Јеванђеље Истине

Јеванђеље истине је радост онима који су од Оца истине примили дар да га спознају снагом речи^[1] из пуноће^[2], која беше у мислима и уму Очевом, и која је названа Спаситељем, јер донесе спас онима који не познаваше Оца. Јеванђеље је објава наде и откровење онима који траже.

Свет^[3] се окрете своме исходишту. Јер, свет беше у њему, безграничном, непојмљивом, узвишенијем од сваке мисли. А непознавање Оца доносило је страх и патњу. И страх се згусну попут магле, да нико не могаше видети. Отуда заблуда^[4] стече своју моћ. Деловала је на створења да прихвате снагу и лепоту уместо истине. Али то не беше губитак за њега, безграничног, непојмљивог. Јер страх, заборав и привид су ништавни а вечна истина непроменљива, постојана и савршена. Стога, презрите заблуду. Јер она је без корена. Густа магла дели је од Оца, и док постоји, ствара заборав и страх, којима заводи оне у средишту и заробљава их. Није откривено одакле је наступио заборав. Није од Оца, премда може настати услед опирања њему. У њему настаје само спознаја. Јасно је да треба уклонити заборав, како би спознали Оца. Будући да заборав настаје услед непознавања Оца, нестаје чим се Отац позна.

Ово је јеванђеље онога за чим се трагало, скривена тајна Исуса Христа, објављена савршенима милошћу Очевом. Просветлио је оне у тами заборава. Показао им је пут, а пут је истина. Заблуда се разбеснела на њега, прогонила га, тлачила и погубила. Прикован је за дрво и постао је плод спознаје Оца. Али, овај плод не уништава оне који га једу, већ им дарује радосно откриће.

Он их је нашао у себи, а они у себи нађоше њега, непојмљивог, недокучивог, савршеног Оца који је створио све, у коме све пребива, и коме све тежи. У њему је пребивало савршенство које још не беше даровано свету. Никакве зависти нема у Оцу. Јер, како би могла постојати завист између њега и његових удова? Када би он завидео свету, створења не би могла прићи Оцу, који садржи њихово савршенство, и дарује им га кад се врате њему и безграничној спознаји. Он је створио све, и све у њему пребива, и све њему тежи.

Будући незнан, зажеле да га упознају и воле. А чему све тежи него спознаји Оца? Постаде тихи водич и посла реч^[5] као учитеља. Они који се сматраше мудрима, искушаваху га. Показа им њихову таштину, и они га замрзеше, јер не беху уистину мудри. Потом дођоше и они мали, чија је спознаја Оца. Израставши, научише о личностима Оца. Спознаше и беху спознати. Благосиљаше и беху благословени. У срцима им се објави жива књига живота, написана у мисли и уму Оца, која је од пре постанка света лежала у њему недокучива. Нико је није могао досегнути, осим оног који ће бити жртвован. Нико није могао бити спасен пре него књига доспе међу њих. Зато милосрдни, верни Исус отрпи све патње док не узе књигу, знајући да ће његова смрт за многе значити живот.

Као што је пре отварања тестамента скривено завештање преминулог домаћина, тако и свемир^[6] беше скривен док је Отац свемира био невидљив, он, који извире из себе самог, из кога извиру сви светови^[7]. Зато се појави Исус, и узе књигу. Приковаше га за дрво. На крсту је објавио Очеву вољу. О, како узвишено учење! Он је уронио у смрт, одевен у живот вечни. Одбацивши пропадљиво рухо, оденуо се непропадљивошћу коју му нико не може узети.

Доспевши у просторе страха, међу заборавом лишене, спознајом и савршенством обзнанио је оно што је у срцу и поучио оне који прихватају учење. Они су живи, уписани у књигу живота. Они примају учење о себи самима. Њих Отац прима када му се поново врате. Савршенство света је у Оцу, свет се мора уздићи до њега. Кад неко прими сазнање, он узима натраг што је његово. Ко је без сазнања непотпун је, јер недостаје му оно велико, што га чини савршеним. Савршенство свих је у Оцу, свако се мора уздићи до њега, да би примио што је његово.

Унапред их је уписао, припремивши их даривањем онога што из њега потиче. Њих, чија имена унапред зна, позива на крају. Спознају стиче онај кога Отац по имену зове. Ко није именом позван остаје без сазнања. Јер, како може чути онај чије име није звано? Ко до краја остане у незнању јесте створење заборава, и бива изгубљен. Јер, зашто ти несрећници немају име и не чују позив? Стога, ко има знање, узвишен је. Уколико је позван, он чује, одазива се, окреће се ономе који га зове, уздиже се ка њему и стиче спознају. Спознавши, врши вољу оног који га је позвао, тежи да удовољи и нађе удела у миру. Добија своје име. Ко стекне спознају, увиђа одакле долази и куда иде, попут неког ко је био пијан и отрезнио се. Окренувши се себи, доводи се у ред.

Многе је извео из заблуде. Повео их је дому који су напустили павши у заблуду у погледу дубине оног што обухвата све просторе а само остаје необухваћено. Веома је чудно што су били у Оцу не познајући га. И што су сами одступили, не могавши појмити и увидети оно у чему пребиваху. Јер његова воља још не беше откривена. Он се открива као сазнање, у којем се усклађују сва његова испољавања. То је сазнање књиге живота, коју коначно објављује вековима^[8], словима која нису ни самогласници ни сугласници, па да се могу читати и ташто тумачити. Већ словима истине која сама говоре ономе ко их познаје. Свако је слово савршено [...] попут савршене књиге, јер слова је исписало јединство. Отац их је записао вековима^[9], да би путем слова упознали Оца.

Његова мисао смишља реч, учење је изговара, а спознаја је открива. Његова воља је над њом, његова радост с њом, његова слава је узноси, његов мир је прима у себе, његова љубав је отеловљује, његова вера је обухвата. Тако Очева реч излази у свет, као плод његовог срца и израз његове воље. Она одржава, одабира и обликује све, прочишћавајући их и враћајући Оцу благог Исуса. Отац отвара своје срце, преко Светога духа, чиме открива у себи скривеног Сина, како би га векови спознали милошћу Очевом и окончали мукотрпно тражење Оца, нашавши у њему мир, знајући да он јесте мир.

Попунивши недостатак, укинуо је облик. Свет у коме је служио је облик недостатка. Јер завист и сукоб израз су недостатка. А целина је савршена. Недостатак се састоји у непознавању Оца и нестаје спознајом Оца. Јер, као што се незнање укида спознајом, а тама повлачи пред светлошћу, тако и недостатак нестаје у савршенству. Облици нестају сјединивши се с целином и неједнако бива учињено једнаким. Целина чини свет савршеним. У целини свако проналази себе. Спознајом се чисти од мноштва постајући једно, ништећи твар у себи попут огња, таму светлошћу, а смрт животом. Да би ово доживели, ваља нам пазити да наша кућа буде чиста и тиха за целину.

Људи одбацују оштећено посуђе када се селе. Домаћин тиме не губи, већ се радује, јер само се читаве посуде могу напунити, а оштећене не. Постоји суд који долази одозго и суди свакоме. Он је попут исуканог мача, оштрог с обе стране.

Реч, која беше у срцима оних што је изговарају, није само глас, већ се отеловила. Међу посудама дође до велике пометње, и неке се испразнише, неке напунише, неке долише, неке одлише, неке очистише, а неке сломише. Сви се простори затресоше и уздрмаше, без чврстине и постојаности. Заблуда се узнемири не знајући шта би. Бринула је, туговала и мучила себе јер ништа није знала. Када се знање приближило, то беше пропаст заблуде и свих њених испољења^[10], која се показаше као празна и ништавна. Истина дође, и сва њена испољења је препознаше. Поздравише Оца у истини и савршеној моћи, која их спаја са Оцем. Свако воли истину, јер то су уста Очева. Његов језик је свети Дух. Ко прими Духа светога сједињен је са истином.

Ово је откривење Оца и његова објава вековима^[11]. Он јасно открива што је у њему скривено. Јер, ко стварно постоји осим Оца? Сви су светови његова исхођења^[12]. Знају да потичу од њега попут деце од одраслог човека. Знају да још нису примили облик ни име, које Отац даје. Облик од њега примају ради сазнања. Јер иако су у њему не познају га. Али Отац је савршен, и познаје све светове у себи. Он ствара кога жели, дајући му облик и име. Свему даје име и постање. Они који нису још постали, не знају оног који их је створио. Није да они који још нису постали не постоје, већ пребивају у оном по чијој ће вољи једном настати. Још пре појављивања ствари, он зна шта ће створити. Али плод који још није изникао ништа не зна и не чини. Тако сви светови потичу из Оца, оног који јесте, а он их успоставља из оног што није. Јер, где нема корена нема ни плода.

Ко мисли за себе: „Постојим [...]“ то ће га уништити. Јер без оног што постоји, ништа не може постати. Стога о себи треба мислити: „Постојим попут сенке и привида ноћи.“ Када светлост обасја страх, он је ништаван.

Онима који не знају Оца, јер га не виде, јављају се страх, пометња, несвесност, сумња и одвојеност, из чега настају разни привиди и утваре. Као у немирном сну, они некуд јуре или изнурени некуд беже, задају и примају ударце, падају с висина, лете ваздухом без крила. Изгледа им као да су у смртној опасности иако их нико не гони, или убијају своје ближње, окаљавши се њиховом крвљу. И све док се из ове пометње не пробуде, они не виде ништа осим своје уобразиље. Они који одбаце од себе незнање, не држе више до сна. За њих творевине сна нису стварност, већ их остављају као снове у ноћи. Њима је освит спознаја Оца. Јер свако у незнању поступа као у сну а стицањем знања се буди. Благо ономе ко дође себи и пробуди се. И благословен ко отвори очи слепима. Дух га прати и усправља. Пруживши руку подиже на ноге лежећег, који сам не може устати.

Дао им је знање Оца и откривење Сина. Када су га видели и чули, допустио им је да га окусе, помиришу и дотакну. Љубљени син им показа незнаног Оца. Удахну им оно што је у духу, вршећи вољу. Многи примише светлост и окренуше му се. Људи твари остадоше страни, не видеше му лик и не познаше га. Јер он беше у телесном обличју. Ништа му не запречи пролаз, јер нетрулежност је непролазна. Говорио је ново о ономе што је у срцу Оца, доносећи беспрекорну реч. Његовим устима је говорила светлост а његов глас је рађао живот. Дао им је мудру мисао, милост, спасење и снагу духа из бескрајне благости Оца. Окончао је казне и муке, које многе жељне милости одвратише у окове и заблуде. Укинуо их је и победио снагом спознаје. Постао је пут залуталима, знање незналицама, откриће тражиоцима, ослонац колебљивцима и чистота нечистима.

Он је пастир који остави деведесет девет оваца, да би потражио једну залуталу. Радовао се када ју је пронашао. Јер број деведесет девет је обухваћен левом руком. Али када се дода један, читав збир прелази на десну. Тако онај коме недостаје један, сабира и премешта са леве на десну и збир постаје стотину. То је знак једног, које се у њима оглашава: Оца.

Чак је и на сабат трагао за овцом која је пала у јаму. Спасао јој је живот извукавши је из јаме да бисте ви, децо знања, сазнали сабат током ког спасавање не престаје, најављујући узвишени дан без ноћи и неугаслу светлост савршенства. Стога, проговорите из срца, да јесте савршени дан и светлост која не гасне. Говорите о истини онима који је траже и о знању онима који греше. Будите ослонац посрнулима и пружите руке болеснима. Нахраните гладне, олакшајте невољнима, бодрите оне који устају и пробудите оне који спавају. Јер ви имате разумевање које охрабрује. Снага тиме постаје још јача. Бавите се собом, не оним што сте одбацили. Не једите оно што сте повратили. Не дајте да вас изједу мољци и црви, јер сте их се већ отресли. Не пружајте врагу уточиште, јер сте га већ отерали. Не подижите препреке што падају на путу, јер ће вам се поново испречити.

Прекршилац Закона шкоди себи више него што његова безакона дела шкоде другима. Али, праведни чини исправно свима. Стога, вршите вољу Оца, јер од њега сте. Отац је благ и добро је воља његова. Он позна дела у којима налазите мир. Јер, ваша дела се по плодовима познају.

Деца су Очев мирис, по милости његовог лика. Зато Отац воли тај мирис и излива га свуда. Урањајући у твар, свој мирис дарује светлу које тишином надилази сваки облик и звук. Тај се мирис не прима чулом, већ духом који урања у мирис Оца, узвишеног уточишта из ког потиче. Охладивши се постаје облик душе, попут воде која се заледи и постане чврста, те многима изгледа као земља. Но потом се поново растапа, чим је дотакне топли дах. Хладни мириси потичу од одвојености. Зато је дошла вера уклањајући одвојеност, доносећи топлу пуноћу љубави да не буде хладноће него јединства савршене мисли. Ово је добра вест о доласку пуноће за све који очекују узвишено спасење. Они чекају надајући се лику светлости без сенке и пуноћи која ће доћи у време.

Ограниченост твари није од неограниченог Оца, већ од недостатка, премда нико не слути долазак непропадљивости. Дубина Оца је недостижна, у њој мисао заблуде не постоји. Слаби и пали се усправљају нашавши га. Он долази да их врати. То је повратак, који се назива покајањем. Зато непропадљивост шаље дах, тражећи грешног да нађе свој мир. Јер шта ће светлост недостатку него опростити, речју пуноће. Лекар жури тамо где је болесник, јер је таква његова воља. Зато, ко има недостатак нека не скрива, јер има ко поседује то што му недостаје. Пуноћа, која је без недостатка, попуњава недостатке дарујући милост. Јер, где нема милости ту је нискост. Ко прими оно мало што му недостаје, открива пуноћу. То је откриће светлости истине која обасјава у својој непроменљивости.

Они се обратише Помазанику^[13] да би залутале међу њима повратио и помазао. Помазање је милост Очева којом им се смиловао. А оне које помаже, савршени су. Јер, премазују се посуде које су завршене. Али, када се премаз скине, посуда процури, услед недостатка. Јер, дух доноси снагу оном ко је с њим. Но, без недостатка премаз се не скида, нити цури. Оно што недостаје, Отац поновно испуњава. Јер он је добар. Он познаје своје саднице, јер их је засадио у рају. А рај је место његовог починка.

Савршеност је од Оца а мудрост из његових речи. Сваку од речи објављује његова воља. Све речи беху у дубинама његове мисли. Првоизговорена реч откри ум који говори. Јединствена реч се назва мисао јер беше у блаженој тишини пре него се откри. Објављена је када је то било по вољи његовој. Отац у вољи почива и без његова воље, која је недокучива, ништа не настаје. Воља је његов траг, који нико не може пратити. Шта он пожели, присутно је, свиђало се некима или не. Сви су ништавни пред Богом и вољом његовом. Отац зна почетак и крај свих. И он ће на крају постављати питања. Крај јесте познање онога што је скривено, а то је Отац, из кога је све потекло и коме ће се све вратити. А појавише се у славу и радост његовог имена.

Име Оца је Син. Он је именовао оног који је произашао из њега, створивши га као сина. Дао му је своје име, јер то је он сам, Отац, коме све ствари припадају. Његово је име његов Син. Он може бити виђен, али је име невидљиво. Оно је невидљива тајна која улази у уши испуњене њиме. Јер, име Оца се не изговара, већ се открива у Сину. То име је узвишено. Ко онда може изговорити узвишено име, осим оног коме припада, и синова, у којима име Оца почива и они почивају у њему.

Будући да је Отац нестворен, онај који јесте, он је Сина створио као име, пре него што је вековима^[14] дао поредак. Тако име Оца влада над њима, истинско име, постојано у савршеној моћи. Ово име није реч, нити назив, већ је невидљиво. Само он даје име, јер га само он види. А ко не постоји, нема имена. Јер, какво име дати оном који не постоји? Али, онај ко постоји, постоји са својим именом. А само га он зна и само га он даје. Син је његово име. Није га скривао у тајности, већ је постојало. Он сам је сину дао име. Име је од Оца, јер где би Син нашао самилост осим у Оцу? Али, неко ће сигурно рећи пријатељу: „Ко ће дати име ономе који је постојао пре њега?“ Јер, деца добијају имена од родитеља.

Пре свега, треба размислити: „Шта је име“? Име је стварно. Оно је од Оца, који поседује име. Он није, попут других, добио име на зајам, он је господар имена. Нико му га није дао. Јер он беше неизрецив и неисказив, све док савршени не проговори. А он може изговори његово име и видети га. Када му је било по вољи, дао је име Сину, који је дошао из дубине проговоривши о стварима скривеним, знајући да у Оцу нема зла. Зато га је и довео, да говори о његовом пребивалишту, из којег је потекао, и да слави пуноћу, узвишено име и благост Очеву. И тако је он говорио о месту одакле су сви потекли и где ће се убрзо вратити, дому истинског бића. Свако опет мора натраг са овог места на ком је боравио, хранио се и растао. А место његовог починка је пуноћа.

Све што из Оца истиче је пуноћа, и сва његова исхођења имају корен у њему, који им даје раст и одређује границе. Испољени су да би сопственим мислима [...] место којем управљају своје мисли, свој корен. Вазневши се у висине, стижу до Оца, чија глава им је починак и у чијем лику уживају. Не испољавају се уздижући себе. Они нису ускраћени славе Очеве, за ког не мисле да је незнатан, злобан и гневан, већ потпуно добар, смирен, благ. Он је знао све светове пре но што су настали и не треба му учење.

То је пут оних који учествују у неизмерној узвишености, очекујући јединог и савршеног, који је ту за њих. Они не иду у царство мртвих. У њима не владају завист, патња ни смрт. Они почивају у оном који почива, неузнемирени трагањем за истином. Јер, они сами су истина. Отац је у њима и они су у Оцу. Савршени су и неодвојиви од истински доброг, ништа им не недостаје, живе спокојни и свежи у духу. Они ће препознати свој корен, имаће времена да га његују, и неће нашкодити души својој. То је место блажених, то је њихово место.

Остали нека знају да ми не приличи да говорим о нечему другом, након што сам се нашао на овом месту спокоја. Остаћу овде, за сва времена посвећен Оцу свемира, заједно са истинском браћом и сестрама, на које се излива љубав Очева, и међу којима је не недостаје. Они су уистину испољени, пребивајућу у истинском и вечном животу и говорећи о савршеној светлости испуњеној Очевим семеном. Они јесу у његовом срцу и у пуноћи, а у њима се дух радује, славећи онога који јесте. Он је добар, и његова деца су савршена и достојна његовог имена. Такву децу Отац љуби.

Напомене

1. Логос - реч, говор; слово, словесност; ум, разум; закон;
2. Плерома - пуноћа, божанска бит
3. или све, свемир, свеукупност
4. Плане - заблуда, грешка, погрешка
5. логос
6. све, свет, свеукупност
7. или простори
8. Еон - дуг одсек времена; век; вечност
9. еонима
10. Еманација - изливање, исхођење, извирање, истицање, објављивање, откривање, испољење, исијаваље
11. еонима
12. еманације
13. Христу
14. еонима

Превео: Дамјан Павлица

Извор

• The Gospel of Truth (превод Robert M. Grant)
• The Gospel of Truth (превод Paterson Brown)
• The Gospel of Truth (превод Harold W. Attridge и George W. MacRae)