Željno me povenut učini ljuven stril,
kad godi spomenut onu ja stanem vil
ka jednom doteče kako džilj na prozor,
ter željni daleče ne bi mi tuj umor.
Zač prosu niz bil vrat svoje vlas' i kosi,
ter ja mnjah preden zlat na grlu da nosi;
nu kad se razbludno uokol obazri,
željami pričudno srdačce me vadri.
Većma se smamih ja, nje ruci pribijeli
gdi vlase razvija po bijelom tom čeli,
ter obraz uresan onojzi gospoji
mnjah biser povezan u zlatu da stoji.
I takoj u slavu, kojom je svitu čâs,
svoj obraz i glavu podrža za mal čas,
koliko razgovor nje ljepos da ćuti
gdi se vas okol dvor mladostju zamuti.
Ter ostah poražen, ah, željo gorušta,
da se zvat svak blažen u željah dopušta,
gdi ona za diku sva sjaše u gizdah,
kojojzi priliku ne vele u zvizdah.
Još njeko pozrjen'je satvori tuj novo,
koje mi da smjen'je da rečem: "raj ovo!"
Zatoj mi pogledat bi kako sunačce,
ter tko bi njoj ne dat mogal tuj srdačce?
Ter tko bi branil njoj sužnom se darovat,
tko li bi život svoj mogal tuj varovat?
tko li bi mogal rit "ovo sam slobodan",
mogući nje nazrit ljeposti oni dan?
Kad mene zanose i moju svu pamet
gizdave nje kose, za ke sam velmi spet;
ke zače raspravljat, da život ja kunu,
zašto ih postavljat spravljaše u krunu.
Tač bilim rukami hitraše nje lipos
da bi tuj tvrd kami ljuvenu čul kripos;
ter kada poskupi kosice nje mlados,
mnjah okol svak upi: "Ovdje je sva rados!"
Zašto ih sta zbirat nje lipos u venčac,
a svuda pozirat, kako plah jeljenčac.
Zatoj mi zanese svu pamet i misal
i čini da veze od željnih u čisal.
Ter u toj ljubavi od željne grozice
i ne znah kad zavi tej lijepe kosice;
istom ih ja vidih krunicom na glavu,
otole ter slidih nje lipos gizdavu;
otole ter venu bez rose kako cvit,
kad godi spomenu oni dan jadovit
koji me izmuči, koji me razmače,
koji me nauči kako se plač plače.
