Ђачка благодарност
На дан Св. Саве
Усхићено срце моје
У радосном пламти жару,
Па коме бих мор'о бити
Благодаран на том дару?
Зар Косовским јунацима,
Што падоше за род мили?
То признајем, харан сам им
Јер су Српство цијенили.
Нема на св'јет српске душе,
Њино име да не части;
Јер се роду посветише
Не жалећи жртвом пасти.
Доста ми је кад споменем
Цар Лазара, - љуте лаве –
Обилића, Југовиће,
Што се широм Српства славе.
Они су нам огледало,
Они повјест у народу;
Они примјер како ваља
Послужити милом роду.
Када се њих сјетим само,
У заносу и љубави
Усколеба срце моје,
Да их вјечно штује, слави.
Поред ових див-јунака,
Косовскијех мученика,
На хиљаде Српство броји
Што су роду сјај и дика.
Усхићено срце моје,
У радосном пламти жару,
Па коме бих мор'о бити
Благодаран на том дару?
Опетујем, ада како!
Овим славним јунацима;
Јер док сија сунце жарко,
Клањаће се Српство њима.
Али данас из све душе,
Кличем: слава! Светом Сави,
Јер си школе засновао
И просвјети теме стави.
Слава дакле Немањићу!
Ц'јелим Српством нек се хори;
Слава светом добротвору,
Кој' просвјету нама створи.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Мило Јововић, умро 1916, пре 108 година.
|
Бар (Црна Гора) 1900. , Мило Јововић, „Голуб“, број 5., у Сомбору, 1. марта 1901., стр. 67.