Јаквинта/10

Јаквинта
Писац: Драгутин Илић
ПОЈАВА III

ПОЈАВА III
Долазе ЈАКВИНТА, РАТКО и МАРИЈА

ЈАКВИНТА:
Доста о томе. ја хоћу тако!
РАТКО:
Ал' свога Ђорђа заборављаш ти,
Кад своју круну њему поклањаш
И твога мужа мисли негдашње
У понор мрачни отискујеш сад!
Зар Владимировић мирни Владимир
Бодина силног круну понесе?
Тај Владимировић владар ћудљиви,
Са миром мисли да заглади грех
Над овом земљом што га разави,
Ширећи крила Грчкој превази?!
Гле, он се смеја твојој обмани!
У земљи што си мирна остала
То је лукавство ума његовог,
Да те у клопци боље сачува;
А зато треба л' да захваљујеш?
ЈАКВИНТА:
Ја не захваљујем!
РАТКО:
Ти му опрашташ!
ЈАКВИНТА:
Не, ја га мрзим!
РАТКО:
Па ипак пушташ да он краљује?
ЈАКВИНТА (с подсмехом):
Да он краљује?
Без слепчовође слепац не оди,
Доброслав глава краљ је само штит,
Што чува леђа овој корњачи.
РАТКО:
С тим боље треба тај штит разбити.
Уз тебе стоји...
ЈАКВИНТА:
Срамна издаја!
РАТКО:
Краљице!
ЈАКВИНТА:
Рекох издаја!
Као у мору грдних валова,
Острво мало што се подиже!
Чекајућ да га море прелије,
И ја сам тако остављена сад!
РАТКО:
Уз тебе народ подићићемо.
ЈАКВИНТА:
Народ? Шта је народ тај?
Гомила луда, стадр безумно!
Који му на врат замку намакне.
По вољи може њега водити.
Докле му ласкаш обожава те.
Ко парип, кад га руком потапшеш.
Пустиш ли узде, пропеће се знај.
Да те са леђа доле обори;
А за тим сам ће бесно јурнути,
Подвивши главом у најбешњи скок
Док се у понор лудо не сурва.
МАРИЈА:
Ти се ме звала, светла краљице!
ЈАКВИНТА:
Посланик Ђорђев нека причека,
У нашем двору још за који дан!
Колико дана овде борави?
МАРИЈА:
Четврта је ноћ,
Под твојим кровом што је проведе!
(улази Дворник)
ДВОРНИК:
Војвода Мирко.
ЈАКВИНТА:
Кога тражи он?
Заклети душман праг ми прелази!
РАТКО:
Од краља иде.
ЈАКВИНТА:
Нек уђе!
(Дворник оде)

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Драгутин Илић, умро 1926, пре 98 година.