Јаквинта/13

Јаквинта
Писац: Драгутин Илић
ПОЈАВА II

ПОЈАВА II
(ЈАКВИНТА и ГРОМОБОЈ, журно улазе.)

ЈАКВИНТА:
Крви, крви!
ГРОМОБОЈ:
Чију крв?
ЈАКВИНТА:
Владимирову! Доброслављеву!
Њиховог срца поток крвави,
Од тебе тражим! Твоји Богови
Осветом пламте, да загасе жеђ!
Прореци, ко ће овде добити?
Говори брзо, ил' то ћутање,
Својом ћеш крвљу старче платити!
ГРОМОБОЈ:
Из твога срца бура продире!
Бујица страшна реке помамне
Вртлогом страсти стење обара;
Чувај се од ње! Мржња рођена,
У тај те вратлог може бацити?
Ти бесниш?
ЈАКВИНТА:
И небо бесни, зар га не видиш?
То мирно небо, плава пучина,
Гле како своје лице нагрди!
Лепоту своју муњом раздире,
Са страховитим треском громова
Под собом руши, млави, сатире!
ГРОМОБОЈ:
То сада зборе неми Богови.
Њихове клетве разлежу се свуд!
О дркћи земљо, испред Идола,
Чије ће срдње да те стгне бес!
ЈАКВИНТА:
И мога срца проливени јед
Бацам на олтар твојих Богова!
ГРОМОБОЈ:
За разорене своје олтаре
Они се буне!
ЈАКВИНТА:
А ја за разореним мојим жељама
За сатрвеном мојом прошлошћу,
Против насиља!
ГРОМОБОЈ:
Владимировог?!
ЈАКВИНТА:
То име мрзим!
ГРОМОБОЈ:
И Богови га мрзе, краљице!
ЈАКВИНТА:
Па онда двапут нека пропадне!
Јеси ли чуо? крв, њихову крв,
Пророштво твоје нек ми прорекне!
А буде л' кад год моја победа,
Богова твојих олтар камени,
Најлепшим златом биће окићен!
Над реком крви моје освете,
Прогнану веру зацарићу ја!
Говори, старче, или твоја крв
Освете моје загасиће жеђ.
ГРОМОБОЈ:
Богова сила ту се простире,
У њихов посо прст си пружила.
Не машај руком за бесмртни рад!
Ено ти круне, ено престола,
Ту смртног снага нек се огледа.
Хоћеш о круни да ти проричем?
ЈАКВИНТА:
О круни, да! То је прави пут,
Којим ћу њину пролевати крв;
Мис'о је моја: круну или смрт!
ГРОМОБОЈ:
Ти мрзиш краља?
ЈАКВИНТА:
То је одјек слаб,
Што на дну мора, страсти крваве.
С тутњавом муклом вале подиже!
ГРОМОБОЈ:
Ти мрзиш краља?
ЈАКВИНТА:
Краљ и цели свет,
У праху нек се троши преда мном!
Мрзим на људе, на Владимира,
Што у осмеху лажне милости
На једне баца и сувише зрак,
Док други у тами вечној изгледа,
Хоће л' и њему зора синути.
Ја мрзнм тога краља лажљивог!
О, да је ово срце крваво,
Пламеном такве лажне светиње,
Прожмано било, бих га згазила !
Да! круну, круну и њихову крв
На жртвеник Богу освете,
Разумеш ли ме?
ГРОМО6ОЈ:
Силнии Богови!
ЈАКВИНТА:
Говори само! говори,
У име Бога изгнанога твог,
Кога је лажна љубав прогнала
Ко мене сада што прогања свет!
Хоћемо л' и ми скоро добити?
ГРОМОБОЈ:
Не трепти лишће светих грмова
Да њихов говор слушам пажљиво.
Са жртвеника пламен вечити,
У овој бури угашен је већ.
Да питам муње? Ко би смео то!
У страшној љутњи мржње вечите,
Сударају се густи облаци.
Прелећућ' небом као фурије,
С облака црних гњевни Богови,
Крвавих суза поток левају:
Ко да их пита тако срдите?
Кога да питам?
ЈАКВИНТА:
Питај громове!
ГРОМОБОЈ:
И гњев Богова?
ЈАКВИНТА:
Пред мојим гњевом нек се сакрије
У души ми је бура боснија,
Него ли ова, коју гледаш сад!
ГРОМОБОЈ:
Приступи ближе!
(Подстиче ватру на жртвенику.)
Под небеса плам се вије,
Муња сева крвав пламен,
У пламену станац камен,
На камену Нежит седи.
Ал' подуну ветар с горе,
Бујни ветар рече реци,
Река мору, море вуку,
А вук земљи, земља трави.
То доказа трава роси
Са сунцем се роса диже,
Перунову браду осу:
„Ено Нежит на камену!
Перун диже оштру стрелу,
Самокову не вијену,
У камену прекаљену!
Нежит диже мрачно чело,
А Перун му проговара:
„Преко стена
И камена,
Преко гора,
Витог бора,
Преко Кома,
Вратолома,
Од камена до камена,
Од пламена до пламена,
Хајд Нежите, брзо лети!
Тамо стоји срна лака.
Тебе чека из облака,
За њом ловац стрелу баца:
Устави га! Устај, збори!
(Подиже штап у вис. Уз подмуклу грмљавину Нежит се диже испод земље.)
НЕЖИТ:
Време је,
Да мртви мру!
(Са громовним треском нестане га.)
ГРОМОБОЈ:
Тако нек громом сатре
Неверне псе
Громовник Перун,
Силни Бог!
ЈАКВИНТА:
Шта веле Бози?
ГРОМОБОЈ:
Зар их не чујеш?
Потврду шаљу твојим жељама!
На твојој страни стоје Богови,
С тобом су муње, с тобом громови!
ЈАКВИНТА (полазећи):
Вечна им хвала!
ГРОМОБОЈ:
Стани, куда ћеш?
ЈАКВИНТА:
По њихову смрт!
ГРОМОБОЈ:
И пропаст своју?
ЈАКВИНТА:
То ми проричеш?
ГРОМОБОЈ:
Победе твоје лети судбина,
Ал' мирно на њу треба чекати,
Ко пред њом жури тај је пронао:
Још није време! чекај мало јошт!
ЈАКВИНТА:
Ах времс, време!
Уморена су крила времену,
Па сада мили лењо као пуж!
Зар нигде нема пута другога?
ГРОМОБОЈ:
Чекај на време, не насрћи још!
Видиш ли, како гњевни Богови
Са мирном душом време чекају,
Победе њине долетеће дан.
ЈАКВИНТА:
И ја сам гњевна! али нисам Бог,
Да у вечности време изгледам.
Ја одох напред, за мном Богови
Достојну жртву принећу вам ја.
(Оде.)
ГРОМОБОЈ:
А ти пропадај!

ЗАВЕСА ПАДА

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Драгутин Илић, умро 1926, пре 98 година.