Svatovi Jovan-bega
Tri su sn'jega na zemlji panula,
Jedan lanjski, drugi onomlanjski,
A treći je na ovu godinu,
Jovu svate u gori zateče.
Onda veli beže Jovan-beže: 5
„Bogom braćo, kićeni svatovi!
„Vrh đevojke sajvan razapnite,
„Da đevojci ne pokisne lice."
Ne besjedi niko od svatova,
Već sa konja lijepa đevojka: 10
„Ne muč'te se, kićeni svatovi!
„Davno mi je pokisnulo lpce,
„Dok me majka Jovan-begu dala."
Jošt da veli beže Jovan-beže:
„Vratite je u rod u matere, 15
„Vratite je, da je Bog ubije!"
Ne šćeše je svati povratiti,
Odvedoše Jovan-bega dvoru.
Kad odoše noću u ložnicu,
Neće Jovo k mlađahnoj đevojci, 20
No s' privuče zlatnu čiviluku,
Te uzima perna buzdovana,
Te udari lijepu đevojku;
Kuda kuca, tuda koža puca,
Kuda puca, krvca zalijeva! 25
Koliko je srca junačkoga!
Jošt ne reče, jao mene, majko!
Nego veli, jao, moje drago!
A Jovan je njojzi govorio:
„O đevojko, ostavi se vraga! 30
„Ne pominji u mom dvoru draga,
„Ovde ti ga nema, nit' će biti."
Pa je ubi pernim buzdovanom,
I umrije, žalosna joj majka!
