[Милош љуби Милицу девојку]
Милош љуби Милицу девојку.
Он гу љуби, она му говори:
Ој Милоше, мој мили другаре,
Кад ме љубиш оће ли ме узнеш?
Оћу, оћу, како па да нећу, 5
Када јутре бели дан осване,
Дан осване и сунце огране,
Ти искочи на дела голема,
Па погледај Милошу у двори.
Ако су му коњи под покровци, 10
То је Милош девојку довеја,
Ако су му коњи оседлани,
То ће Милош по тебе да дође.
Када јутре бели дан освану,
Дан освану и сунце ограну, 15
Тад искочи Милица девојка,
Тад искочи на дела голема,
Па погледа Милошу у двори.
Милошеви коњи под покровци.
Па улеже у луга зелена, 20
Па отсече дрво јаворово,
Па садеља гусле јаворове,
Направи се млада божјакиња,
Редом реди, Милошу до двори.
Кад си дође Милошу до двори. 25
А у двори нигде никој нема,
Само једна остарела мајка.
Проговара Милица девојка:
Помоз’ бога Милошева мајко.
Бог помогја млада прошљакињо, 30
Да л’ ћеш питу, или врућу симиту,
Ел ћеш вино, ел љуте ракије?
Нит ћу питу, нит врућу симиту,
Нит ћу вино, ни љуте ракије,
Већ сам чула да имаш младенци, 35
Да ме пустиш међу њи да легнем,
Да ги кажем за тој мушко чедо.
Мајка пушта, Милица улази.
Кад ујутро зора осванула,
Виче мајка Милошу на врата. 40
Нит говори снајица Јелица,
Нит говори Милош младожења.
