига друга, страна 45. Библиотека српских писаца, Народна просвета.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Милорад Поповић Шапчанин, умро 1895, пре 129 година.