Јесени
О друже без наде, о, јесени хладна,
Ја ти видим лице увело од бола;
Хаљина ти пуста; издерана, гола
Стојиш кô сирота бескућна и јадна.
Све бјежи од тебе: небо, сунце јасно
И шарено цвијеће скрива се и гине,
Не чују се птице нити пјесме њине,
Нит фрула пастира, нит пјевање красно.
Само црна шума тужно гране крене
И с врхова жутих гладан гавран прене
Преко пустих њива и пољана голи';
О, и он би бјежô али не зна камо.
Без наде, у болу, тек ја стојим само
И у души силно ћутим твоје боли.