ЂАВОЛАК
Ишетао кале лицем спасов-дана
Из светогорскога свога самостана.
Кад у гору стигну у меко залађе,
У повоју свилном мушко чедо нађе.
Задрхта се кале од силних милина —
И њему је срећа уделила сина!..
И у манастиру беше чуда доста,
Кад братији старац свог престави госта.
Одјачав детенце негом духовника,
Међ' вечитом песмом горскога песника.
Ништа не знађаше о свету, о људма,
О цурама дивним и срцу у грудма.
Кад је мдади синак већ повећи био
И књигу и писмо к'о свећеник штио:
Онда га поведе старешина седа,
Да божије слово људма проповеда. —
Још сунашце није на западу село,
Кад путници наши стигоше у село.
Недеља је била — варали се несу —
Пред убавом црквом моме играле су.
За чудо је лепа једна дева била,
Поред ње је баба загоркиња вила.
Она рујна уста, оне мирис-власи,
И прегача бела, што ми цуру краси.
И ватрене очи, и пунане груди —
Изненађен наход таман да полуди!
Мдађана му крвца у жилама врије,
Још 'вака створења, још видео није!
Занешен дивотом ремека од света,
Опијен мирисом живог овог цвета:
Лице му поруди од љубавног жара
Те ослови свога пратиоца стара:
„Да чудно ме мучи, оче, помишљење,
Какво ли је ово у колу створење?"
Прекрсти се старац, потом рече: „Раде!
То је онај ђаво, што нам покој краде!"
„Дела, духовниче, дела, светогорче,
Да купимо једно овако ђаволче!
Ако у манастир не ће да га приме —
Ја ћу и у пак'о отићи са њиме!"
