Ђачки растанак

Ђачки растанак Писац: Бранко Радичевић

Ђачки растанак

Неси, бреже, чудо ти за око,
Не дижеш се до неба високо,
Неси гора умилнога латка,
Кад ко шеће да је шетња слатка,
Ни се вода са камена слива,
Кад ко легне да слађе почива,
А ко тражи за весеље цвеће —
Заман тражи, ту га наћи неће.
Неколико овде је дрвета,
Ал' де расту, то су места света,
Њи је тужно посадило доба,
Свако с' вије више једног гроба,
По гробови трава обилата,
На декоме цвећа умиљата,
Ко зна кога гроб овај покрива,
Можда цветак ту какав почива,
Па је цвеће поитило амо
Да се самцит братац не би тешкô,
Веће мирно у гробници лешкô.
Спавај, брате, ту санак слађани,
Кити, цвеће, гроб њему лађани,
Та све му је можда овог света
Уграбила ова рака клета,
Та од свију његови милина
Сада њему остала једина,
Све нестало, све га је издало,
Ти једино верно му остало,
Млого тео, млого започео,
Час умрли њега је помео,
Место данка спустила се тама,
Место славе тебе има сама,
Ти си понос, ти си цела дика,
Ти му слава можда свеколика.
А ти, брате, крока веселога,
Кад туд минеш, де сети се тога,
Па уздани, па сузицу проли,
Цвет не дирај, веће ајде доли,
Не кидај га, тако т' бога, брате,
Друго цвеће тамо цвати за те,
Ајд' ти тамо, а ја ћу онамо
Де без цвећа трава расте само,
Без дрвета, без икаква жбуна —
Два, три крока — ето мене туна.
Ведро небо онде нада мноме,
Брдо травно овде пода мноме,
Околине око мене миле,
Да ништа се несте промениле!
Ја ту стојим, око душе моје
Слатки часи умиљато с роје,
Око пламти, срце јаче бије
Који часак да споменем прије?!
Кратко је доба, ето иде вече,
Злаћано сунашце већ западу тече,
Тавна ће нојца скоро овде бити,
Па ће ми драго све тамом обвити.
О стани, сунце, стани, не заоди,
Бела дана собом не одводи,
Да погледим сва местанца редом
Још једанпут млађаним погледом,
Часе млоге дено своји лета
Кâ у рају весело прошета.
Ој Карловци, место моје драго,
Кô детенце дошао сам амо,
Игра беше једино ми благо,
Слатко зва ја мед и смокву само.
Дете мало — голушаво тиче,
Дође тиче па се ту навиче,
Овде, овде, де криоце мало
Први пут је сретно огледало,
Из почетка од гране до гране,
Од дрвета једног до другога,
Док је смело сетити се стране,
Сетити се неба високога,
Док је могло крила своја лака
Небу дићи тамо под облака,
Под небо се дигô тић и сада,
Ал' весео није кô некада,
Гледа доле, реку, врело, луга,
Дрва, жбуне, горе и врлети,
Па му с' чине до толико друга,
До толико успомена свети,
С кима дане прелепо пробави,
Па и сада мора да остави.
Тешко му се, тешко раставити,
Али шта ће када мора бити,
За њи срце њему младо туче,
Али нешто на далеко вуче,
Он не може више одолети,
Па се вине и у свет полети.
Ој Карловци, лепо л' живе туде,
Ал' што мора бити нека буде,
Та и мене нешто даље вуче,
Ево пружам свога раја кључе.
Па када би имô каку жељу,
Једну б' имô само али вељу,
Кад би тако смањао се туди
Да те могу притиснут на груди,
Та на груди и на своја уста,
Ох жељице, ала си ми пуста! —
Лака песмо, оди у помоћ,
Јера оно већ је близу ноћ,
Де пригрли песмо, моја снаго,
Па ижљуби све мило и драго!
Сунце јарко, та колико реда
Тако тебе ја седати гледа,
Гледа твоје големе красоте
Пун радости и веље милоте,
Гледа тамо па мисли назада,
Како красно бијаше некада,
Осети се српске царевине,
Српске славе, српске госпоштине,
Осети се последњега доба,
Та краснога на Косову гроба.
Збогом, сунце, на западу јасно,
Ал' за гору заилазиш красно,
Тако красно и у таке славе
Јуначке су тада пале главе,
Угледô се један на другога,
Попадао један код другога,
Та рад оне красне домовине
Не жалио нико да погине.
Ти већ зађе, небо је црвено,
Као да је крвљу обливено,
Ао сунце, као небо ово
Тако беше црвено Косово,
Од србињски тешки палошина
Крв с' отвори кâ морска пучина,
Дивно ли је тада Србаљ био,
Дивно л' сваки главу заменио,
Дивну л' крвцу злотворску пролио,
У њој данак дивно утопио.
Ој сунашце жића мог убаво!
Када зађеш, о зађи крваво,
Сред копаља, звеке и мачева,
Зађ' за гору душмански лешева,
Кô што онда тим јунаком зађе —
Та шта море јоште бити слађе!
Сунце зађе, а спушта се тама,
На небу је вечерњача сама,
Небо ведро, а река се чиста
Тамо, амо у пругама блиста,
Ој Дунаво, о ти реко силна,
Ала си умилна!
Колико сам пута превесео
Са друговим' у лађицу сео,
Заватио веслом и десницом,
Отиснуо с' водом и матицом,
Ни се буре ни громовне буке
Поплашиле поуздане руке,
Кад гром рикну, када муња севну,
Тада млађан понајслађе певну,
Север дува, водом пољуљива,
Вода бурна у чун запљускива,
Вал за валом у часак нагрну,
Лати чамац па га и преврну,
Све у воду — ао красне муке!
Шчекасмо се на ноге и руке,
Па за часак ето браћа луда
Догрцаше до брега и пруда.
Млого ли се тако кадикада
У се глава поуздала млада,
Тело чило, а умешна рука,
Сретно сам се ја увек извукâ,
Ја сам теби младо тело предô
Кâно оцу своме што би чедо,
Јер да теде, могаше ме једном
Руком својом задржати ледном,
Та кад оно у Води неука
Доватила та самртна мука,
Кад се вода нада мноме склопи,
Ој Дунаво, ти ме не утопи,
Ти ме диже, привати обала,
Зато теби до небеса фала,
Реко онда па ћу и свакада,
Али збогом остај мени сада!
Виногради, збогом умиљати,
Збогом, грожђе, нећу те ја брати,
Ао бербо, тебе жалим клету,
Та шта лепше од тебе на свету?
Ко тебека никад не видео,
Шта је јоште сиротан видео?
Ао брацо, амо у то доба
Дођи, види, чуј, па ајд' у гроба.
Зора зори, све поустајало,
Па с' уз брдо весело нагнало,
Свирац свира, пушке попуцују,
Моме поју, момци подвикују,
Јоште мало, ето винограда,
Гледај сада убавога рада:
Бери, носи, час доле, час горе,
Момци кликћу, а песме се оре,
„Живо, живо!“ један другог кори,
Живо с' ради, ал нико с' не мори,
Гледни само после ује сваке,
Гледни, брате, оне ноге лаке,
Та тек што се свирац чује,
Већ у колу с' поскакује,
Коло, коло, свирац свира,
Нога земљу не додира,
„Ситно, брате, ијујују!“
Момци чили подвикују:
„Свирац свира,
Не да мира,
А још више девојчице,
Њине очи и ножице,
Деде, брате, ијујуј!
Де поскочи, не лудуј,
Ко би јако момак био
Па се не би помамио!
Ао селе босонога,
Зла ти маја дозлабога,
Не дала ти чарапица
Ни лагани папучица,
Да учиниш клепа-клапа —
За тобоме, душо, скапа.
Охо, селе, вита стаса,
Држ' се браци око паса,
Коловођа колом вија,
Коло лети, зној пробија,
Ал' у твоји недри туце
Окле снега до две груде?
Чудо, селе, дивно чудо,
Ала би се млађан грудô !“
Коло, коло, наша дика,
Пушка пуца: цика, цика!
Па све тако пуцај, бери,
Певај, играј до вечери,
А кад сунце веће седа,
Бесна момчад још се не да,
Иде кући, подвикује,
Пуни пушке, попуцује,
Свирац свира, мома поје:
„Коловођа, злато моје!“
Па у крчму, те до зоре,
Коло игра, песме с' оре,
А у зору с' зајухуче,
Удри опет кâ и јуче.
Збогом, песме, збогом, коло,
Збогом, момци, наоколо,
Збогом, кито мома млади,
Збогом, грожђе, збогом, виногради!
Збогом, горе, места моја слатка,
Пуна липа и дебела латка,
Пуна тица, пуна јагодица,
Јагодица, прелепа ђурђица;
Збогом, доле, збогом мирисаве
Пуне оне љубице убаве;
Збогом и ви по њима извори,
Веља сласти када жеца мори;
Збогом остај, убаво Белило,
Ти ми беше увек место мило,
Свуд по теби деклице, танане,
Свака од њи лака кâно лане,
Лица бела па мало румена,
Сукња борна дивно придевена,
Сунце сјаје са небеса златно,
Моме шећу па ми беле платно,
Сунце сјаје, лице одсјајује,
Сукња с' дигла, нона провирује,
Ао лишце, ао ноно бела,
Кога не би ти овде занела?
Сунце јарко, јаче сјати нагни,
Па им лице, па им ноне смагни.
Сунце јарко зашло већ одавна,
Очо данак, дошла нојца тавна,
Моме платно давно покупиле,
Па с' одавде мене изгубиле,
Све ми мило нојца расплашила,
Што не могла, у таму завила,
Нигде трага од дана бијела,
Црна нојца сасвим преотела.
Ал' опета чини се менека
Као бела да зорица зори,
Тице поју, горе стоји јека,
А крај мене поточић жубори;
Ја се шетам, дружина са мноме,
Ми идемо Стражилову томе,
Под ногама она росна трава,
А са стране брда мирисава,
А овде се поток пошалио
Па нам пута младим препречио,
Преко њега скачемо лагани,
И ево нас на другојзи страни,
А одавде све још убавије:
Како само долина се вије,
Како гора подигла се густа,
А по гори све та липа пуста,
Липа цвета, цветићи миришу,
А уз мирис ветрићи уздишу,
А уз ветрић коси покликују,
Уз косове браћа подвикују:
„Ао данче, ала си ми бео!
Још би дуго гледати те тео,
Ал' кад ми се веће смрћи мора,
Нек се смркне измеђ ови гора,
Ту нек ми се ладна копа рака,
Ту ће мене земља бити лака.“
Па потрчи бистроме извору,
Па довати ту липову кору,
Па се напиј водице лађане,
Па убрзај те ноге лагане,
Удри гором, по стењу се вери,
Па јагоде, па цветиће бери.
Збогом остај, красно Стражилово,
Млоги те је у звездице ковô,
Млоги рече: „Ао рајска слико!“
Ал ко ја те рад не имô нико.
Данка бела нестало већ давна,
Све покрила она нојца тавна,
Небеса су свуд звездица пуна,
Ал' месеца јоште нема туна;
Доцне данас он ће обасјати,
Ја не могу на њ'га ту чекати,
Срце младо јоште једном жели
Са другови да се провесели.
Соба ниска, а доста и тесна,
Око стола седи раја бесна,
Радује се оном вину ледну,
Па свећицу запалила једну:
Гори свећа као да издише,
Ал' де раја да запали више,
Кад весела штоно год имаде,
До парице све за Вино даде?
Амо вина и у тога ћупа,
Па ондака запевајмо скупа,
Па још песму дено Арапину
Марко војске поби половину,
Те задоби тог крвавог дана
Седамдесет они тешки рана,
Гледа царе ове ране љуте,
Па дукате повадио жуте,
Па говори: „Ко излечи Марка,
Ево њему пљада дуката!“
Сину дукат кâно сунце јарко,
Плану Марко, па дукате вата:
„Вина амо, крчмарице драга!“
Па замало од рана ни трага.
Брже, браћо, чаше напунимо,
Напунимо оног вина жарка,
Куцнимо се па онда папимо
Та десници Краљевића Марка,
Што удари силном Маџарину,
Од бедра му отрже мачину,
Сева мачу — Филип на две поле —
Мач пролеће, па у камен доле,
Пуца камен, ватра иза њ сева,
Марко гледа, брк му се осмева,
Ал' да ј' камен винцем потекао,
Би тад Марко богме закликтао.
Кликни, брате, кô што чини соко,
Испи чашу да т' засузи око,
Ох тако се за Марком јадује,
Таком сузом он се оплакује.
Умре Марко, њега нам нестаде,
Али ништа, бар винца остаде,
Јер да ј' Марко још живео дуже,
Све би винце попио нам, друже.
Та знаће се Марко убојица,
Убојица, љута пијаница,
Докле мачи, докле чаше звече,
Докле сунца, докле винца тече.
Тамбур, тамбур, ситна тамбурице,
Удри, побро, у сићане жице,
Данас има, а сутра нас нема,
Ајд' у коло, ко ће ту да дрема?
Он у среди у тамбуру бије,
А коло се око њега вије,
Ао брацо, ао тамбурице,
Удри жешће у те ситне жице,
Ситне жице — ситнији кораци,
Нек се знаде кад играју ђаци!
Ој ви српски витезови,
Ви змајеви, соколови,
Та има вас на иљаде,
Ал' бројити немам каде,
Та кад би вас све бројио,
Кад би јадан винца пио!
Ој Шубићу,
Јуранићу,
Турске главе
Беу траве,
Мачи ваши бритка коса,
Крвца ваша беше роса,
Роса росну, јавор с' диже,
Певац иза њ гусле здеља,
Па бугари што сте били,
Што л' десницом починили,
Дела ваша сунцу равна
Неће скрити нојца тавна.
Ноћи, ноћи, тавна ноћи —
Ко би Србу у помоћи?
Ој Чупићу, љута гујо,
Ој Ћурчијо, мрки вујо.
Ао Луко,
Турска муко,
Ао Петре,
Плаи ветре,
Што довати турско море
Па о српске разби горе!
Ој Поцерче, ој Милошу,
Наш соколе, славо мила,
Ал' на славу Турком лошу,
Јер им сломи пуста крила,
Сруши Дрини у дубину
Ону страшну орлушину:
Ви звездице нашег неба,
Што сијасте кô што треба,
Звезде трепте, звезде сјају,
Али данка још не дају,
Ђорђе дође, сунце грану,
А Србији дан освану.
Коло, коло
Наоколо,
Виловито,
Плаовито,
Наплетено,
Навезено,
Окићено,
Зачињено,
Брже, браћо, амо, амо
Да се скупа поиграмо.
Србијанче, огњу живи,
Ко се тебе још не диви!
Рваћане, не од лане
Одувек си ти без мане!
Ој Босанче, стара славо,
Тврдо срце, тврда главо,
Тврд си као кремен камен,
Де станује живи пламен!
Ао Еро, тврда веро,
Ко је тебе јоште терô?
Ти си кано итра муња
Што никада не покуња.
Ао Сремче, гујо љута,
Сваки јунак по сто пута!
Црногорче, царе мали,
Ко те овде још не фали?
Мачем бијеш, мачем сечеш,
Мачем себи благо течеш,
Благо турска глава сува,
Кроз њу ветар горски дува.
Ој соколе далматинче,
Дивна мора дивни синче!
Ој ти красни Дубровчане,
Наш и данас бели дане,
Та са песме из старине
Пуне славе и милине!
Ој Славонче танани!
Банаћане лагани!
Ој Бачвани, здраво, здраво,
Ко ј' у песми већи ђаво!
И ви други дуж Дунава,
И ви други де је Драва,
И сви други тамо, амо,
Амо да се поиграмо!
Ватите се кола тога,
Од вишњег је оно Бога:
Руком држи братац брата,
Близу срца њега вата.
Свирац свира,
Срце дира,
Рука с' диже на посао,
Да л' ће коме бити жао?
Нога лупа, диже пра,
Наоколо свуда стра.
Нога лака, срце здраво,
Коло лети, коло ђаво,
Поскочица ђаволица,
Што је тела, то и смела,
Ал' је жеца одолела.
Ој ти секо
Кâно млеко
Белолика,
Кâно винце руменика,
Кâно паун поносита,
Кâно јела, селе вита,
Амо брже па наточи,
Да ти браца боље скочи,
Амо, селе, а за Бога,
Видиш е сам изнемогâ,
Тако, злато, тако, тако,
Сад је коло играт лако,
Амо, чедо милооко,
Дај да т' љубне браца око.
Она бежи — за њом с' вини,
Љубни, брате, пипни, штини,
Така игра, шала така
Таман, брате, за јунака!
Ајдук Вељко зна љубити,
Ал' и сабљом дивно бити,
Ајдук Вељко љути вуја,
Турци стадо јагањаца,
Ајдук Вељко кâ олуја
Кад у јесен из кланаца
Свати лишће то по гори,
Па обори,
Крши грање, па силена
Чупа раста из корена —
Сече Вељко и натиче,
Гони, стиже што измиче,
Сече аге посред паса —
„Ала, Ала!“ оде с гласа,
Ломи коње и јунаке,
Чини јаде свакојаке,
Кушља тлачи, сабља сева,
Кликће Вељко, Туре зева,
О тле чалма, о тле глава,
Ал' под небо српска слава!
Ведро небо на високо,
Равно поље на широко,
А на пољу два окола,
Средом гледни сина гола,
Татарин је — ватра жива —
Прети мачем па дозива:
„Ој Угрине, курво, амо,
Амо да се огледамо!“
Угри гледе сви у траву,
Јакшић горе диже главу,
Вата штита гвоздена,
Вата мача пламена,
Лако врда, маше лако,
Али бије врло јако,
Сада звекну, сада ману,
Сада севну, сада плану,
Доле паде Татарин,
Погуби га Србљанин!
Плао коло, тече зној,
Де још мало, брате мој!
Мало цупни,
Мало лупни
Да се тресе цео дом,
Оком севни,
Грлом певни,
Као муња, као гром —
Стреле, копља, бојни мачи,
Јунак бије, а коњ тлачи,
Звека,
Јека,
Вриска,
Писка,
Гором, долом, јунак врви,
Гора, дола, сва у крви.
Све од мора Јадранскога
И од града тог Белога,
Све од оног Дренопоља
Што с' отеже мору Црну,
Све то Душан себи згрну,
То учини божа воља,
Душан, Душан, бујна река,
Србин јунак па до века!
Ао века,
Млада века,
Сад на коњу, сада пешке,
Сад код Јаше, сад код сешке,
Сад при чаши, сад у колу —
Гледај, боже, браћу голу!
Голи брацо, што си стао,
Ваљда неси већ сустао,
Цупни, скочи,
Ситно крочи,
Па заведи,
Па проведи,
Опа цупа,
Па на ћупа!
Ал' ти с', брате, светле очи,
Али ништа, само точи,
Кака чаша така срећа,
Дајде ону, та је већа,
Још и у ту винца ледна,
Мени треба јоште једна —
Браћо мила, здраво, здраво!
Ја сам други кнеже Павô:
Павô беше соко сиви,
Чудио се сваки живи,
Е он шчепа Туре устим',
А два друга рукам' пустим,
Па заигра по мртваци
Као муња по облаци;
Ја у руци једној чашу,
А у другој — опет чашу,
У устима песмицу,
Вама, браћо, здравицу,
По винскима капљицама
Играм весô међу вама,
Браћо мила, здраво, здраво!
Вина доста, то је право,
И момицу белу, једру,
И пламени мач о бедру.
Оде коло, оде цела лупа,
Ви стојите око мене скупа,
Све ту соко један до другога,
Само нема међ вама једнога,
Очи вам се грозни суза пуне,
Оне веле: Арса нама труне,
Ох без збогом и без опроштаја
Он се од нас сирома утаја,
Лоша срећа нама га отрже
Па у црну земљицу га врже,
И верноме не остави другу
Ништа друго до на срцу тугу,
Туга јадна само мучи груди,
Ал' не може мртве да пробуди.
Зато, браћо, будимо весели,
Благо оном ком се дан још бели!
Гробница је кућица опака,
Зато мртвим буди земља лака.
Ао Симо, чу ли, драги Симо,
Зар са сузам' да се опростимо?
Та заједно дане смо провели,
Па бијасмо свакада весели,
Истина је, грдне су нам бриге
Задавале те проклете књиге,
Ал' кад књига понајвише тишта,
Латисмо се красна шуровишта,
Или чамац лагани узесмо
Па с' на дунав ладни навезосмо,
Свукосмо се па за часак тили
Поскакасмо у водицу чили,
Опружисмо ногу и мишицу,
Пресекосмо воду и матицу,
Испливасмо преко на обалу,
Па зачесмо ону дивну шалу,
Час скакасмо скока јуначкога,
Час трчасмо што поднела нога,
Час Дунаву до на дно ронисмо
И у шаци песка износисмо.
Играсмо се тако без престанка,
Без престанка док трајало данка,
Па кад беше сунце веће село
И дан лице посакрио бело,
Ми у чамац — па све певајући
Отидосмо утруђени кући.
Дивна труда, ох велике сласти!
И спомен ће њиов слатко пасти,
Како сада тако и свакада,
Симо, брате, збогом остај сада!
О Јулије, чу ли, драги брате,
Кадикада ја с' ражљути на те,
Плану на те кâно огањ живи,
А мој брате, за то ме не криви;
Та и оно ведро небо горе,
Тако увек остати не море,
И оно се за часак навуче,
Бура дуне, громови зауче,
Да помислиш свијет се распаде,
Ал' замало — па свега нестаде,
Гром умукне, небо се разгали,
Па се уци пређашњојзи смеје,
Сунце гране, па грејат навали,
Те још лепше него пређе греје.
Тако с' моја мирила љутина,
И прва се враћала тишина,
Зачас оде цела луда врева,
Брат на брата опет се осмева,
Па што било, то и битисало,
Ни на ум нам више није пало,
Обојица дивно помирени,
Латисмо се горе и зелени,
Пограбисмо пушке, те о рамо,
Па се вери и тамо и амо;
Боже мили, да л' веће милине,
Да ли има што на свету слађе
Нег са пушком одат по планине,
Па уморан сести у залађе,
У залађе крај каквога врела,
Ту отрти тешки зној са чела,
Латити се беле погачице,
Присмочити каке печенице,
Повратити срце гладно, трудно,
Воде ладне напојити жудно;
Воду пијеш, а врело жубори,
А над тобом липа мирисава,
А славуји свуд поју по гори,
А крај тебе цветићи и трава!
Цвеће љупко ми смо млади брали,
Песме славља убаве слушали,
Цвеће лежи у артији суво,
Песме славља ветар је одувô,
Ал' ми ћемо као што смо били
Један другом свагда бити мили.
Глете, браћо, кроз прозора само,
Како месец дивно сјаје амо,
Амо сјаје, на нас погледује,
Познаницим' својим се радује,
Ајде' мо надвор, ох ајдемо тамо,
Јоште једном да га с' нагледамо.
Колико смо спрама месечине
Тако, браћо, ми стајали пута,
Сећали се прелепе старине,
Проклињали сад времена љута,
Па се клели ноћом и тишином,
Клели, браћо, Богом и истином,
Ударити тешкој маглуштини,
Маглуштини, тешкој облачини,
Ударити оној страшној ноћи,
Та лудилу и клетојзи злоћи,
Па пробудит ону српску зору
Зору ону, онај данак бели,
У дивноме тако разговору
До по ноћи често смо провели,
Онда дому сваки, и ја своме,
Још се моли Богу истиноме
Да што пређе оде ноћна тама,
Да што пре се посастанем с вама,
Браћо мила, тако с' моли тада,
Ал' би тео ја друкчије сада,
Сада мени било би милије
Да се данак укаже доцније,
Да са вама могу дуже бити,
Јер кад сване, морам одлазити.
Али веће учестали петли,
Ето веће де се зора светли,
Дан се бели на истоку спрема,
Мене станка више овде нема.
Одо, браћо, збогом мени сада,
Збогом, браћо, можда за свакада!
Сећајте се мене, друга свога,
Сећајте се красна доба тога,
Ох заклетве оне дивне, свете,
Браћо мила, заборавит нете,
Ње с' сећајте увек и свакада,
Мене млада само кадикада,
Само онда кад чашу узмете,
Па весели до дна испијете,
Тада само, тада веселога
Сетите се, браћо, друга свога,
Каж'те само макар у памети:
Млогу л' с нама он осуши клети!
То је доста, ја не тражим више, —
Збогом, браћо, мила и сувише,
Били живи, весели и здрави
Никада вас ја не заборави.

(1844, јан.)

Извори

• Песме Бранка Радичевића I., У Бечу у јерменскоме намастиру, 1847.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Бранко Радичевић, умро 1853, пре 171 година.