* * *
[Ђевојка се сунцем нашалила]
Ђевојка се сунцем нашалила:
„Жарко сунце, љевша сам од тебе,
Од твог брата на небу мјесеца,
И данице поносите зв’језде!“
Жао било од истока сунцу; 5
Сунце оде Богу на пожалу:
„Мили Боже, шта рече ђевојка,
Да је љевша од жаркога сунца,
И брата му на небу мјесеца,
И данице поносите зв’језде.“ 10
Мили Боже сунцу проговара:
„Жарко сунце, опали јој лице,
А ја ћу јој срећу дијелити:
Млада момка трипут жењеника,
Од сваке му ђеце остајало 15
По петеро и по деветеро —
То је таман ђеце деветнаест;
Иза тога болес натурити,
Мучне красте на бијело лице,
Те њезино лице нагрдити 20
И њезину срећу изгубити,
Да се прича док је овог св'јета.[1]
Датотека:Murat Sipan vinjeta.jpg
|
|
Референце
- ↑ Упореди Караџића, књ. I., бр. 416
Извор
Босанска вила, година ХVII, број 8, Сарајево, 30. април 1902, стр. 154-156.
