Saloma (D. Vasiljev)
Saloma
U očaju svom u pomoć zove
svoje stare, lepe snove
Saloma, i drhti, drhti...
Sa upijenim bolom
u hladnim, mekim crtama,
ko greh, što u nama zrači,
leži u zdeli
odrubljena glava Prorokova,
okružena zlatnim oreolom.
Zraci sunca već su sveli:
ko Smrt se tiho dovlači
iz dna dvorane tama.
Saloma jeca.
Na njenu je želju mrtav pao;
blage mu je oči ona izbola
sa željom tom, što smrt mu done.
I sada drhti, plačna, gola,
i oseća da tone, tone...
Strast,
što gazi razum, volju, čast,
sa svog se trona survala.
I njena bolna duša, što pati,
pred ovom glavom odrubljenom
bezmerne je tuge gnezdo postala.
I više mira ne može joj dati
poslednja tuga, oproštajna,
za glavom mrtvom, ljubljenom.
I kao neka tajna
pretnja, čuje se iz tame glas:
- U zao čas!
Saloma! Saloma! Saloma!
- Postaćeš majkom svih sloma
duša; i strasti što pale
razneće kroz sve žale,
sva mora, sve vale,
tvoje ime, tvoje ime.
- Postaćeš simbolom svakog poroka,
svi će te prokleti.
- Zašto si ubila Proroka,
Saloma?
- Greh će te tvoj u grob odneti
Saloma! Saloma! Saloma!
U bolu se hvata oko pasa,
i bez glasa,
i bez glasa
plače... pati... pada...
plače... pati... pada...
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Dušan Vasiljev, umro 1924, pre 100 godina.
|