Јелини и Латини у XV-том вијеку
| Јелини и Латини у XV-том вијеку (Helenos y latinos en el siglo XV) (1897) Писац: Емилио Кастелар, преводилац: Вицко Матов Трипковић Поднопољски |
Кад се је Јован Палеолог, цар византијски, крећао пут Запада с намјером да сједини двије цркве: грчку и латинску, он није никако знао, да ове велике разноликости, које толико трају у историји, потјечу од исте природе.
Уздигнув се мишљу у срце свијех времена и разумијевајући историју свијех народа, појављује се овај принцип разлике тако потребан, као принцип заједнице, животу цијелога свијета. Етар, којег се чини да нема, претвара се у свјетлост у топлину, топлина у гибање, гибање у живот, а живот, произлазећи из једног овог почетка, промјењује се и раставља у аеролите и сунца, у планете и мјесеце, у комете и „млијечне путове”, у тјелеса свијетла и тамна, час самосталне, час рефлективне свјетлости, која сачињава протусловље и хармонију, привлачење и одбијање, мржњу и љубав, које владају у неизмјерности простора. По овом принципу имаде способности код човјека, које теже заразличношћу, као машта, и способности, које теже за заједницом, као разум; закони у нарави, који дају појединце и мноштво. По овом су принципу у друштву личности, породице, народи, племена, која сачињавају разноликост, хуманост, разум, свијест, идеју, која стварају опћенитост, јединство. О, не гледајте да угасите у нама јединство, јер бисте угасили народе, појединце, породице, племена! Ми немамо права радити против фаталних закона, који припадају објави Божјој, али имамо права припознати и прогласити их. Народи, племена живе од ваздашње утакмице, од вјечног супарништва, од неизмјерних борба, које се појављују у умјетности, угледу, трговини, оорту, науци и у свима појавама живота. Француска класична, скептична, чисто демократска, а Енглеска романтична, индивидуалистичка, вјерујућа и по својој нарави као и историји у свему аристократска; Азија, пуна народа, који живе као изван себе од усхићења код нога њихових идола, а Америка пуна народа, који предвиђају будућност, који својим стројевима послушним чине материју, који слободно живе у републици, који исмијавају све идоле и шире све идеје. Рат, који се привиђа најјачом опозицијом, у истини је мање важан. Јачи узроци рађају те борбе, које крваве површину планете. Отпору је коријен у самој нарави људској. И тако је, да са свих страна настају несугласице. Противност између народа Азије и Грчке записана је код Саламине и Термопилског Кланца; противност између македонских и перзијских краљева забиљежена је четовањем Александра; противност између народа латинског и карташког забиљежена је трима колосалним пунским ратовима; противност између Рима и Александрије забиљежена је на врхунцу пирамида и Клеопатрином гробу; противност између Рима и Цариграда у модерном вијеку, обадва града царска, обадва хришћанска, али онај чисто законодавни, овај чисто метафизички; овај чисто теоретни; онај мајка сабора, који одређују каноне; овај мајка сабора, који одређују догме; онај мајка у модерном вијеку, царство германо-латинскога, овај царства јелинско-источнога; овај са својим папама; онај са својим патријарсима; обадва осуђена на опозицију без помирења, која се назвати може баш ратом без престанка. — Дакле папа Еуген IV-ти и цар Јован Палеолог варали су се и то грдно варали, кад су мислили да је доста, да путују, да се састану, да држе сједнице, расправе, да се потпишу под рескрипте, па да збришу опозиције, које, за то што имађаху коријен у самој природи, морадоше их надживљети на страницама историје. Путовање је Јована Палеолога једна од највећих и најсјајнијих Одисеја усађених у људској памети. Под видом религијозним мало значи, а ништа не пружа; али под видом научним, литерарним умјетничким, брод, који носи цара, оставља тако сјајан траг у океану свијести, као свијетлост сунца на мрежници ока. Историчар, који му се диви на злаћаној галији са папинским грбом, под царским балдахином, тјераној силом вјетра упрта у свилена једра, у кругу пратње, која се сјаји, као у сјајној дворани за играње, мора посматрати оне валове пресјечене провом, а лизане коритом попут оних тритона, који иду за бродом играјући се и попут нимфа на њиховим колима од шкољака, и дивити се пластичним умјетностима, грчком говорништву, демостенском разлагању, академијама фиорентијским, киповима класичним, ликовима, који избијају из слика у тисуће боја, оргијама млетачким, цијелој војсци умјетника, хоровима муза, пламену оживљавајућем разлежаног ренесанса. Јован Палеолог изгледа Енеј, који по паду Троје долази са својим пенатима на божанске груди осмјехнуте Италије, да тражи уточиште неугасивој ватри светог надахнућа, услијед којег се чини, да човјечанство губи своју земаљску природу, и да се духом вине у просторе идеалне, много љепше од простора небеског плаветнила. Јадни царе, који као благо и кротко средство Провиђења иђаше из Цариграда у Италију, заборављајући, старо непријатељство, да тражиш милостињу, док не знаш да на свом броду носиш највеће благо, благо ренесанса, којим ћеш поставити свој емаљ на драгуље Гирландаја, своје ударце длијета на кипове Буонарота, своју хеленску ријеч у расправе Фићина, своју бриљантну боју на слике Тицијана, свој класични потез на Дјевице Рафаела, своје Нереиде у море Грчке и Италије, своју надприродну топлину, у смрзле жиле рода људског!
Површни историчари обично рекну, да овај пут ваља сматрати као позоришни призор, а не разликују уплив површни, који је имао у религиозним стварима, од оног уплива правог, који је имао у умјетностима и наукама. Његов гори изглед јест онај противан сабору базилејском. Одстрани духове од сједница оног сабора, растави га у двије скупштине противне, произведе раскол папински са другим расколом саборским; и приправљајући реформу имао је главни удио у преврату. Тако да и не запријечивши предају Цариграда Турцима, предаде невјерницима свакако најважнији дио старе Европе. Не запријечи, не, раскол, него за кратко вријеме; не одстрани ни за час радикалну опозицију између Истока и Запада; не одстрани супарништво између племена латинскога и племена јелинскога; али напротив много придонесе пропасти синтезе латинско-германске, склопљене споразумом између Понтификата и Царства Западнога. Овако често бивају сва дјела људска. Воља индивидуална имаде дјелокруг добро ограничен, и када циља к једној сврси, Провиђење је води често сасвим другој, непредвиђеној. Без сумње: неуспјех реформе у Костанци и Базилеји био је узроком преврату у Германији и Енглеској. С тога наведимо догађаје, прије него ли изведемо и региструјемо логичне пошљедице.
Први град, у који се је искрцао Јован Палеолог, био је бесамртни град Мљеци, који се је већ био почео облачити и украшавати плијеном својих течевина. Путник, који посјећује данас његове пусте палаче и његове богате музеје, може још видјети успомене оног доба. Треба видјети позорницу, да се разумије сва величина призора. Тамо је небо увијек обојено, о чему нам може дати појам само сјајан колорит сликарске школе млетачке. Море се причиња ла је од бисера и опала, са одблијеском сада смарагдским, сада рубинским, као дуга морска раширена на водама мјесто да лебди у ваздуху; отоци се цакле у лому валова и тако се слажу одсијевајућа игала са листовима и цвјетовима стабала, да се сваки од оних ограничених простора причиња као рај, који плива и који ће скоро да кроз лагуне св. Марка пође струјама Адрије; а његове зграде пружају такву комбинацију драгога мрамора, зрачних ступова, сјајних мозаика, лаких кипова, подигнутих на пиедесталима и куполама, као да се пењу пут небеса, да бисте повјеровали, е сте плијен фантастична сна, кад их гледате гдје се одбијају од позадине сјајног хоризонта, а излазе из огледала канала, од чије се воде одбијају; замађијана позорница, које глумци повећавају љепоту. Злаћане галије код црних гондола, жута једра код бијелих једара, сличних гигантским крилима тропских птица; мрцари одјевени разом, а патрицији пурпуром; пажи са њиховим далматинкама од кадифе, а стражари са свијетлим оружјем; госпође црних очију са просутим сафирима међу косом, која се причиња жута као злато; младићи одјевени одијелом од елегантнога броката, са сликовитом капицом, а за њом перо лабудово; сенатори у њиховом црном и црвеном одијелу; дужде обавијен тканином од ермелине, окруњен дијадемом, који свршава са историчком фригијском капицом; и сви спремни дочекати цара Цариградског, који долази од Лида уздуж Обале Словенске, са многобројном пратњом понтиФикалном, праћеног од патријарха грчкога, од бискупа, архиепископа, угледника, дворјана, опкољених византијским богаством, које сјаје на оним задњим остацима једне цивилизације, као накити на мумијама. И овај призор даје Мљецима између музичких концерата, пјевања, звоњења звона, тутњаве топова, кише цвијећа, вијања барјака, кретања народа скупљеног на насипима, лучицама, лађама: сав магичан изглед фантастичне свечаности.
Цар је обишао отоке грчке и прошао оних дана мимо јадранске обале, слушајући поклике народа, који је избјегао мач турски, и који се нада, да ће му се све зло брзо свршити. Полази за тим из Адрије на лагуне, са лагуна на ушће Пада међ одушевљењем Италије, која се нада видјети свој свети Рим, гдје изнова протеже власт религиоЗну латинску до најудаљенијих крајева Истока. У све ово вријеме редају се свечаности, а из свечаности ничу наде, као лептири из кожурице. Али кад почну преговори, настају потешкоће.
Еуген IV-ти чека на свом пријестолу Јована Палеолога, а кад овај стигне на коњу до врата дворане, треба математички мјерити кораке, да ни један ни други не буде ходио ни за длаку више од дужности, да се обојица могну састати баш у средини оног простора, јер од етикете ове врсте обично зависе историчке власти, чим су више зашле у пропадање и чим су ближе пропасти и рушевини. А лако је разумјети како су се дивили јелински прелати призору, у којем прелати латински љубе папучу папи, а како су ови остали зачуђени пред њиховом гордошћу, који само церемониозно нагнуше главу пред папом. Више од идеја, занимале су их церемоније: јасан доказ, да су се они организми полако охлађивали, губећи сву топлину и интензивност живота. Нипошто не би цар био унишао у двор папи, кад га не би били примили под палијем папиним, и нипошто не би био примио овај исти палиј, кад га не би били држали кнезови владалачких кућа. Никад не би приступио вратима дворане осим на коњу и послије него што одјаше сва пратња. Патријарх проведе цијели један дан и ноћ на лађи, јер му није пријао и није му се причињао довољним његове величине церемонијал уласка, који не хтје осим у пратњи четири кардинала, двадесет и пет бискупа и архијепископа, двора папинога, племића у скупу и господара Есте и Фераре. С друге стране папа, љубоморан такођер својих церемонија, нипошто не би примио јелински клир, што не би захтијевао да га пољубе у части старији у лице, средњи у кољена, а најнижи у ногу. Предсједништо доведе до већег спора. Цар га је хтио на сваки начин, под изговорима што је на источним саборима увијек предсједавала свјетска власт, као у Никеји и Калцедонији, гдје су имали прво мјесто његови предходници Константин и Марцијан. Много се је папа морао да мучи да одреди границе између политичке и религијске власти, и опредијели мјесто, које пристоји једном цару и оно, које пристоји једном папи. И тако је трајало много дана велико подузеће да се одреде мјеста, пријестола, висине, које ће заузети сваки од оних угледника, тако пажљивих на спољне почасти, и тако заборавних, да над превратом духовним блјеска религиозни преврат, и пријети турски мач.
Ако је таких потешкоћа било већ у спољном, у конвенционалном, у церемонијалу, може се помислити колико их је више било у унутрашњем, у битном, у догматици. Грци су вјеровали у произлазак Духа Светога, као и Латини, али они су вјеровали да произлази од самог Оца, а ови од Оца и Сина у исто доба. Латини су вјеровали у Чистилиште, а Грци не, барем су двојили. Латини су се причешћивали хљебом бесквасним, а Грци квасним крухом. Латини су налагали нежењење свијем свештеницима, а Грци некијем јесу, а неким нијесу. Латини су тражили, да се у одлучивању поступа расправом, а Грци су хтјели да се поступа питањем и одговором, као у школама. Латини су држали овај текст символа Никејског: „Patri, filioque procedit”; а Грци су држали, да је „filioque” криви уметак. Латини тврђаху, да су Грци уметнули у оригиналном тексту: „Descendit de coelis” и „Secundum scripturas”, а ови нијекаху. Тако да је било у церемонијама, у обредима, у догмама, у тумачењу несугласица, које су откривале ваздашњу антитезу, која постоји још од најтамнијег доба историје, између Истока и Запада.
За размирице, које је ваљало уклонити требало је много времена, требало је много новаца. Цар, патријарх, владике, архијепископи, сви Грци, хранили су се о трошку папином. А папа био је веома упропашћен, јер дохотци религиозни смањивали су се под ударцима одлука базилејских, а краљевске, државне му доходке, трошаху војници римски.
Како да се изађе из тијех потешкоћа?
Ако папа, ради економије, отпусти сабор, грдне ли штете за католичку цркву! А ако га садржи, колика ли пропаст благајници!
Сва његова духовна власт била је уложена да задржи Сабор, а сва његова свјетовна власт, да се раз- ријеши.
У тој великој неприлици пане на ум помисао да се обрати Козму Медичи, доказујући му колико би његова Фиоренција, која се називаше оцем, добила, кад би Сабор њен гост био. Козмо, који је, како зли језици говораху, био неизмјерно богат, јер је баштинин новац, згрнут од папе Ивана XXIII., грдно је трошио не само ради сјаја своје фамилије и своје личности, него и на корист својег града и своје домовине.
Моћан, богат, раскалашан, интелигентан, овдје је држао академију, гдје су расправљали мудраци, ондје школу, гдје су учили дјечаци, тамо радионицу, гдје су радили радници, онамо башту, гдје су свирали свирачи и жене пјевале, па три или четири величанствене цркве у Фиоренцији, три или четири дивна манастира на ближњим хумкама, пространу болницу у Јерусалиму, заводе сваке врсте, који су чинили његов град светилиштем, а његову породицу божанством оног неприсподобивог периода, у којем је почела пуцати зора Ренесанса. Држати Сабор и Фиоренцији, угостити патријарха грчкога у оној републици атенској, видјети и дружити се са толико славних научењака, расправљати о највећим проблемима са људима из свих крајева свијета, показати ону надахнуту Фиоренцију, звоник Ђиотов, куполу цркве Санта Марија дел Фиоре, палаче и цркве: права напаст за велику душу, која је знала отпочинути на призорима умјетности и која је знала обожавати све велике идеје.
Али осим тога свега било је и другог разлога жељи, да се Сабор јелинско-латински држи у Фиоренцији.
Медичевци су припадали Академији, а тако су се дубоко клањали Платону, као и самом Исусу Хрисгу. Црква латинска била би својина аристотелизма, а црква грчка платонизма; тражила се синтеза између двије цркве, која би одговарала другој синтези између двије школе. Ко би је прије нашао до Козмо Медичи, Латинац поријеклом, Грк душом? Сабор се пренесе из Фераре у Фиоренцију, а ово преносење пружи прилику новим свечаносгима, новом дочекивању, новим призорима. Од Фераре до Фиоренције низало се једно за другим неописано и опће одушевљење.
Али се расправљања веома дуљаху, а слога се никако не постиже. Четири мјесеца, од јануара до априла 1439. год., употребише у расправљању: да ли је св. Василије држао или није, да Свети Дух произлази заједно од Оца и Сина. Папа да сврши та разлагања и препирке, умањи у толико оброке, да су оци Сабора управо умирали од глади. Некоји одлучише отпутовати, а јамачно би и кренули, да то није велика опрезност Републике енергично запријечила. А с овим оклијевањем слога не доби ништа, јер нити Латини хтједоше напустити једну ријеч нити Грци придодати, од које све зависаше, символима њихових религија.
Најпослије је сплетка Козма Медичи успјела више него што је био у стању углед Еуегена IV., јер се престиж трговца уздигао над престижом папиним. Козмо окупи великог оца јелинског Висариона, а овај патријарха византијског, који и ако не хтједе за свог живота пустити своје мјесто римскоме патријарху на часу смрти, кад више није могао уживати ту испразну величину, пристаде уз латински символ и уђе за увијек у крило римске цркве. Овај се случај догодио 10. јунија, који све сврши, али ипак од 10. до 29. тога мјесеца, кад се потписа уговор, хиљаду пута нестаде наде. Баш дана 26., док се цар са папом кријепио у једној изби познатог манастира Санта Марија Новела, шест доктора затворише се у библиотеци, да склопе уговор.
Да би утишао њихову одвећ велику душевност ваљало је, да Висаријон рече, како Дух Свети не произлази уједно од Оца и Сина, него на против од Оца самог преко Сина, и хвала овој потанкости сколастичкој, двије се непријатељске цркве сјединише и помирише.
У Санта Марија дел Фиоре, под куполом коју је ту скоро саградио Брунелеско, који старинским храмовима даваше лик хршћански, као што ријечи тајанствене посвете претварају хљеб у Бога, у оном храму, пола класичном, а пола готском, попут слоге, која се је тада склопила, Еуген IV., окруњен тиаром, цизелираном руком Гиберта, у којој се огледаше превласт латинског свијета, доспјелог до те величине у умјетности, а до њега цар, украшен свијем накитима византијским, од којих одскакаше рубин велик као голубије јаје, потамњујући све, успркос неописивом сјају свијех; Еуген IV. први поче, Te Deum, поновљен од два клира, грчког и латинског у хору. И уз звоњаву свијех звона Фиоренције, уз подизање хиљаду гласова праћених у висине оргуљама као непрестани осана, и у присуству од двије велике персонификације Рима и Цариграда, кардинала одјевених пурпуром, а ђакона одјевених посребрњеном пианетом, прелата латинских са бијелим митрама и капама приврчшћеним драгим каменом на прсима, и прелата источних са њиховим одијелом од кадифе, а кабаницом од свиле и митром сличној царској и азијатској диадеми; између толиких племена и народности, чннило се да су се религиозне борбе за увијек свршиле, и да су разни народи баш при здружењу у символу исте вјере, у њедрима исте цркве.
Призор онај у Фиоренцији управо је театралан! Лични интереси двију црквених аристокрација, најличније идеје папе римскога и цара грчкога, сколастички саставци научника на њиховим скупштинама у Фиоренцији, оставише живу шизму, која не само произлазаше из вјечитих несугласица нарави људске, него такођер из радикалног и непомирљивог опора између Истока и Запада и из неутољивог и старог непријатељства граду Риму града Цариграда. Док се царство Западно не понови, и папе изгледаху поданици византијских царева. Било је несугласица више или мање тешких између двије цркве; али није било протусловља радикалног и неразријешивог.
У почетку деветог вијека на Вожић год. 800, утемељи се царство ново-латинско, а седамдесет и пет година доцније узе већ дефинитовно облик и темељ шизма, која пара груди Европе хришћанске и дијели удвоје јединство цркве. Ова савременост између догађаја царства и насталог раздора, тврди велико мноштво разлога и узрока политичких, које опредјељују такво гибање, разлога и узрока отешчаних претварањем царства карловинаца у чисто њемачко царство. Горди Грци, охоли на њихова хисторична имена, тешко могаху припознати као старјешину у религији папу римскога, присиљеног да припозна за старешину у политици цара Германије. Кад би тако урадили, били би сасвим помањкали према оној љубави свакога народа дужној свој хисторији, и претворили би се од господара у робове њихових старих робова. Овоме главноме узроку придружише се многи други узгредни, пригодни и одлучујући узроци.
Него оставите на страну рат иконокласта, не узмите у обзир борбе између патријарха Фокија и патријарха Игњатија; заборавите охолост Михајла Цереторија, који запечати раздор, као што га Фокије поче, и гледајући да се у једној истој епохи догађа обнова Западнога царства средством католичке цркве и одлучивање ове од царства Источиога, припишите политичком супарнирштву овај непоправљиви раздор. Хиљаду пута у њиховијех тијесним приликама цареви Истока покушаше сјединити се с папама Запада. Алексије Комнен помагаше крсташе тражећи помоћ у Сабору у Пијаченци, којем је предсједавао Урбан II.; Алексије Ангел пружи слогу Инокентију III.; Андроник Младић затражи у Бенедикта XII. Сабор да изравна узајамне несугласице; царица Ана закле Клемента IV. да је помогне против Јована Кантакузена; Драго Палеолог причести се у Риму примајући остију католичку из рука Урбана V., и многи од оне господе, који дођоше чак до тога да продаду 4000 младића грчких Турцима, јер не припознаваху произлазак Светога Духа на начин јелински, ваљали су се у праху пред патријарсима Запада сваки пут кад би страшни турски мач и полумјесец Османов заблистао на источном хоризониту.
Дошљедно, ако се ни у једној од ових прилика није могло доћи до слоге, још мање могло се доћи у прилици, о којој говоримо, јер је Рим био подложан капетанима, пустоловима, папа подвргнут Сабору, подијељено хришћанство између двојице папа римских и двије екуменске скупштине, а пријетила је револуција. И тако се случи, да, чим су грчки посланици и цар приспјели у Цариград, слога исчезне а раздор се настави.
Једина очита пошљедица Сабора у Фиоренцији била је страшна; препријечи реФорму цркве преко Сабора у Базилији и приправи велику вјерску револуцију.
Извори уреди
- Castelar y Ripoll, Emilio. 1885. “Helenos y latinos en el siglo XV”. Revista de España (1885): 5.
- 1897. Зора, лист за забаву, поуку и књижевност. Година трећа. стр. 31-32, 68-69, 110-112.
|