Što takoj, gospoje, u ognju pribivaš

Što takoj, gospoje, u ognju pribivaš
Писац: Динко Златарић

PJESAN XCV

   Što takoj, gospoje, u ognju pribivaš,
ter dike sveđ tvoje od mene sakrivaš?
   Zaman se ne mori; vazda te ja vidim,
ili mi zatvori oči san, ili bdim.
   Ni može zimnji mraz, ni sunce kad peče, 5
učinit da mal čas budeš me daleče.
   Jer kud god pozađu i ki god drum tjeram,
svudi te iznađu i ljubko zamijeram.
   Misal mi svud tebe kaže, jer sve na svit
stavil sam iz sebe pri tebi u zabit. 10
   Ter mi je javi dan tvoj ures izbrani
uživat, a i san tebe mi ne brani.
   Tijem tvori sve što hoć za krit se od mene,
skrit mi vik nećeš moć tej gizde ljuvene.

Izvor уреди

Stari pisci hrvatski, Jugoslavenska akademija znanosti i umjetnosti, knjiga XXI, Djela Dominika Zlatarića, str. 221, Zagreb, 1899

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Динко Златарић, умро 1613, пре 411 година.