Јесен права госпојина мала,
По пољу се бели бељушика[1]
Верно љуби мене моја дика,
Верно љуби већ годину дана,
Па још зато не зна моја нана;
Не зна нана, ал' ће скоро знати,
Мора нана мене дики дати,
Дики дати, дику зетом звати.

Референце

уреди
  1. Трава која у јесен сазре, па се бели. Највише је има по сентомашком пољу. Марва је не једе.

Извор

уреди

Стеван Бошковић. 1879. Бачванске песме. Печатња Игњата Фукса: Нови Сад. стр. 36.