Јединство
Једним истим болом све плачу планине,
Истим болом цвиле дубраве и стене,
Сумор стреса горе и пропланке њине,
Туга пахне поноћ и мирисе њене.
Ни стопе под сунцем, ни стопе без јада!
А широка поља жрвањ страха бразда,
Крв лије с чокота зрелих винограда,
А сунце се рађа, да бол сјајем разда.
Стог погребном језом све туђе пољане
И сва мора туђа и сунца нас срећу,
Стог никада кикот да размахом плане:
Само црне руже у косу се мећу.
Великим јединством сви најдаљи кути
Збратимљени истим јауком и патњом
Виде: циљу једном раштркани пути
Збирају их чудно пред великом пратњом.
И пред покојником све идоле слиће
Наш ум у кип један гордога кумира;
У његове очи утиснута биће
Тугованка цела, што је коб одсвира.
И кад ново сунце проспе бакар њиме
И заигра поноћ плес сребрног звука,
Кô расцветан бокор ружа, после зиме,
Свиће се врх њега венац славолука.
Велико јединство стопило је чудно
Све звукове разне и све песме стране:
Само једна химна закликтаће жудно,
И лечиће јаук и све болне ране
Поглед једног ока, што, вечито будно,
Утрће осмехом сузу пре но кане.
1916
