Јесен (Милета Јакшић)

Јесен  (1894)  Писац: Милета Јакшић

Дан сунчани сија, шумица се жути
Свила лелуја преко црних њива,
Дубоко и сежно јавно поље ћути
И хумње што ’но се кадивом прелива.
Камо песме, жубор? Ветрић само дише
Чује се кад грана о гранчицу косне
И птиче зацврчи, и тек замирише
Иструнуо листак из травице росне
И како је тежак мирис, као туга!
И како ме немо с ових места гони, —
Ја бих путем што се преда мном вијуга,
Мој се поглед негде у даљину клони,
Бона је природа, ко лепа невеста,
Сунашце је пази и пољана широм,
Жут је листак кити, ћуте знана места
О, хајдмо одавде, нек издахне с миром.

Извор

1894. Босанска вила, лист за забаву, поуку и књижевност. Година девета, број 20, стр. 310.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Милета Јакшић, умро 1935, пре 89 година.