Јаквинта/34

Јаквинта
Писац: Драгутин Илић
ПОЈАВА VII

ПОЈАВА VII
Улази краљ ВЛАДИМИР, ослањајући се на ЈАКВИНТУ.

ВЛАДИМИР:
Хвала ти, стрина!
Сад ми је боље! блага молитва
Мелем је била мојим ранама!
Ев, овде, према овом прозору
Наслонићу се. (Седа на столицу.)
Како је тамна ноћ !
Згодна за оног, што зло премишља!
Звездица сјајних не трепери зрак,
Да плавог неба обасија свод.
Оваква поноћ буди сатану,
Да грешним дахом људе опија.
О, како сумор обузима све!
ЈАКВИНТА:
Те мисли собом болест доносе,
А за њима ће доћи још горе;
Сада ти краљу треба одмора,
Хоћеш ли натраг?
ВЛАДИМИР:
Не, не!
У одаји је још суморније!
Јаквинта (прихвати пехар):
Оно ће сумор разгалити твој.
А место њега мисли ведрије.
Са рујним вином долетиће већ.
Окуси, краљу!
ВЛАДИМИР (узима пехар):
Хвала ти, стрина!
Како се бринеш...
Воћ целу нојцу ниси спавала!
ЈАКВИНТА:
Спокојству твоме, мили синовче,
И више могу жртвовати ја.
ВЛАДИМИР:
У твоје здравље испијам до дна!
(Пије.)
ЈАКВИНТА:
Да Бог да, краљу, с' тобом заједно.
ВЛАДИМИР:
Здравица чиста као вино то,
Што у капљама носи искреност!
О како годи? мелем малаксаломе.
Та то је
ЈАКВИНТА (за себе):
Тај ће те мелем у гроб сурвати!
ВЛАДИМИР:
Оваква вина само рађају,
Шкутара наших стрме планине;
Чудноват мирис, још чуднији цвет,
Ни зора му се не мож' сравнити!
(Стреса се.)
Ала ме хладна језа ухвати,
Као да ми се крвца смрзава.
ЈАКВИНТА:
Теби је зло?
ВЛАДИМИР:
Не! ништа, ништа, сад ће проћи то!
Од кад сам рањен често осећах,
Како ме ова језа узима. —
Ал'теби, стрина, сан је потребан?
Хајд, иди, спавај!... боље ми је сад!
ЈАКВИНТА:
Не! ја ћу овде одстојати ноћ,
Немој се за ме више бринути.
ВЛАДИМИР:
Па добро! Да л' се чује што,
Како главари вести примише,
Када затворих Доброслава ја?
ЈАКВИНТА:
То их је мало уталожило.
ВЛАДИМИР:
Сиромах Стеван! иисам мислио,
Да тако јадмо с њиме довршм!
Он беше веран моме престолу.
ЈАКВИНТА:
И честит вођа, сви га поштују.
ВЛАДИМИР (суморно):
Оставимо га!..
Што дубље о тој ствари размишљам,
Све више видим моју погрешку,
Кад поверовах сумњи неверној...
Иначе...
(Звера усплахирено.)
ЈАКВИНТА:
Краљу, теби је зло?
ВЛАДИМИР:
Ох, ал’ ме пали! Стрина, руку дај!
Мени је збиља зло! Ватру некакву
У целом телу ко да осећам!
Ко пламен пакла да ме сажиже!
Ја горим сав!... Стрина, руку дај!
(Подиже се па опет клоне.)
Јаквинта (с подсмехом):
Краљу! Синовче!
ВЛАДИМИР (из заноса):
Ко зове? Шта је?
ЈАКВИНТА:
Моли се Богу!
ВЛАДИМИР:
Богу? За што то?
ЈАКВИНТА (прилазећи му):
Ти си... отрован!
ВЛАДИМИР (дижући се, с разрогаченим очима):
Отрован?... Ха!
Проклета жено, ти ме отрова!
(Хвата се за бедро.)
О камо мача... •
За милост моју то л' је награда?!
Зар никог нема, краљу у помоћ?
Ох, како гори!... Свог ме сажиже!
Ваздуха! Ваздуха!...
Ја.. умирем!
(Падајући на столицу.)
Ха, проклетнице!
ЈАКВИНТА:
Ха, ха — ха! краљу! камо реч?
Чуј! устај! има једна гробница
Краљевску што но скрива лобању:
Оћеш ли, краљу, ди је ископаш?
Без круне оде? што је не узмеш?
Ено те чека гробница!
Владимир (у ропцу):
Гробница... Проклета жено!
(Издане.)
ЈАКВИНТА (меће му руку на прса):
Свршено јо
Под ударцем се бедем сурвао.
Бујица више нема препреке,
Сад вољно може поплавти све!..
Ха како ћути поноћ та,
Никакав одјек не потреса је!
У тихом миру ево почива.
О, како страшна изгледа ноћ!
Зар нема грома да је потресе?
Ни јејне клете хук се не чује,
Све мирно ћути, ко да погледа
Убијцу једног и уморен нљен! (Погледа на краља.)
Зар никог нема поред мене сад?
Како је страшан!
Као да мртав прети убици!
Јесам ли будна ја? Он гледа на мене?
Зар никог нема овде? (Викну устрављено)
Ратко! Стриборе!

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Драгутин Илић, умро 1926, пре 98 година.