Смрт Омера и Мерјанке
Два се драга јесу загледала
У пролеће, у најлепше доба,
Кад је трава на зоару[1] расла —
Омер момче, Мерјанка дјевојка.
Мајка проси Латинку дјевојку, 5
Омер неће ван Мерјанку дјевојку.
Просила је, испросила је Латинку мајка,
Свилу дала и прстеновала.
Омер иде Мерјанки дјевојци,
Далеко га је Мерја сугледала, 10
И још ближе сусретала,
Пење му коња на сребрјану жицу,
Сребрна жица на златан конац.
Омеру се мрва задремало,
Пак му меће мекане душеке, 15
Пак лијеже Омер момче младо,
Пак му справља господску ужину.
Од инора[2] будит’ га не могла,
Ван узимље смиље и босиље,
Пак га глади по бијелу лицу. 20
Он устаде, пак ужина господску ужину,
И узјаше добра коња свога,
Пак иде двору бијелому —
Он одуди, а сватови одунди,
Још говори стара његова мајка: 25
„Вај, Омере, мој сине једини,
Осјен'де коња под дивојком!”
Од умора ни гледат’ није могао,
Он осјену коња под дјевојком,
Пак иде двору бијеломе: 30
„Вај, Латину, мој немили друже,
Довати ми лулу и тамбуру
Лулу пијем и тамбуру бијем!
Вај, Латину, мој немили друже,
Каде буде ноћи по поноћи, 35
Отиди-де старој мојој мајци
Нек’ ме умије црвенијем вином,
И обуче скерлетну доламу,
И покрије везеном марамом,
И да купи герзе[3] носиоце!” 40
Каде било ноћи по поноћи,
Умила га црљенијем вином,
И обукла скерлетну доламу,
И покрила везеном марамом,
Пак купи герзе носиоце, 45
Пак га испред Мирина двора.
Далеко га Мерја сугледала,
Три је пода двору подломила
Докле се је мајци домолила
Да јој пушти герзе носиоце, 50
Да га љуби мртва кад јој нису дали жива.
Разапиње пуца ско врата,
Пак удара себе око врата,
Три су гроба напоредо пала.
Липо и је мајка саранила, 55
Украј пута у гроб закопала,
Поврх њи воћку посадила,
Подну ногу воду савратила,
Поврх главе клупе саградила —
Тко ли је жеђан, нек’ се воде напије, 60
Тко ли је глађан, нек’ воћку убере,
Тко ли је труђан, нек’ на клупи почине.
Али иду два путника путем,
Ал’ је оно братац и сестрица,
Ал' је оно дјевер и снашица? 65
Али нешто из цркве преговара:
„Нит' оно братац ни сестрица,
Нит' је оно дјевер ни снашица,
Ван су оно два мила и драга.
Бог убио и старо и младо, 70
Тко растави два мила и драга!”
(АСАНУ, бр. 8552/257, VIII, 21, бр. 22).
Датотека:Murat Sipan vinjeta.jpg
