Успомене. IV. Код мене су често

Успомене - IV. Код мене су често
Писац: Милорад Поповић Шапчанин




УСПОМЕНЕ

IV


Код мене су често долазили ђаци,
Пратили ме вазда к'о попа чираци,
Још кад друштву нашем придружи се вече
Ту нас богме радо и поноћ затече.

По неки пут јако моја савест тре ме
Богослови кад ми одају запреме.
Са своји шешири велики и крути
И ти фарисејски дугачки капути.

Не знам ком је даби то на памет пало,
Треба богослове дотерати мало,
Зато нека брију бркове и браде,
Нека се навуку к’о сремачке младе.

Можете мислити и без коментара
Како је та ношња незграпна и стара,
Но зато је чим се заповест издала
Оживела — ако ј’ недоликовала.

Јер поповску струку ко мисли обући,
Тај се мора дати макар и истући,
А то зато кад се сад научи реду,
Биће после попа у сваком погледу.

Ма и не зн’о добро типичнога реда
И науку што је црква проповеда,
За простоту ипак биће к’о што треба
Нашто баш да звезде озго скида с’неба.

Појање и школа то бити не мора,
О свесрдној радњи нема разговора,
Доста кад се свак’ дан и у цркву иде,
Ту се у практици све науке виде.

Жалила ми се је богословска браћа
Како школа с њима поступа к’о маћа,
Која своје деце још имала није,
Јер сав наук вешто у мантије крије.

Другдаш, кад мећава прозоре завеје,
А пећ баба неће добро да загреје,
Деси с ’ те се друштво изненада стече
Да прозбори коју, да прекрати вече.

Па бринућ’ се да нас у леденој соби
Проклетница зима не таре и глоби,
Поревенимо се — та ревена мала,
Наспе неколико винених бокала.

Кад те изненада наспопадну дани
Магловити хладни, шала их сахрани,
Зато ти се она око ђака вере,
Да им млада срца брига не подере.

Па све до поноћи пева се и пије,
Грли се и игра да нам зима није,
А од прекомерног пушења дувана
Замагли се соба к’о турска механа.

После говоримо од Кулина бана,
Па све редом амо до данашњег дана,
Ал' је л' који од нас зазев'о, задрем'о
Чупнемо га мало, па му се смејемо.

Још ћемо ти цуре све редом обићи
Пре нег’ што ћемо се пијани разићи,
Ал’ је ова ружиа, боље да је слепа,
Благо опет оној кад је красиа, лепа.

Па се опростимо, певамо, хори се,
Све падају свеће што на стреји висе,
Снег пуца под ногом, мир краде самоћи:
Тако смо ти зимске проводили ноћи.



Напомене уреди

  • Ова песма је први пут објављена у збирци Песме, 1863 стр. 72

Извори уреди

  • Милорад П. Шапчанин: Целокупна дела, Књига прва, страна 75-77. Библиотека српских писаца, Народна просвета.


 
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Милорад Поповић Шапчанин, умро 1895, пре 129 година.