Јадрански Прометеј

Јадрански Прометеј  (1870) 
Писац: Лаза Костић


ἐλεύερος γὰρ οὔτις ἐστὶ πλὴν Διὸς
Ескило у „везаном Прометеју” ст. 50

На престолу од љуцки костију
Погубљени по срамни бојеви
Прилепљени самртни знојеви,
На ћилимови у крв мочени
Јунонска седи бечка велемоћ;
Намастила је смежурани лик
Руменилом срамоте народне,
Узајмила је чудотворни пас
Од богиње слободе, — узалуд!
И он је своју моћ изгубио
Дотакнувши се грешног тела јој,
Те место да јој трошни држи струк,
Развео је тек на две полутине.
Јунона стара, гњила Аустрија
на пут одрасла Јупитара свог
Да мисирско донесе повесмо.
А какво чудо чело ногу јој?
Орлушина ту седи двоглава,
Исперутана бојем скорашњим.
Једна јој глава крилу клонула
А друга јој отекла од боја,
У отоку привиђа јој се моћ;
У место пламни стрела громови
У канџама је стиско лакомим
Кривоклетава срамну ломачу.
Проговара Јунона тићу свом:
„Давори двоглав доглавниче мој
„Изобрањена моја обрано!
„Зар тешки рана не преболе још
„Од северна од орла неверна?
„Зар не преболе?
„Ил’ ваљда ти је одломака жао
„У ноктима их нежно стискајућ’?
„Утишај се, — све клетве сломљене
„Повезаће мисирско повесмо!
„Давори, двоглав доглавниче мој,
„Изобрањена моја обрано,
„Зар неће бити царска понуда?”
Ал’ оро ћути, мути му се вид,
Помркује крвавом зеницом,
Збори му крв: „Не лудуј, госпођо,
„Не користе л’ ми клетве сломљене,
„Још мање ће користит’ закрпе!”
„Да какве би, мој тићу, понуде,
„Рад одумиња рана жестоки,
„Рад заборава срама самртна,
„Рад опорава, ох, рад освете?
„Чега си жељан, да ти мајка да?
„Јуначка срца?” — Оро гракну „да!” —
„Ал’ не срдаца с мртвог разбоја,
„Но жива срца, је л’? огњевита, —
„Не би л’ ти се стар обновио жар?” —
Ха! како кликће стари дволичник!
Па како ману крили у полет,
Па како стиска клетвен руковет
Ко канда слути мајчину намен,
Ко канда слути какав му је плен,
Ко да га гледи, како ј’ одабран
Словенски титан, дивак окован,
Свог видов-дана оличени греј; —
„Јадрански Прометеј.” —

На ладне груди стене прикован
Прометеј српски пригрливши кам
На распетију мре вековиту.
Какав је гре’ те вечно шњега мре?
Нек рече Сила, нека каже Власт: *)
„Какав је гре? — Што теде све да сме!
„Слободу теде, теде сунчев жар:
„А сву слободу за се треба цар!”
Слободу зар? Зар сунчев теде жар?
Да, да! и оног дана видовог
Дотаћи се већ теде сунца див,
А прогута га, сило прека, ти,
Аждаја зла у муклој заседи.
Но заседе ти пламни залогај:
Не загрева те, ко што згрева свет,
Већ утробу ти врашку сажиже
У беснилу те вечном сатирућ’:
Ти диву теде, себи створи мрак.
Ал’ див тек ипак један оте зрак,
Па, да га спасе од аждаје зле,
Причестио се њим на ’ште срце;
Причестио се, беше час да мре,
Ал’ причешће му мрети не даде,
Бесамртан га обесмрти зрак.
С тог зрака гоњен, издан, остављен,
У очају за сунцем сништеним
Уз ледни кам, приљубио се сам,
Не би л’ бар камен смилостивио
Божјег му зрака неумрло плам.
Камен се није раскаменио,
Ал’ косовски се скаменио див:
Те каменом и живим пламеном
У загрљају вечном проникнут
Створи се кремен.
Олуја бесни, бора јадранска,
Бори се бора с морском пучином
фијуком гујским шибајући вал:
У смртној муци вал се пропиње,
Подузима га беле пене бол;
Ал’ у олује нема милости,
Док сама својим бесом не клоне,
Сумртва паднув на разјарен вал
Очекује судбину освете;
И вал се свети гонилици злој:
У несвести је видећ’ немоћној
На бистри леђи љуљушка је благ,
Те место љуте канда освете
У запљускају слушаш ослеке
Чак из дубљине бисернога дна
Небројан смеј: ха-ха, ха-ха, ха-ха, ха-ха! **)
Олуја бесни, гони пред собом
Облачине са мутног севера.
Јел’ облак оно, што се стрмоглав
Устремио с висина вијарни
На понос-главу дива јадранског?
Је л’ облак црни то, је л’ урнебес?
Да ј’ облак цни, разно би се сав
У лету бурном испред груди ти,
Распршто ми се громов буздован
О кремен-главу сина гориног;
Нит’ облак црни, нити ј’ урнебес,
Већ орла то је двоглавога бес;
За њим се дала чета лакома,
Све бели галеб кукавац ли сињ,
За окљувцима плена попашна.
Над главом се надлетив дивовом
Орлушина се слеће двоглава,
Закликта кликом срца грабљива,
Надкликује оујно хуково
И запљускаја морског силни шум;
У силном клику с јатом насртним
На обнажена дива паде звер,
Те како му се срца зажели,
Заборавив уморна пута лет,
На чело стаде жртви жељној,
У ребра г’ удри двокљунимице:
Из кремен-груди не потече крв,
Ал’ кремен кресну, орла посу плам,
А из кремена из огњевита
Заори грохот: ха-ха, ха-ха, ха!
Од отог смеја вијорнога ма
Орлушина се у вис подигла,
Поверив бури крила спаљена
И ситна јата уплашени реп.
И див се крену, пробуди га крес,
И један покрет само, један стрес,
И уста див, јадрански Прометеј,
Крвника тражи немилосна, зла
Ал’ крвник оде, односи га смеј
Појекујући за њим на сав ма:
Ха-ха, ха-ха, ха-ха, ха-ха, ха-ха! ***)


*) ΚΡΑΤΟΣ и ΒΙΑ у Ескила.
**) — — ποντίων τε κυμάτων
ἀνήριθμον γέλασμα. — —
Αίσχ. Προμ. δεσμ. 89-90.
***) По дописима аустријски немачки новина са усташког бојишта довикивали би се усташи грохотним смејом. Веле, да је страшно било слушати тај смеј.

Извор уреди

1870. Млада Србадија. Година прва, стр. 19-21.

 
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Лаза Костић, умро 1910, пре 114 година.