О српском језику/5.1

←Поглавље 4

О српском језику Писац: Бошковић Јован 5.1 Књижевне оцене: Оцена Нинковићеве граматике.

Поглавље 5.2→

Бошковић, Јован (1888). О српском језику. Београд: Штампарија Краљевине Србије

5. КЊИЖЕВНЕ ОЦЕНЕ.

I^о Оцена Нинковићеве граматике.

СРБСКА ГРАММАТИКА за ниже гимнасіалне классе одъ Петра Нинковића Професора Гимнасіє Новосадске. Друго поправлѣно и умножено изданіє. У Новомъ Саду. Трошкомъ Ігнята Фукса, кньиговезца и кньигопродавца. Печатано кньигопечатньомъ І. К. Сопрона у Земуну 1856. 8, VIII, 106.

Лингвистичне и филолошке студије почеше се од некога времена и код нас развијати. И наши гдекоји филолози, тумачећи различите појаве српскога језика, прибегавају к прошлости — почетак, историчарском испитивању, којега је задатак у опште да потоње објасни пређашњим; код словенских пак језика на по се, да познији облик истумачи старијим у посебноме и у страна 2 староме словенском језику. А издавање старих споменика, црквене и световне књижевности наше, просуло је нову светлост па историју нашега народног језика. Код такога напретка, откуда је посебна теорија наше особине постала становна? И како да, уз радозналост и симпатију читалаца према живим и жестоким препиркама о нашем језику, има још доста међу њима, који су немарни према граматици, и који се не надају многоме од теорије за наш народни језик?

То је, слободно да кажем, кривица тако названих „српских граматика“, тих елементарних расправа о језику, зло и појмљених и извршених превода с туђих, или преписа са старијих домаћих каквих прегледалица. Нема ти ту да се испитује и користује ониме, што су лингвисте изнашле, нити се ту употребљавају писмени споменици, који помогоше онако силно да се распе тама, која беше притиснула српску књижевност од опада српско-словенске литературе па до наших дана; нити је њима „народна литература“ са умотворинама знаменитих књижевника наших, који су народним језиком писали, извор, из којега оне своје потребе црпу. страна 3 Оне се не осврћу ни на питања у распри, па да прикупљају исходе књижевних претреса, или просто, да дају своје разложите одлуке, које би изводиле из смутње сиромаха читаоца. Празне пак уопштености не могу више ни у нас поднети.

И наши књижевници теже данас на јасно и тачно знање језика, којим пишу; али пишући народним језиком, који се од спора негује и гаји, кад запну гдегод у синтакси или при творби речи, откуда да се помогну? Позната је рђава размера између образованости нашега и неких туђих језика, и између развитка гдекојих наука, с друге стране, које се на туђим језицима вековима развијаху, у несрећна по нас времена, кад се слабо или ни мало није писало на нашем језику. Ми се дакле морамо веома трудити око језика, као средства за саопштавање и примање сваке књижевне струке, и марљиво га гајити. Поменутоме рђавом стању пак, нова система науке о језику може бољма помоћи, него и која друга; њу дакле треба исцрпсти, и по њој, казивати, тумачити и уређивати различне појаве нашега језика. С друге стране опет, требало би нам примаћи се ка страна 4 историји српске граматике, то јест к развитку граматике, која би се могла извести из писама у различна доба српске књижевности (старе дубровачке и српско-словенске), те како к њој, тако и према старо-словенској граматици, томе средишту словенске филологије, одредити положај. Онда би и учење српскога језика постало привлачније и корисније.

До сад имамо већ два де̑ла тим новим начином писане српске граматике, која се наравно оба обраћају књижевницима: III-ћи део, науку о облицима^[1] — 1850, у коју се онда још по нешто морало узети, што управо иде у I део; — и I, науку о гласовима^[2] — 1853. — А IV се, као што је познато, штампа сад, у Београду.

Године 1856 изађе „Србска грамматика“ проф. Нинковића у другоме поправљеном издању — судећи по имену — „за ниже гимнасіалне классе“; али писац на стр. III, казујући страна 5 шта га је навело, да оно, што је „досадъ о грамматичной правилности и чистоти нашегъ матернѣга єзика самъ искусіо,^[3] нашимъ ученицима“ саопшти, додаје „и любительима єзика србскогъ“, дакле — и за ширу публику. На VI пак страни предаје се ова граматика „нашой кньижевной публици“; и желећи да му се, у књижевном каквом листу или непосредно, саопште примедбе и мане, које би се у њој нашле, писац завршује предговор овим речима „само.... критикомъ могу науке до већегъ и већегъ савршенства долазити“.

Мени није познато да је изашла каква оцена те књиге; а више се не сме о њој ћутати, ако несмо ради, да нас коре немаром према недостацима у књигама од науке, књигама школским. Ну и то ми ваља приметити, да у овоме разматрању само у кратко о свачем може бити реч; јер је за филолошке чланке одмерена — готово на конац — просторија у овоме листу.

Граматика ова подељена је на „часть I. О говорнимъ звуцима и словима, Ч. II. О рѣчима; 9 частій говора.“ А иза тога као додатак страна 6 (од 91 до 106 стр.) долази наука „о правопису“. — Синтаксе нема у њој ни мало. — О начину ове граматике гледаћу да кажем две речи ниже гдегод. Што се тиче реда у овом чланку, најбоље ми је ићи за писцем; али опет што заједно иде, заједно ћу и помињати.

Ка I. — И у овој се граматици слова я, є, ю, (ꙗ, ѥ, ю) броје међу самогласна (стр. 2); макар што је на стр. 8 (у примедби 1 и 3 и у примедбама на стр. 101 и 102) — где се учи да је я „саставлѣно, сложено изъ і и а“ — казано, да је і сугласно слово; тако и на страни 71: „сугласно і (од я)“.

Кад се „р“ (и л) у речима као што су на пр. трънъ, ткръдо, чръкь и т. д. може назвати у стар. слов. самогласним^[4], за што да се и у српским речима: тврд, чврст, врх и т. д. не зове р вокалом? Да ли за то, што не одговара дефиницији самогласних слова?

На стр. 2 реч је о некаквом полугласном слову. Ја знам да полугласника (семивокала) страна 7 нема у српском језику, него их има у (у правоме) старом словенском; а то су тамо ъ и ь.

На страни 3 није казано по чему р и ц „стоє у среди између тврдыхъ и меканыхъ слова.“

Писац на страни V, VII, VIII исповеда, да у српскоме језику има 3 говора, па опет на страни 3 и 101 учи, да слово ять (ѣ) „има єднаку силу са йе или іе“^[5]. То се, ја мислим, не зове „усредоточавати“ говоре, него градити Србима ново „наречје“, или боље, приближавати се црквено-словенскоме „у колико особина“ српскога језика не „допушта“; јер ни Херцеговци, ни Бошњаци, ни Црногорци, ни Далматинци, ни Хрваћани, ни Славонци, ни други не говоре: љепо, њесам, врјеме, умјем, прје (лѣпо, нѣсамь, врѣме) и т. д.

Умрети (стр. VII), корен (5), голен (13), кукурикати (75), доле (84), најпре, после (85; страна 8 на против на стр. 89 послѣ), улетити, пролеће (88) и т. д. јамачно су „случаєви благогласности“; а за погрешке: рѣђаю (IV), сѣдло, сѣдлима (24), поднѣбію (27), корѣти (стр. 52 и 77; срп. слов. корити, в. „с. рјечник“, испор. покорити) и тако даље, не могу да одлучим чије су, да ли коректорове или пишчеве?

Ка II. — „Да бы се коренъ и постепено образованѣ речій до самогъ ньиховогъ образногъ слога видило“, то се „укратко производно излазку“ на стр. 5, 6, 7, 8, 9, 10 и 11, неке речи у простом и сложеном облику. — Не ћу говорити, је ли то у опште требало да уђе у ову граматику, и ако је требало, треба ли тога ради наводити онолике примере; само ћу да приметим, да би сличне ствари, по новој системи, ишле у особити (II-ги) део граматике, с том разликом, што би се тамо на значење речи ударало гласом, на пр. наставак ач, кад се дода основи (теми), чини 1. nomen agentis, као: ковач, слагач, и т. д. 2. ствар, оруђе, као: ногачи, стругач, и т. д. — пак ћу да пређем на погрешке које су у том „излагању“, и страна 9 иначе, учињене против српских наставака, и у опште против српскога језика.

К наставку ство имам да приметим:

Према старослов. наставку ьство (аство, ество), у српској књижевности имају врсте истога наставка не само: ство него и: аство, анство, ьтво^[6], у Србуљама на пр. ѥст-аство (ѥсть-ство) сѹшт-аство (сѫштьство), отач-аство (отьчьство), веднч-аство^[7] и т. д. — Сведочанство (свѣдочьство), бож-анство („књига од божанства“, познато је име), отач-анство („с. рјечник“) и т. д. — брат-ство (братьство), војвод-ство (воѥводьство) и т. д. — друж-тво (-гь-) (дрѹжьство), множ-тво, (мъножьство), књиж-тво и т. д. — Ваља да страна 10 се, на ово, ни писац не ће устезати да призна, да је човеч-анство и човеш-тво (према: чловѣчьство) са свим једно исто, што се тиче значења (в. примедбу на стр. 92). — Ради претварања групе „чт“ у „шт“ испореди: што (что), поштен (почтенъ), маштанија у Ц. Г. (мьчьтаниѥ) и т. д. (на против Руси кажу: почта — пошта); ч (= тш) одбацује т и у: срдашце (старо дубровач. срдачце), сунашце и т. д.

Последак је тога, да: бож-ество, књиж-ество, јест-ество, суштество (стр. 7), кач-ество (как-), колич-ество (колик- стр. 84) и т. д. није српски. На последње две речи имам још да приметим, да српске речи не морају свагда имати једнаке наставке са „црквено-словенскима“, на пр. срп. наслед-ство, слов. наслед-ије, (а овако има писац на стр. 15); срп. пећ-ина, (пєшт-) ц.-словен. пещ-ера; срп. општ-ина, ц.-слов. общ-ество (рус. община); отач-бина, ц.-слов. отеч-ество; рођ-ен-је, ц.-слов. рожд-ество (родьство); човеч-ји (человѣч-ескъ; у „Рус. Вѣстнику“ од г. 1856 налазио сам: человѣчьи и т. д.) и т. д.

страна 11 Од српске речи мноштво, писац гради придев множественый (в. стр. 14, правил. 8; даље, стр. 16, 17, 23, 25, 26, 29, 30, 31, 34, 35 и др. — множственый на стр. 14, прав. 7, и на стр. 22, ваља да су штампарске погрешке). Караџић је 1814-е писао: мноштвени број, а Нинковић 1856-е пише: множественый!

Стр. 8. — Ја волим веровати Миклошићу,^[8] да је пландовати постало од п(о)ла-дн-овати премештањем сугласних гласова, него писцу, који вели, да, „план-д-иште има своє порекло у пламену и дану.“

К наставку ски (стр. 10).

Од инди-ꙗ је у старослов. придев инди-ьскъ = инднйскъ; ми данас кажемо: индијски или индијански. Ја дакле не бих рекао, да се „Австрійскій“ пише место: „Австрійинскій“, и т. д. — (Глас „ј“ је један од оних гласова, којим се у словен. језицима укида зев [hiatus]).

Нешто о наставку је (кѥ).

Речи: пєриѥ, орѫжиѥ, гроꙁдиѥ и т. д. у најстаријим словенским споменицима — изгледају страна 12 у познијим неким: перьѥ, орѹжѥ, гроꙁдьѥ, (данашњим руским правописом: перье, оружье); ми данас говоримо: перје, оружје, грожђе (гроздје), весеље, и т. д. Изузимају се оне речи, које су нам из српско-словенскога, као стереотипне, прешле у народни говор: Богојављен-ије, Ваведен-ије, Васкрсен-ије, спасен-ије (уза: спасење), чатан-ије и т. д.

У граматици овој пише се: чишћен-ѣ (4), налич-є (48), причеш-ће (40, 51, 81, више пута, и као наслов: „о производу причешћа“, 82 в. п., 83, 85, и др.), прибреж-ю (101), пер-я, обруч-я, оруж-я (102), ораш-ѣ и т. д. — На против: Друго издан-іє, Опредѣлен-іє, раздѣлен-іє (1, 2), склонен-іє (5, 16), наслѣд-іє (15), склонѣн-іє (15, 34, 35, 36, 37, и др.), гласоударен-іє (20, 28), оруж-іє (24), наклонѣн-іє (50, 53, 54, 55, 60), причаст-іє (54, 56, 61, 68, 72 и др.) и т. д.

Код дефиниције (стр. 1) наводи се и „повѣстница народногъ говора“ — или језика — као један од извора за српску граматику. Колико се писац освртао на историју, прилично се већ види и из досадашњих навода; а из ових што ће сад доћи, може се још боље видети.

страна 13 Писац пише: љубовь, предг. III, (любьвь). — Часть (1, 4, према српско-слов. честь, стар. чѧсть); — од предлога: ваз (вьꙁь) у њега су сложене речи: возпитава (14 в. п., 15), превозходный (39 в. п. 41); — добити, стр. 22, (старо дубров. добыти добѹдемь), добіяю (27; према; добывати, или — ыꙗти). — Частица (41); а по Бачкој, а може бити и још гдегод, свештеници, покрај света словенисања, мали део просфоре зову: честица. (Види и архим. Грујића реценсију „Новога Завјета“). — Да се писац држао историје, заиста не би казао (стр. 41) да се у: ве(ли)к и ма(ле)н избацују ли, ле, пак се образује по правилу: већ-и, мањ-и (то јест, ве-к-ји, ма-н-ји). Старе форме: вѧштє, малꙑн, мьн̑ьша; у Душ. закон. мьнии, стоје томе тумачењу противне; — од предлога: ва (вь), вопросно (44, 49); — участный, (51; прем да у уводу стр. VIIи на стр. 52 учестный); — брояти (52; старо-дубровачко броити; „с. рјечник“ бројити). Наставак ати у глагола: ати им, стоји место: ѣти^[9]. Према томе, форма бро-ј-ѣти = бројати значила би: број бивати, страна 14 постајати, (zahl werden), а не: број творити (zahl machen, zählen); — быяхъ, (54, бѣахъ). — На стр. 77 примећено је под * „Чує се у народу и буднемъ, и овако бы правилніє было“. Ваља да према: воудоу, воудеть (или стар. бѫдѫ, читај: бондон, бѫдетъ, — пољски bçdzie, ч. бенђе)? — На стр. 82 каже се, да глагол хтети има „по благогласности хотећи, (мѣсто хоћећи).“ Ни то не стоји; него старо срп. хоштоу, хоштєши, има у 3 лицу множине: хотеть (стар. слов. хотѧтъ); дакле, они: хоте(-ћи) = хотећи; — стр. 93 разуму (раꙁѹмѣють, — раꙁѹмѣѭтъ). — На стр. 95 стоји под заградом () лагх, мегх, мегхан (льгькь, мєкькь, мѧк —; Пољаци пишу: lekko), а на стр. 84 написано је: лагко. По загребачкоме правопису пише се: лахко; што није прилагођавање, него сувишње умекшавање сугласнога. — (За причастіє, види горе).

Познато је, да у нас глас „ј“ умекшава сугласна која пред њим стоје. Овај глас кад дође иза: б, в, п, м, (и туђега гласа ф), онда се између њих умеће л. По томе правилу науке о гласовима има писац на стр. 82: љуб(љ)ен, страна 15 став(љ)ен, куп(љ)ењ — 77, љуб(љ)ах, 70, лом(љ)ах, слав(љ)ах — 41, деб(љ)и, туп(љ)и — 30, крв(љ)у, зоб(љ)у — 23, коп(љ)е. Али, стр. IV, пише сачинѣна; стр. 15, 25, 26, 29, 32 и др. склонѣніє; стр. 50, 53 и др. наклонѣніє. На против, стр. IV словосачиненіє; стр. 1, опредѣленіє и раздѣленіє; стр. 33, 53, -лѣнъ; стр. 16 склоненіє: које није српски.

По истоме правилу науке о гласовима не ваља ни у данашњим црквеним књигама читати: преселеније (прѣсєлѥниѥ, то јест прѣсєлй-єнъ), моленије (молѥниѥ), хваленије (хвалѥниѥ); поклоненије (поклонѥниѥ), гоненије (гонѥниѥ); мишленије (мꙑсли-енъ = мꙑшлѥн-нѥ); јавленије (ꙗв(л)ѥниѥ), и т. д.^[10] — Руси у „грађаници“ имају „лэ“, „нэ“ које је = нашем ле и не; а, и у црквеној и у световној литератури читају: „ле“ као ље; „ли“ као љи; тако и: ње, њи. Ми пак од како се молимо страна 16 Богу из књига писаних руско-словенским језиком, не познајући рускога правописа, почесмо читати по српскоме (правопису) ле ли не ни и где треба: ље љи ње њи, против организма словенских језика: старога словенског, српско-слов. и руско-слов. — против рускога и српског народног говора — и против творбе речи, коју, у осталом, наше лингвисте знају врло често потезати.^[11]

Српски језик нема наставка: тельнъ.

Зар се не може о већини до сад наведених погрешака праведно рећи, да су плод „без-основнога придржавања црквено-славенског“ или, у гдекојем погледу, боље — „славеносербскога“ језика?

За што се у овој књизи код 2 пад. множ. употребљава апостроф ’ — којим се знаком бележи да је нешто изостављено — кад, у присвојном падежу птица’, река’, земаља’ (пьтнць, страна 17 рѣкь, ꙁемл̑ь) не само да неје ништа пропало, него је још а приплодак?

На стр. 26, помиње се у овој граматици „узвишено ( ́ ) гласоудареніє“; тако исто на страни 27, „оштро“ (без знака), а на стр. 28, врста 5, „округло“ ( ̑ ). Још се на истој стр., у 28 врсти, вели неке речи: „ма какво гласоудареніє да имаю“; — али се нигде у њој не разлаже, на колико се начина може какав наш слог изговорити, гледајући на „гласоудареніє“, и како се ова записују, а у српској граматици (и речнику) не бележити акценте велика је мана. Српски језик има, после литавскога, од свију европских језика највише нагласака, то јест, два кратка и два дуга, и кратак слог без акцента. Потреба да се акценти у граматици бележе може се увидети, за невољу, и из ова два три примера што долазе. Њима се разликује: 3 падеж од 7; на пр. о̏бла̑ку, обла́ку; ства̑ри, ства́ри и тако даље, (седми је падеж дакле по акценту различан од трећега, а не да га „збогъ предлога, кои само тай падежъ ишту, треба“ задржати); — изговор: (дрво) др̏вета, мн. дрвѐта, дрве́та̑. — На стр. 75, не знам хоћу ли читати: та́јати страна 18 или та̏јати. Како се разликује: ура́дити, у̀ра̑ди̑м; ура́дих, у̏ра̑ди; запов. ура́ди, или: вр̏ћи и вр́ћи, — или вѐсти (ведем), вѐсти вѐзе̑м и ве́сти ве́зе̑м и т. д. него акцентом? Без акцената се: пу̏н и ра̑н на страни 40 једнаку „оштро“ изговарају. — Даничић у својој граматици акцентује: др̀жах, др̏жа̑, др̏жа̑, — пи́сах, пи́са, пи́са, — и: чу́вах, чу́ва, чу́ва, — а Ј. С. Поповић примећује у 23 (управо 24) бројо „Седмице“ од г. 1854: „Г. Г. Вукъ Караџићъ и Даничићъ кажу, да є а и я кодъ глагола свуда дугачко (!), може быти по нарѣчію южномъ. У насъ се понайвише кратко изговара.“ Да је писац употребљавао акценте у својој граматици, може бити да би нам показао, како се то а изговара „у нас“, то јест у Војводству.

Стр. 18. — „Изузима се влахъ, коє (у вокат.) има влаху“. А „по што, Влаше, кикош“? позната је свакоме пословица. Али ни писац неје „влаху“ — од збиље изузео; јер на стр. 103, каже изреком да „влах“ у „зват. єдин.“ има влаше.

Отац има граматички у свакоме случају 5 падеж: оче. Него Руси, они кажу: „любезный отецъ! любезный другъ“! и т. д.

страна 19 Синко! има први падеж, и то: синак; в. „С. Рјечник“ (1852).

На стр. 20 износи се да има 2 пад. множ.: ујаци (и. ујака), курјаци (и. курјака). Пет „курјаци“ и т. д. не може никад ни до века ваљати; испореди (на стр. 16): јунаци, јунака; бадњаци, бадњака; кораци, корака и т. д.

Како има властелин у множини?

Стр. 22. „ . . . . . та могу у множ. и ов добити, као: зецови и зецеви, кецови и кецеви“. Неје „зецеви“, него зечеви и т. д.; а како се кец мења у множини, не марим да видим у „школској граматици“.

Стр. 24. — Је ли истина, да речи које се свршују на иште и ство имају у 3 пад. множ. ама? За што писац, који по народној књижевности лепо признаје, да ваља само: копљима, седлима, крилима, веслима, селима и т. д., и који ћутке одобрава: гвожђима, перима, пуцима и т. д. — не показа из народне књижевности и који пример: ишт-ама и ств-ама?! особито кад има прилично књижевника који и ту пишу: има; (у „Седмици“ и у београдским „Српским Новинама“ може се страна 20 готово сваки пут наћи: пристаништима, средствима и т. д.).

Стр. 25. — „Благо, добро и зло (као суштествителна) имаю ама, као благама, добро, добрама и т. д. (за разлику одъ прилагателнихъу).“ — Има ли ова разлика заиста у срп. језику, или писац сам поставља сад то правило?

Писац не рече каква је множина од небо, чудо, тело. Исто тако не рече како: дете има у множ.

Писац ликујући над онима, који хоће да се у 3 падежу једн. претварају свагда, без изузетка, грлени звуци у пискаве, — примерима: „розга, розги (не розци), мазга, мазги (не мазци), дизга, дизги (не дизци) и т. д.“ — излаже сам себе смеху; јер нико још неје рекао, до он сада, да се г претвара у ц (место з). — (Слично су наведени примери на стр. 71: „снуждити, снужденъ [не снуђенъ], смождити, сможденъ [не смођенъ]“).

На стр. 27, писац каже: „да се єднообразности іошъ у она времена (која?) приближивати почело“; тврди, даље, „да се данасъ иста єднообразность іошъ већма у єзинъ увела,“ на онда изводи да „бы се основано могло заключити, да є болѣ оваке речи (т. ј. које се свршују на: ца) у зват. єдн. писати се о него са е, и тако: другарицо, дѣвойчицо, єдиницо, сестрицо и т. д.“ — У граматици од 1850-е наводи се (на стр. 11), само из нар. песама, близу 60 речи на ца, које у 5 пад. имају: це; а ова, граматика хоће све то да, жртвује „єднообразности“. (Оно је по Богу баш као у тако званој „философској граматици“ из прошлога столећа, којој смер беше постављати правила без изузетака). Овде, где је један од наших граматичара готов да прогласи употребљавање 5 пад. на це као злоупотребу, не могу де не наведем речи, једнога европског изврсника у лингвистици, које овако гласе: „Граматичаров задатак неје други, него да појаве у језику научно уреди; а не да пориче оно, што се његовој теорији руга“.^[12]

На, истој страни речено је, да речи, које „на првомъ слогу оштро гласоудареніє имаю, добіяю у род. множ.“ уметак а; па се ради тога као примери уз: па̏тка, па̏та̑ка̑, смо̏ква, страна 22 смо̏ка̑ва̑, вишња, вишања, и т. д. — наводи и: зѐмља, зема́ља̑, да̀ска, даса́ка̑; као да је то једнако акцентовано. Даље каже се (стр. 23) да, које имају „на првомъ слогу округло гласоудареніє ( ̑ ), те добіяю на краю ій, као: сламка, сламкій....“ Али ко не зна како у 2-ом пад. множ. имају речи: ба̑нка, би̑рка, до̑јка, жи̑рка, ћу̑рка и т. д.? — У осталом сваки ко у граматици од г. 1850-е (стр. 11, 12) промотри акценте, може се уверити, да је у том догађају „округло гласоудареніє“ са свим невино.

Како има ро̏тква у 2-ом пад. множ.?

На стр. 30 погрешка је 6 пад; мисилю, — јамачно штампарска.

Ако по-дан ваља, онда је и по-ноћ (м. по-ноћи) граматички добро. А да поноћи није „сред. рода“ (стр. 38), ваља да не ће требати никога уверавати. Онда би гласило: поноїђе, поноће.

„Д“ кад стоји између два самогласна, може да испадне, на пр. два(д)ест, три(д)ест, четр(д)ест; тако: двана(д)ест (два-на-десѧтє), трина(д)ест и т. д. Овако говори знаменито већи део српскога народа; овако пишу доста наших страна 23 књижевника; овако су те речи написане и у београдскоме буквару од г. 1850 и т. д. Писац пише: једанајст, дванајст и т. д. (в. стр. 41).

Да ли се на стр. 44 и иначе: „двогубъ, трогубъ, четворогубъ, петорогубъ,“ претпоставља речима: двострук, трострук, и т. д. или: двојак, тројак, за то, што је то „најљепши, најобичнији и најприличнији“ израз? (У „С. Рјечнику“ има за сад само: двогуб и петорогуб, па више ништа).

Стр. 52. — Прво пређашње време (аорист, narratif), неје добро дефиновано овим речима: „Прошасто просто показує, да се што мало пре збыло“; јер се каже на пр. и: Тада створи Бог човека и т. д. — а то се неје „мало пре збыло“, него, по рачуну православне цркве, пре 7000 година. Него то је историјско време; њиме се приповеда (одсечно) каква год чињеница (factum). Немачко: kaumvergangene, не одговара томе.

Тако не ваља дефиниција ни другога пређашњег (déscriptif) времена: „Преходеће (sic) показує, да се што у дѣйствованю преходећи свршує; на пр.: Докле они говораху, я свршихъ посао“. Али кад се у народним песмама страна 24 описује на пр.: | Жедно момче гором јездијаше, | Жедно воде, а жељно ђевојке | Од јада се на мач наслоњаше, | А од сунца пером заклоњаше — (I 416), шта се ту „у дѣйствованю преходећи свршує“?

За будуће друго време види: Нови Буквар. Реценсија Ђ. Даничића стр. 29.

У напомињатој граматици од г. 1850-е на стр. 38 примећено је о part. praet. act. као што иде: „Ово се највише узима за састављање пређашњих времена, али се говори и само, кад се коме што жели, или се заклиње, на пр. жив био! Бог ти добро дао! тако не ходио за туђим очима!“ ну како немамо особите форме за оптатив, ауктор њен не води више разговора о томе, остављајући остало синтакси. — А писац ове граматике брже боље начини нам и „наклонѣніє желателно“ (стр. 53). А не би ли српски језик, по томе, могао имати још начина, на пр. ја бих: дошао; био доћи; биће дошао?

Од глагола јесам наводи се на стр. 54, као „причастіє садашнѣгъ времена: сушти, а, е“; а одмах на стр. 56, где је још једнако о томе глаголу реч, стоји написано: „Причастіє. а) Садашнѣ време. Будућій, — ћа, — ће“. На тај начин ми бисмо имали два „причастія“ садашњега времена: а то неје истина. Сушти је у нас прост придев и значи (исти, чити), ipsissimus, на пр. сушти отац, а не глаголски придев, (причешће) садашњега времена.

На стр. 56 каже се и то, да од глагола јесам нема „нарѣчіє“ (gérondif) садашњега времена; а ја велим да има, и то: буду́ћи (фр.: en étant, кад се односи на подмет — иначе: étant), на пр. у „Н. Завјету“ (дела апост. II, 30): „Пророк дакле будући, и знајући да му се Бог клетвом кле“ — и т. д.

По источном говору маже се у нас: летење (од летети); трпен спасен (од трпети) и т. д. По томе би требамо у напредак изнаћи, да ли је: виђен (м. видѣнъ) форма за сва три српска говора.

Да ми имамо participium praeteriti passivae то знам; познато ми је такођер да се на пр. плаћа се, плаћало се и т. д. пасивно употребљава. Али нова српска граматика, и у поправљеном издању, тврди на стр. 73 примером за „спрезанѣ страдателнога глагола: плаћамъ се“ — од кога? и т. д. — и примедбом на страна 26 стр. 74 („ово є само за примѣръ наведено“) да у нас има „спрезанѣ страдателнихъ глагола“.

Да би се показало како се гради облик за садашње време, наводи се на стр. 74 и 75 сто и десет примера (не азбучним редом) са „и т. д.“, међу којима се налазе и ови: „зоблѣмъ, глођемъ, гмижемъ, ржемъ, ричемъ, маучемъ, лочемъ, кукуричемъ, торочемъ, урличемъ, оддишемъ, будалишемъ, липшемъ, свићемъ, блебећемъ, банећемъ,

(зар тако?) гракћемъ, дакћемъ, лаємъ,

таєъ“, (на против у 3-ем лицу: кликоће се, уплеће, трепће) — примери који веома приличе „школској граматици“, и у опште првоме лицу.

На стр. 74 стоји инфинитив: греб-а-ти!

Од сте́ћи (стег-ну-ти) praes. је: стегнем; а од стезати је стежем (стр. 75).

Писац се вара кад каже (76), да у нас има наставак „ювати“. У речима: пљу-в-ати, и кљу-в-ати укида се зев (hiatus) са „в“ онако од прилике, као у да-в-ати. — Исто је тако у заблуди кад мисли да се глаголи: пи-ти (пи-јем), ши-ти, ври-ти, ми-ти и т. д. свршују на „-ити“. страна 27 На примере: погибох и погинух, откидох и откинух, стискох и стиснух и т. д. завршено је овако: „Премда се двояко оваке речи говоре, ипакъ є прво одъ другога правилніє“. Кад би писац знао, да се у старим и најстаријим споменицима слов. језика налазе поменуте, и друге сличне речи, у оба облика; заиста не би овако преко судио.

Писац вели (81), да рећи има у заповедном начину „и рекни“. Може бити у Барањи (в. стр. 28).

На истој страни читам: „даємъ да-и (за разлику одъ дай?), таимъ та-и (за разлику одъ тай?) са свои сложени“. Ово само треба написати новим правописом (даји, таји), пак ће се одмах видети да неје тако.

К „ясноме понятію“ о правилности језика ваља да се рачуна и то, знати које форме какав језик има, а којих нема. А писац тврди, да ми имамо глаголски придев садашњега и пређашњега врем. актив. фор.: први на ћій, други на шій^[13]; макар што се на пр. из нар. умотворина, страна 28 из „Новога Завјета“, Писама о служби божјој, и многих других књига са свим противно мора извести. Сме ли „српски“ граматичар да не спомене ову појаву? Чиме писац, који се (на стр. 18, 19, 20, 24, 27, 29, 43) и сам позива на нар. књижевност, мисли бранити та своја „причешћа“? — Има више од по столећа, како се у нас пише народним језиком, на и данданас има (и књижевних) људи, који не признају самосталности српскога језика, него траже над њим некако сузеренство (шта ли) „славенске“ граматике. Над би позаимање какво год форме у реду било, то би требало Руси на пр. одмах да узму два времена из старослов. или из српскога: аорист (за историју) и имперфекат (за описивање); али њихови књижевници знају врло добро, да ни један индоевропски језик нема свих облика, него што коме „Бог и срећа дадоше“, (код Грка је на пр. лепо развијен глагол; код Римљана глагол већ неје тако, него именице; новији неки језици немају деклинација, и т. д.); на сваки треба да је задовољан оним што има. Што се, на послетку, и они, који нишу на пр. идућій човек, пловећа лађа и т. д. — смеју, кад виде у каквом страна 29 српском саставу: любимый, движимый, прилагаємъ, почитаємъ и т. д., кад је обоје „једне горе лист“?^[14]

Стр. 84. „Нарѣчіє є оно исто, што и причешће, само не скланя се, и употревлава се на питанѣ како?“ — Зар свагда? на пр.: „Ходајући по шеталишту, сретох тога и тога“; је ли и ту „на питанѣ како“, као у „идемъ пѣваюћи“?

страна 30 Овде ћу, на крају науке о облицима, да пређем на склоп ове граматике.

Писац не дели деклинације на: мушки, средњи и женски род (испор. стр. 15, 16). — Дванаест примера за мушки род (в. 16, 17, 21), биће мало сувише.

„Спрега’ у србскомъ єзику има три и познаю се по првомъ лицу садашнѣгъ времена: I. излази на ам, II. на ем, III. на им. — Да- кле у свакогъ глагола морамо знати садашнѣ време, да знамо, по коіой спрези онъ иде“. (стр. 52, 54).

Из разредбе у граматици од год. 1850-е, ваљало би нам, по томе, оне примере овако преугомилати:

II.	III
Пред-ем (инф. прес-ти)	Држ-им (инф. држ-ати)
греб-ем ( » греб-с-ти)	нос-им ( » нос- ити)
печ-ем ( » пек-ти, пећи)	вид-им (» вид-ети)
куп-ем ( » кде-ти)	I.
чу-ј-ем ( » чу-ти)	Чит-ам (инф. чит-ати)
то-н-ем ( » то-нути)	да-м ( » да-ти)
colspan="3"|(Деоба на свршене и несвршене глаголе, неје како ваља углобљена).
пиш-ем ( » пис-ати)
куп-у-ј-ем( » куп-овати)

А ко би у опште све те, а особито тако различно глаголе „на ем“, стрпао у једну промену? страна 31 али по пишчевој теорији тако је, (в. 9 примера за „другу спрегу“, од стр. 61–68).

Наши се глаголи најбоље деле на оне, који у инфинитиву имају: 1-о наставак —ти, 2-о —нути, 3-е —ѣти, 4-о —ити, 5-о —ати, 6-0 —овати —ив—^[15]. По тој деоби, само се ваља познати на науку о гласовима (ради претварања гласова), пак примери: плес-ти; — мог-ти (= мошти, моћи), пек-ти (= пешти, пећи), и т. д. несу ништа друго, него два раздела једне врсте промена̑. — Глагол: дигнути на пр. иде по 2-ом разреду; а кад ну испадне, онда има инф. диг-ти = дићи. Историјска граматика пак, дужна нам је показати још, откуда да, на пр. почети, има у сад. врем. поч-нем, узети уз-мем, клети ку-нем^[16] страна 32 и т. д. Само се на тај начин може докучити, кад се каква граматична ствар у „обичном народном говору“ чује двојако или тројако, које је у реченоме случају граматички правилно.

Из ове граматике не може се дознати неодређени начин од: берем, перем, кољем, зовем, женем. Исто се тако не може из ње знати како се мењају глаголи: донети (донијети), жети, расти (wachsen).

Против последњега глагола многи греше, с тога ћу се код њега мало задржати. Основа: раси-ти = расс-ти; али се расти пише с једним с још у староме — а ако се не варам — и у „црквено-словенском“ језику, као и код нас. Садашње вр. има: раст-ем (као плет-ем), прошло: раст-а-о (пле[т]л), али жен. и сред. род: расла, о, и т. д. (као пле[т]ла). — А прелазни глагол: растити (= wachsen machen) има: раст-им, раст-ио, рашћен и т. д. — Од нарасти је несвршени глагол: нарастати (погледај у Рјечнику предгов. стр. 2): а нарашћивати страна 33 био би од: нарастити. — Писац има на стр. 19, 24, „нарашћую“

Од вез-ти, откуда оно с у „везсти“ на, стр. 78?

Облици: дат (поред: данъ, стр. 61), наидем (п. наиђемъ 78), бит (п. бієнъ 83), вит (вієнъ 83) и др. недостају овој граматици.

Писац зна, да у српском језику има предлог: развѣ а тако и кромѣ (м. окром, у Војводству, — рус. окромѣ) стр. 86.

На стр. 89 стоји: „махъ како да се трудишъ“ и т. д. тако и на. стр. 106 махъ (на против на 28 ма). Ту х није на свом месту.

На стр. 90. „О, несрећна мене“! не ће бити српски; као ни клик: „уви!“

Писац има своје техничке речи, па се опет не служи њима, него пише: прилагателна (стр. 43, м. прилози), начинъ (80, 104, и. наклонѣніє), мѣстоименіє (5, 86, м. заиме), множина (100, м. множественый брой); а колико ће се самоука сетити, да је овде, на пр. начинъ и наклонѣніє свеједно?

Слово „і“ наводи се на стр. 2, као самогласно; на стр. 3, 39, 71, чини службу сугласнога; а на стр. 41, 97, 106, зове се полугласним. страна 34 — Сугласно „й“ (ј) није наведено међу консонантима под 4-о на стр. 2. — На стр. 2 и 97, каже се да је ай и т. д. дифтонгъ. Ако остала непчана (ж, ш, ч, џ, ћ, ђ), кад стоје иза самогласних на крају, чине двогласнике; онда и непчани глас „й“ (ј), сложен са претходним каквим самогласним твори „дифтонгъ“.

Од стр. 91 до 106 разлаже се наука о правопису. Код којекаквих осам (које врста, које раздела) и више наших правописа, у нас још данас, у оваким случајима, о правопису не може бити речи друкчије, него са гледишта онога, који поставља законе о правопису. За то ћу и ја овде да покажем само оно, што се не слаже са начелима, у овој књизи постављенима и — што је апсолутно погрешно.

Писац пише: нема (од којега се говори и: нејма и не има), а не да да се пише: прима; и ако ни један Србин не говори: пријма (или приима) — стр. 92.

На стр. 95 и иначе, не чита у туђим неким речима „s“, између два самогласна, као страна 35 наше з, него: Асія, гимнасія и т. д.; а на стр. 10 пише: филозофски (2 пут).

Стр. 96. — „Нѣки у страннымъ рѣчма место „и“ употребляваю „і“ .... (стіхъ, ікона); но то се зове правописъ безъ довольна узрока отежчавати“. — А на стр. I стоји написано: Ігнята (м. Иг —).

Може ли се оно на стр. 97 назвати правилом: „треба ихъ (то јест: з, с, ж, ш) колико є могуће више по корену писати“?

Ка слову т на стр. 98, имам просто да приметим, да Руси пишу: свадъба.

Као што на стр. 105 није написано: Сентянинъ, Банатянинъ; нити коме пада на ум, корену за љубав, да пише: листје, честји, густји, гвоздјаръ и т. д.; тако не ваља писати ни: Христянинъ (98, Хришћанин), против организма српскога језика.

Могу ли под: „гледат’ћу, дат’ћу, сѣдит’ћешъ, везст’ћемо, зебст’ћете“ (52, 60, 81), потписати оно, што је речено на стр. 91 (у уводу)?

Писац, који на стр. 91 воли изговор него производ, пише на пр. на стр. 6, 7, 25, 32, 105: соо, сокоо, поодне, пооноћь и т. д.; — страна 36 а изговарају ли се те речи као на пр. поочим, поодавно и т. д.? Пре би се могло допустити неданство: по̑, до̑, сто̑, и т. д.

„Возпитава“ па стр. 14, 2 пут је написано са з; а на стр. 15 са с. — „Превозход —“ на стр. 39 (два пут) и 104 са з; — а на стр. 39 (5 и 15 врста) и 41 са с. — На стр. 52 стоји: „збыло“ — а на стр. 79 „сбыти, сбѣћи се“.

Стр. 106. — „Слово, коє се махъ (!) слабо у изговараню речи чуло, ако само рѣчи принадлежи по корену (или производу), треба писати“. И по томе писац пише: Данійло. А како ће да пишу они Срби, који не говоре: Дани́ло него Да̀нило? или пад се опште какав глас не чује никако, на пр. Га̀врило (а не Гавријло)? Сви кажемо: разви́так, а не развијтак (в. стр. III); које последње ни по производу не ваља (испор. добит-ак, завитак, напитак, почетак и др.).

Писац хоће да задржимо у туђим речима удвојена слова (105). — Неки народи по својим правописима читају „s“, између два самогласна, као ми наше „з“; а кад им треба глас с онда пишу „ss“ на пр. vaso, vassalo, (фр. vassal); страна 37 други удвајају сугласно, кад хоће да је претходни вокал кратак, на пр. begreifen, begriff место begrif (истор. и: — off п. ов у рус. именима); Енглези кад пишу: Gibbon, читају: Ги̏бон; а кад пишу: Gibson, читају Џибсон, и т. д. — како сад ту да се владамо? (Удвојени вокали препоручују нам се: у нем.: aa [= нашем а́], ee [= е́]; у енг. — на пр. у географији —: ee [= и], oo [= у] и т. д.) — Писац пише на стр. I классе, а мало ниже на истој страни професора.

Нано је на стр. 13 написано „Апрійлъ“ са iй — да ли по „изговору, корености — производу изводу — или по уобичаєномъ писаню“?

Писац пише (по изговору) на пр.: божиіомъ божиіой — на против: божія, божіи, — ійско — по уобичајеном писању. Историјским правописом, изведеним из споменика српских (или из старослов.), писало би се на пр. божиꙗ, -жиѥ, -жии, (м. иӏи), соудийско, житийско и т. д. Па сада сваки разумни читалац нека суди, не би ли корак натраг, у овом догађају, био — корак напред?^[17] страна 38 Кад писац на стр. VI тврди да „су списательи наши већиномъ тогъ мнѣнія, да се кньижевный српскій єзикъ,.... у свачемъ, у колико особина и духъ нѣговъ допушта, старомъ славенскомъ єзику приближує“ — шта разуме он управо под „старим славенским“ језиком?

Жалбе, како наши књижевници (les hommes des lettres) не знају ово, наши књижевници не знају оно — или као што је у овој књизи (III) наведено (као један од узрока са којих је ова граматика написана) да: „наши кньижевници већиномъ немаю ясногъ понятія о граматичной правилности єзика свога“, — требало би да престану; јер ко су „књижевници“?

Похвална је у писца тежња на јединство. страна 39 Где се по источноме говору чује час х, час в, ј, к, или се не чује ни један од тих гласова, али у писму стоји кашто апострофом означено, да је х испало, речју: свуда, где је слову х место — писац га пише. Од овакога писања поглавита је добит та, да се два српска говора, којима се данас пише (иначе три), у писму разликују само у гласу ѣ (=е, ије, и).

На стр. 20 наводи се граматички правилно свршетак лац. Да ово ваља, може се и доказати тим, што наставак ац (ьць), кад се дода глаголском придеву, на пр. владао(-ал)+ац, чини: владал-ац; као кад се дода корену, на пр. от+ац, што чини отац; основи: тргов’+ац =трговац и т. д. Слично вреди, на пр., и за засел-ак, засеока, и т. д.

Писац има право, што (на стр. 74) не одобрава писање: „онъ є се —“. Нема сумње, да се то „је“ не говори; то се види већ из саме забуне писаца, који час пишу на пр.: он је се родио; а час: он се је родио („Родило се сунце“ каше песма). — Опоменимо се, при том, да и у латинском језику има случајева, кад „est“ изостаје.

страна 40 Партија о речцама (прилози, предлози, савези) боље је израђена него обично.

Увод у науку о правопису заслужује похвалу.

Писац на стр. 94 одаје част начелу, по ком: „свако слово“ треба да „одправля само єдну службу“.

На стр. 106 добро је примећено: „споменутомъ погрешномъ начину писаня повода є дао правописъ црквено-славенскій“.

Писац не употребљава ь ради разликовања рода, (испор. 29, 99 и др.). Вредно је прочитати примедбу на стр. 99 и 100.

дај да завршим. Оно што је писац „самъ искусіо“ о облицима нашега језика, то је мање, него што о томе има у „малој с. граматици“ од г. 1850-е, у којој још, сврх тога, нема горе поменутих недостатака, мана и погрешака. Компетентном (надлежном) читаоцу остављам, да изрече суд над овом „српском граматиком“.

Седмица, 1857.

1. Под именом: Мала српска граматика, написао Ђ. Даничић, вел. 8, II, 79.
2. У повећем делу г. Миклошића: Vergleichende autlehre der slavischen sprachen.
3. И ако му се то не може уписати у заслугу.
4. Види на пр.: Миклошића: Lautlehre der altslovenischen sprache. У Бечу. 1850. 2 изд. 1854.
5. Слово ять (ѣ) од старине се, по различним словенским крајевима, различно изговарало и изговара. У писменим споменицима старословенскога језика треба га, по Миклошићу (в. lautlehre) читати свуда као е́; тако га ваља читати и у српско-словенском (в. В. С. К. Примјере српско-словенског језика); ѣ је и по великоруском говору = нашем е; Малоруси читају га као и, и т. д.
6. Да с није суштаствени део наставка ьство види се већ отуда, што у сродних језика нема гласа с у томе наставку, на пр. нем. — tum. Друго, и према наставку ьскъ (л. icus, ф. — ique, е. — ic, а нем. — isch) имамо осим облика: (ьск-и), ск-и, и к-и, ьк-и, на пр. брат-ски; — рус-ки, енглез-ки, француз-ки, — витеж-ки (-зь-), приж-ки (-гь-), лич-ки (-кь-), карловач-ки (-ць-) без с. А да се у последњим примерима не чује с, то сведочи и писац на стр. 93.
7. И у владике П. П. Његуша, у „Шћепану Малом“, (Трст, год. 1851) на стр. 31: „Вашем царском величаству поклон“ — и иначе.
8. Vergleichende lautlehre etc. Serbische sprache.
9. Види: Lautlehre etc.
10. По истоме је правилу и: ѹткръжд-єнъ (м. ѹтвръдй-єнъ), ꙁапрѣштєнъ (ꙁапрѣтй-єнъ), вож-енъ (м. воꙁй-енъ), крашєнъ (м. красй-єнъ) и т. д. — Погрешно у цркви неки наши свештеници читају: смерћ, јесћ, пућ и т. д.. јер „ть“, кад се у словенском умекша, прелази у „щ“ (шт), а не у српски глас „ћ“.
11. Тако се код нас у цркви од: ꙁємлꙗ, ꙁємлю, чита сад и поје: ꙁємлє (м. ꙁємлѥ), ꙁємлн (м. ꙁємл̑н), господнє (м. господнѥ); отъ него (м. отъ нѥго, н-ѥго); къ немѹ (къ н-ѥмѹ), и тако даље. На против: дењ. (дьнь, дне), не: дня, и тако даље.
12. Миклошић: Über den reflexiven gebrauch des pronomens ov und der damit zusammhängenden formen für alle personen, стр. 5
13. Ко би код нас рекао: „тамо стоєћа жена“, „тај радившій човек“ и т. д.?
14. Ево неколико примера таке везе: I. Што се гласова тиче: на пр. благочестив (м. — частив), закошњавати (м. закашњавати — касно), недостаточан ( — так — ), четвороуголан (м. — угалан — од угао; в. и Нов. Завјет), љубезни (м. љубазни), књаз (м. кнез), совет (м. савет), предострожан (испор. стража, руски: сто́рожа) и т. д. — II. Из науке о творби речи: на пр. отечески (м. отачки, в. Рјечник), преко наше творевине: царовање („Дјевовање моје царовање, Цар ти бијах док дјевојком бијах“) неки траже царствовање. (И код Руса ће бити по нар. говору: цар-ованьe; в. „Рус. Вѣцтникъ“ и „Рус. Бесѣду“ од г. 1856). — Руси пишу: посредникъ; а код нас неки не могу да се раставе од посред-стве-ника, и т. д. — III. Ради облика испореди што је горе речено о глаголским придевима. — IV. Из синтаксе не могу овога пута ништа навести. — Али шта се тих наших људи, који тако пишу, тичу: Руси, лингвистика и наш народни говор, кад они имају на својој страни Милована Видаковића и Аћима Вујића!
15. Испор. Малу српску граматику и Vergleichende formenlehre der slavischen sprachen. — Та класификација глагола мора, на послетку, да је и за „практичну потребу“ згодна, кад се ње држао и А. Т. Брлић, у својој граматици за Немце, цар, и краљ, чиновнике на југу аустријске државе, (Grammatik der illyrischen Sprache, wie solche im Munde und Schrift der Serben und Koraten gebräuchlich ist, у Бечу 1854-е, в. стр. 78, 79).
16. У старо-словенском т. ј. ьн и ьм у: почьнѫ, въꙁьмѫ, клънѫ и т. д., ојача у неодређењом, те прелази у носно ѧ (=єн) почѧти, въꙁѧти, клѧти — (дъмѫ — дѫти, ч. донти — дути) и т. д. У кунем (м. клнем) прелази л између два сугласна у у; као што је то и иначе правило у српскоме.
17. Рекох корак, јер и тај правопис има својих замерака. Стари језик, не познајући слога јо, нема особитога знака за њ, као за: ꙗ, ѥ, и т. д. — ю је пак = ју; има, даље, два знака за глас „ј“, то јест, из почетка знак „ӏ “ а на крају слога „й“; и др. — У српско-словенском писало се, на пр. гдѣ (стар. къдє), вьскрьсениѥ (вьꙁь), срьпскыи поред срьбьскыи; по томе и прилагођавање сугласних (па пр. б у п и т. д/) неје истоветно са новим правописом; а књижевници наши, који пишу новим правописом, једни прилагођавају те гласовне знаке, а други их не прилагођавају.