ЈЕДНОМ ЈЕ БИЛО

ЈЕДНОМ ЈЕ БИЛО Писац: Милан Кујунџић Абердар

* * *

        ЈЕДНОМ ЈЕ БИЛО

И сузи небо, и сузи земља,
Кроз сузе сунчев краде се зрак,
Па блиста небом, па блиста земљом,
Па злати облак, па топи мрак.
 
Стазица златна ено се дала,
Рајски је зраци посули сву —
А деца доле сва мокра тапшу:
"Мезимче виле спуштају ту!"
 
Ој децо луда, отето већ је
Последње чедо на стази тој!
Ово те само весели спомен
Што слави славни негдашњи бој.
 
Једном је било... можда сам и ја
"Вила се рађа" тепô тадај.
Ал' сад то земља победу слави,
Пркоси небу! исмева рај...

---

Извор

• Из "Антологије поезије српског романтизма" Слободана Ракитића, Београд, 2011.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Милан Кујунџић Абердар, умро 1893, пре 131 година.