ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ II

II Писац: Јован Јовановић Змај

Ђулићи увеоци

Болна лежи, а нас вара нада:
Оздравиће, оздравиће млада!
Наша нада, — сен празнога сена —
Поседасмо поред одра њена.
Ми и сену верујемо слепо.
— Она моли:
„Причај ми што лепо!“

Гладећ’ косу са чела јој врела,
Смишљам шта би радо чути хтела.
Што ј’ најлепше радо бих јој низô:
Видиш, душо, пролеће је близо. —
А њој свану:
„Пролеће је близо.“

Небо ће се заблистати блистом,
Гора ће се заоденут’ листом,
Сунце синут’ како није давно, —
Одазва се:
„Ох, сунашце славно!“

Оживиће у лугу славуји,
Сва ће гора песмом да забруји.
Она шапну:
„Ох, мили славуји!“

Дић’ ћемо се фрушкогорском рају,
Ићићемо све у загрљају,
Пландовати по оном буквику.
Она рече:
„Ти ћеш носит’ Смиљку!“

Гледаћемо лишће и дрвеће,
Братићемо јагоде и цвеће,
Дивећи се планинскоме миру,
Стићићемо белом манастиру;
Па у храму, где су рајски зраци,
Молићемо с’ Богу —
„И Божијој мајци.“

Знаш у хладу, испод оне гране,
Бистри извор, где смо били лане,
Кажу да је из велиних двора,
Од њег’ болник оздравити мора.
„Оздравити мора...“

Откуд видиш на све четир’ стране
Даљна места, њиве и пољане;
Лево Дунав, Банат, Бачка мила,
Авала се десно заплавила,
А подаље ти брежуљци сиви,
То је Босна — и ту Србин живи.
„Је ли, — Србин живи...“

То је рекла, па је задрхтала;
Очи свела, па мирно заспала.
— Гледамо је, шта ли, Боже, сања,
Уморена од ТОГ путовања.

Ми стојимо, — мира јој чувари —
Гледећ’ лице како јој се жари, —
А том жару допирују хлада
Уздисаји нашег празног нада.